мини|476x476пиксел|Заставе Српског и Византијског царства Повезаност српског народа са Византијским царством, потом и односи две државе, који су се непрестано преламали и протежу се дуж читавог средњег века (V-XV века), најпре почињу са сеобама Јужних Словена на Балканско полуострво, па самим тим и Срба који су поред Хрвата од свих осталих саплеменика једини сачували своје име и донели га из своје првобитне постојбине. Већ при самом преласку Саве и Дунава, Јужни Словени су уједно и приступали на византијску територију, која се тада на северу протезала до двеју поменутих река,те тада и настају први контакти Срба са овим царством који ће безмало трајати готово читав један миленијум и који ће трајно обележити историју овог народа. После њиховог доласка, Срби ће ускоро и створити прве државне творевине на њеном простору, где убрзо долази и до постепеног покрштавања народа, стварања фонетског писма, ширења писмености и увођења црквенословенског језика у богослужењу, све уз помоћ Цариграда и његове патријаршије. Касније Срби бивају под наизменичном влашћу Бугарске и Византије, чији сукоб њих никако није могао да заобиђе. Након пада Бугарског царства и поновне обнове византијске власти на Балкану долази и период борбе Срба за осамостаљење, пропраћен устанцима и дипломатском активношћу што резултира крунисањем Михајила Војислављевића за првог српског краља. Ускоро Угарска као снажна држава ступа у вишедеценијске конфликте са Царством, што наравно има утицаја и на положај Срба који у томе виде погодну прилику за остваривање својих интереса. У XII веку, после грађанских ратова, јавља се велики жупан Стефан Немања из Рашке родоначелник српске династије Немањић, који коначно успева да ослободи своју земљу од Византије и учини је независном, притом припајајући јој и Зету, а свог сина Стефана жени византијском принцезом. Његов најмлађи син св. Сава, заједно са њим обнавља Хиландар, који од тада постаје српски манастир, касније св. Сава успева да издејствује аутокефалност српске цркве код цара и патријарха у Никеји. Али, на политичком плану Стефан Првовенчани почиње све више да се оријентише на запад, што долази до добијања краљевске круне из Рима, касније ту политику настављају и његови наследници. За време Милутина српска држава се све више шири на рачун Византије, он се жени кћерком цара и тада утицај византијске културе у српском друштву долази до врхунца. После њега за време Стефана Дечанског, а нарочито Душана долази до експанзије Србије на југ, тада настаје и српско царство, црква се уздиже у ранг патријаршије а све се то косило са интересима Византије којој је Србија тада била најозбиљнији противник и претња. После распада српског царства обе државе су већ на издисају и боре се против заједничког непријатеља, у међувремену Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић добијају деспотску титулу. Најпосле обе државе доживљавају исту судбину и падају у турско ропство.

Продирање Словена на Балкан Први и најранији извори из којих сазнајемо за Србе и њихов боравак на просторима Балкана су управо византијски. Од писаца VI века знамо да је већ делимично током Јустинове, а у пуној мери с почетка Јустинијанове владавине настало опет живо кретање варварских племена у пределима око Дунава. Сваке године, казује један савремени грчки извор, поваљују се Хуни, Анти и Словени Σκλαβηνοί, у византијске покрајине, и то кроз Илирик и читаву Тракију, све до Јонског мора и предграђа самог Цариграда. Прве прелазе покушали су словенски Анти, и нису добро прошли; али њихов први неуспех није обесхрабрио друге. Цар је, због тих упада, долазио понекад у велику неприлику. Ушавши у рат са Персијом, који је избио пред смрт Јустинову и узео крупне размере, Јустинијан није имао довољно војске да се супротстави нападачима са Дунава и да од почетка онемогући њихове намере. Словени који су живели, иако многобројни и мало познати Европи и њеним писцима, на подручју које је хватало иза карпатских гора и од Висле све до Азовског мора, а делимично и преко њега, јављају се у историји својим именом тек у ово доба када су дошли, у свом изнуђеном померању према западу, надомак грчких граница, потиснути из своје првобитне још неутврђене постојбине у оном општем померању народа тих времена. Име Словена први пут се спомиње у теолошким питањима и одговорима Псеудо-Цезара Назијског, са горње стране Дунава спомиње их, и у првој половини VI столећа, и савремени византијски писац Прокопије из Цезареје, који наводи да Словени, заједно са једнокрвним Антима, заузимају највећи део простора на другој обали реке. И сви други писци VI века познају Словене у тим крајевима.

У Седмоградској они су оставили много топонимског трага, а данашња Влашка се једно време тада звала по њима словенском земљом. Значи, дакле, да су ту они стигли у већим масама током друге половине V и на почетку VI столећа, заједно са хунским и бугарским четама, које су надирале из источних крајева Европе и потискивале Словене, имајући их више као подложнике него као савезнике. Цар Јустинијан, немајући на располагању довољно војске, почео је овде, као и на другим границама Царства, да подиже куле и утврђења и обнавља старе градове, како би спречио продирање непријатеља. На дунавској линије подигло се 80 утврђења, а после се тај систем одбране пренео и на унутрашњост. На граници цар је, са планом подјаривао суревњивост варварских племена, награђујући једне, заваравајући друге, а гонећи треће. У оскудици своје војске, заузете ратом у Италији, Византинци су тражили помоћ и од племена која су делимично прелазила Дунав и постајала њихови поданици. У борбама против Гота царевом вођи Велизару, после заузећа Понтуса, долази у помоћ 1.600 коњаника са византијским заповедницима, али са војницима састављених „највише“ од Хуна, Словена и Анта, и то од оних што станују са горње стране Дунава. Њихов византијски вођа зна чак и неке карактеристике ратовања Словена.

Они су вешти, саопштава он, да се сакрију у грм или за камен и да, искочивши изненада, заробе жива непријатеља. „Око Дунава где станују, тако су увек нападали Грке и остале варваре“. У византијској војсци против Персије било је не само словенских и антских војника него и заповедника. То је заједничко војевање знатно допринело да Словени упознају изблиза грчке војне обичаје и тактику и да се њима после и сами послуже; а слабост ромејска, која је требала и тражила њихову помоћ, давала им је уверење одвише опасна противника. Искоришћавајући запосленост Византије ратовањем против непријатеља на другим странама, и Словени су, као и други народи њиховог суседства и по њиховом трагу, прелазили Дунав ишли и ишли у пљачку. Било је готово као правило да, кад се византијска војска пребаци у Италију, онда нагрну Словени преко граница у већим гомилама, мамљени погодним приликама и изгледима за лак плен. За време дугог готског рата, кажу грчки извори, Словени упадају готово сваке године у суседне области Византије. Почеше се већ помало и привикавати да на десној обали Дунава, често дубоко у унутрашњости Царства, и презимљују и да се понеки ту и задржавају и настањују. Управо у време када је војвода Велизар успео да преотме од Гота Рим, словенске чете опленише сав Илирик све до Епидама (Драча), убијајући и робећи кога стигну и отимајући чак и саме градове, јер није било никог да их брани, бележи један савременик. Византијска балканска војска, од око 15.000 људи, није смела да се упусти у борбу са њима, што значи да су Словени бројем били знатно јачи и опаснији.

Један страховит упад Словена у унутрашњост Царства забележен је 548. године. Једна њихова чета, не већа од 3.000 људи, прешла је без потешкоћа Дунав, па без икакве муке и Марицу, и ту се поделила у две групе. Пролазећи у пустошењу Илирик и Тракију, те групе су тукле византијска одељења, са којима би се сукобиле, иако су понекад биле слабије бројем. Словени су потом несметано ударали и на тврђаве, стекавши искуства и у опседању; а пре, говори Прокопије, „нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова“. Тако заузеше и приморски град Топер, дванаест дана хода од самог Цариграда. Мушко становништво у њему око 15.000 поубијаше, а жене и децу са свим благом поведоше у робље. Овај словенски поход описан је као језовито дело клања и мрцварења. Помињу се и сукоб византијске војске са Словенима чак код Адријанопоља. Претоварени пленом, када су угледали Грке, Словени су се повукли на једно узвишење, чекајући напад; док је царева војска у почетку оклевала, касније је, натерана нерасположењем војника због оскудице у храни, почела борбу помешаним осећањима. Византијски пораз био је, услед тога незадовољства у војсци потпун и Словени су први пут том приликом отели њихову заставу. Неометани, они су иза тога наставили плењење и опустошили област Астику, за коју се дотад није памтило да је била харана и која је, према томе, дала ретко богат плен.Овако пљачкајући словенске чете су стигле до самог великог зида, мало бeше,  дан хода од самог Цариграда. Нова ромејска војска, у потери стигла је чету тих пљачкаша и повратила један део плена, али су други успели да се још увек са богатом пљачком врате кући.

Поучени искуством после тих упада и жељни да несметано приберу нове чете за дефанзивни напад против Гота, Византинци су поставили довољно и веома пажљиве страже на дунавској линији да спречавају препаде са те стране. Стога, нови словенски напади, 552. године, не иду више у Тракију, него знатно западније, преко гепидског подручја, у Илирик, у западну Србију или источну Босну. Тамо су прошли готово несметано, пљачкајући и убијајући.

Византијска војска, несумњиво бројем слабија, није смела уопште да се упусти у борбу са њима, него је само нападала позадину и хватала појединце. После смрти цара Јустинијана долази на византијске границе још једно ново азијско племе које ће неколико векова бити једно од најважнијих у историји средње Европе. То су Авари или Обри, који су под овим другим именом били познати међу Словенима, па зато за читав један период од њиховог доласка нема о Словенима ближих обавештења. Византија је више забављена Обрима, него њима и не обраћа им пуно пажње.

Словени, више него вероватно, у овом временском периоду суделују са Обрима заједно, као њихови поданици на подручју данашње Војводине и Трансилваније и стога их грчки писци не наводе нарочито. Тек око 578. године забележен је један опасан словенски поход против Царевине, али и тај не беше изведен од Словена с обријског панонског подручја, него са горњег Дунава. У огромном броју, неких 100.000 људи, провалили су у Тракију да је плене. Византијски цар беше у невољи. Заплетен одраније у дуг и променљиве среће рат са Персијом, он сад није имао довољно расположивих чета да их упути против Словена. Стога шаље посланство обријском поглавару Бајану да му помогне, тиме што ће напасти Словене у њиховој земљи и тако их одвући од Византије на шта Авари пристадоше. У тренутку пада Сирмијума 582. године после дужег окршаја и опсаде од стране Авара, најважнији мостовни браник за прелаз Саве, и тим падом створена је прва велика рупа на бедему Византије. Словенска племена искористивши ту повољну ситуацију, кренула су у великом броју преко Саве, њихови главни одреди се чак не хтедоше ни враћати док не заврше оно што су били наумили.