Јапанска папуларна култура обухвата јапанску кинематографију, интернет културу, телевизијске програме, манге, аниме, видео игре, музику, моду и кухињу. Савремене форме јапанске популарне културе иако у основи једнаке својим узорима из света, због своје заснованости на старијим уметничким и литерарним предлошцима Јапана, као и одабиром тема и стила презентације издвајају савремену културу Јапана од остатка света.

Завршетком америчке окупације 1952. године јапанска популарна култура је остала под јаким утицајем америчких медија, али ти утицаји су локализовани, присвојени и асимилирани у локалне медијске индустрије. Јапанска популарна култура данас стоји као једна од водећих и најистакнутијих популарних култура на свету.

Јапанска поп култура је надвисила потребу за одобрењем Америке. Попримила је карактеристике глобализације која је до скора била резервисани феномен само за Америку и америчку популарну културу. Популарна култура је потицала из Америке, преплавила је страна тржишта а локалне своје потрошаче држала је у једном одређеном затвореном кругу производа. Јапан је своје прве велике кораке начинио у Европи а не у Америци. Филмови познатог јапанског режисера Такеши Китана (Takeshi Kitano) прво су приказани у Европи. 2002. на Берлинском филмском фестивалу анимирани филм „Зачарани град“ (оригиналан назив на енглеском: „Spirited Away") је био прва анимација која је добила највише награде фестивала. Највеће звезде џеј-попа бележе енормне успехе у азијским земљама а да никада нису отишле на турнеју у Сједињене Америчке Државе, као и на хиљаде модних комада који никада неће доћи у бутике Њујорка.

__TOC__

Увод „Историја нам је Јапан представила као компактан народ, жесток у ратовању, питом у уметности мира, прожет традицијом соларног порекла и индијске митологије, са љубављу према поезији и великим поштовањем према женском роду.“ - Какузо Окакура 1904. лево|мини|175x175px|Марко Поло мини|Kai Ichiran Zu мапа Јапана из 1806. године|424x424px Марко Поло је кроз своје текстове и авантуре представио Јапан Западу причом о „Земљи излазећег сунца“ која се зове Jipen-kuo, која лежи источно од обале Кине. Данас државу зовемо Јапан (или le Japon, il Giappone, el Japon), док Јапанци користе изразе Nippon или Nihon, зависно од избора индивидуе или националног расположења: Nippon је пре мушког рода наглашава став поуздања, пркоса и зараћености док је Nihon више мекан, женственији и сусретљивији. Овакав неспоразум је наступио јер је Запад први пут о Јапану чуо од Кине, а кинези два знака имена Јапан – Nippon, читају као Jih-pen. лево|мини|205x205пиксел|Цар Меиђи, 122. цар Јапана Полове приче су навеле велики број европејаца да фантазирају о богатству земље у којој цар има палату прекривену златом. Ту се укључила и Римска католичка црква која је гајила једнако снажне наде о преобраћању народа за који се говорило да је „бео, цивилизован и добро стојећи“ а није упознат са учењима хришћанства. Марко Поло никада није посетио Јапан и било је потребно још скоро три века након њега да западњачка нога ступи на тло Јапана. Иронично је то што ни похлепа ни вера нису биле одговорне за први контакт него тајфун, који је 1542. насукао на обале Јапана јужно од Кјушуа један кинески пиратски брод, који је међу својом посадом имао и пар путника из Португала. Ускоро за њима уследиле су и друге колонијалне силе Холанђани и Енглези. Уследио је турбулентан период за јапанску историју који је и тема историјског бестселера Џејмсa Клавела (James Clavell) „Shogun“, са Вил Адамсом (Will Adams) као главним ликом, првим енглезом у Јапану. Књига је настала далеко након овог периода, 1975. али имаће кључну улогу у упознавању света са овим сегментом Јапанске историје. У првим деценијама 17. века, у Јапану познатог као Едо период, Јапан је привукао посебну пажњу аутора опште историје света: када су све државе Европе и Америке широм отворених руку прихватале индустријску револуцију и међународну трговину, Токугава шогунат је буквално одсекао Јапан из остатка света својом политиком националног затварања. Сви странци су прогнани, једини изузеци су били кинески и холандски трговци у луци Нагасаки. Видевши шта се догађа са осталим азијским земљама, како све једна по једна постају колоније западног света, овакав потез су сматрали неопходним да би заштитили свој национални идентитет. Посветили су се јачању феудалног система и културног уједињења и тако успели више од 250 година да очувају мир у земљи.

Јапан је дуго остао под велом мистерије и „отвара“ се тек 1854. доласком Адмирала Перија, комодора Америчке морнарице (Commodore Matthew C. Perry) и ступањем на власт седамнаестогодишњег цара Меиђи. Царска превласт је поново успостављена са одборницима који су истицали потребу за модернизацијом Јапана, а град Едо је преименован у Токио, „источна престоница“. Прве године Меиђи периода одликују се ревносном имитацијом западњачке културе, што многи сматрају нелогичним, али можемо закључити по њиховим делима да је узрок томе чињеница да су поједине стране силе Јапан сматрале примитивним друштвом, недостојног поштовања. Због тога је Јапан сматрао да је у обавези да се докаже Западу, да укаже да је његова култура једнака као и њихова. Много година су многи Јапанци на себе лично преузели ову обавезу и видели решење у томе да своју културу начине истом као западну, иронично је што је све ово било покренуто националним поносом.мини|Документ капитулације Јапана у Другом светском рату, потписан 2. септембар 1945. године.|200x200п Историја Јапан је након потписивања капитулације у Другом светском рату, 14. августа 1945. године, већ 28. августа 1945. окупиран од стране Сједињених Америчких Држава, са изузетком од пар северних острва које је окупирао Совјетски Савез и пар јужних острва које је окупирала Кина. Америчка окупација оставила је дубок утицај на јапанску популарну културу, толико да и данас јапанске улице су попуњене радњама америчких и европских брендова, чији се производи веома често продају по много већим ценама него било где у свету. мини|250x250пиксел|Јапански ТВ сетови настали током Јапанског економског чуда. Почетком 19. века када је Јапан изразио жељу да постане империјална и колонијална сила налик Европским и Америчким земљама, још 1920. године основана је стратегија побољшања разумевања јапанских тежњи путем језика медија и популарне културе. Јапанска кинематографија снимала је филмове који су подржавали ратне припреме и подстицали јапанске држављане да се боре за своју земљу. Филмска индустрија произвела је велики број патриотских филмова који су приказивали јапанске ратне хероје, победнике и народ који се жртвује за виши циљ. Ово све је прекинуто поразом Јапана у Другом светском рату.лево|мини|260x260px|Постер јапанског пропагандног филма из 1942. године (ハワイ・マレー沖海戦 "Hawai Mare oki kaisen"), буквано преведено: „Рат на мору од Хаваја до Малаја“.Након рата и окупације економија је била скрхана и морала је бити поново изграђена од темеља. Због мањка сирових материјала јапанска економија се посветила извозу техничких производа у великим количинама да би могла да одржи финансирање увоза сировина, чак и основних животних намирница. Они су се стратешки посветили малом броју производних сектора у којима су били у могућности да брзо достигну техничку предност. Ту се убрајају производи прецизне ситне механике, оптика, електроника и електротехника, превозна средства, микроелектроника и канцеларијски комуникациони системи. Како је један запослени Sony Germany компаније прокоментарисао појам „Јапански културни империјализам“, рекао је да Јапан има моћ да попуни велики расцеп који се налази између истраживања и индустрије који се појављује у Европи и Америци. Добар пример тога је транзистор за који су три американца 1956. добили Нобелову награду, Вилијам Бредфорд Шокли (William Bradford Shockley), Џон Бардин (John Bardeen) и Волтер Хаузер Братен (Walter Houser Brattain), али нису се снашли шта ће даље са њим, док су Јапанци са својом превласти у одређеним секторима, посебно у електроници, знали како да узму изум и претворе га у нешто исплативо и употребљиво. мини|250x250пиксел|Nissan Sunny због своје ниске цене убрзо је постао симбол јапанске средње класе 1960-их. лево|мини|260x260px|Снимање филма: макета Перл Харбора и америчких ратних бродова. Филм је пуштен 1942. у седмици прве годишњице напада на Перл Харбор. У свом економском успону или како су неки још назвали „Јапанско економско чудо“ Јапан је видео, први пут након Другог светског рата, прилику да опет употреби културу и медије као облик комуникације, како на домаћем тлу тако и у свету. Јапан се фокусирао да поново изуми самог себе и прикаже се свету у новом руху, јер што се тиче остатка света многи су га још сматрали за непријатеља из Другог светског рата, а друге азијске земље су га сматрале „културно безличним“. Доказ оваквог стања видимо у чињеници да је велика вероватноћа да неки западњак, који никада није био у Јапану, и никада није показао никакво интересовање за њега, ће штавише знати најмање две јапанске речи: kamikaze и geisha. Посветио се пројектовању одабране националне слике извозећи примамљиве садржаје популарне културе: филмове, анимације (аниме), стрипове (манга), телевизијске програме, популарну музику и моду. Нова дипломатија је желела да друге државе разумеју нови став Јапана према свету делујући директно преко њихових становника.

Популаризацијом телевизије у азијским земљама, посебно код непосредних комшија Јапана, Јапан је произвео телевизијску серију „Oshin". Серија се састојала од 297 епизода од по 15 мин и пратила је живот једне традиционалне јапанске породице у Меиђи периоду са централном причом око девојке Ошин. Емитована је у више од 68 држава између 1983. и 1984., чак је титлована и на енглески и арапски. Са овом серијом осећај присности се изградио између Јапана и азијских нација. Ова серија била је сведочанство капацитета медијске културе и разумевања лоших политичких одлука које су створиле јаз негативних сећања о јапанском колонијализму.

У овај подухват спадају и први биоскопски блокбастери, а међу њима најпознатији тада, а једнаком снагом и данас, је „Годзила“. За Јапан овај филм представљао је повратак забави за народне масе, налик матсури фестивалима, као и тежња ка што већем технолошком напретку. „Годзила” је приказао деструкцију Токиа, и атомску бомбу која је уништила Јапан током рата, све у циљу да појача отпор према рату. Супротно предратним милитаризованим филмовима, послератни филмови представљају нове вредности и нове идоле да би и сами становници Јапана себе видели у новом светлу. Филмови су демонстрирали зашто народ треба да буде против рата и деструкције које само могу донети жртве. Временом ће филмови са одраслих као циљане публике прећи на децу, тинејџере и млађе одрасле.

Карактеристике јапанске популарне културе