У Краљевини Југославији је постојао систем редовног и ванредног судства, у оквиру којих су своје надлежности обављали судови различитих степена и врста. Донето је неколико закона који су утицали, како на правосудни систем уопште, тако и на организацију државног правобранилаштва и јавног бележништва, које су биле његов важан део.
У развоју правосудног система Краљевине Југославије може се издвојити неколико периода и законских решења поводом његове организације.
Судови од 1918. до 1929. године
Од проглашења Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, све до шестојануарске диктатуре коју је под својим личним режимом завео краљ Александар Карађорђевић након што је суспендовао Видовдански устав и распустио Народну скупштину, у Краљевини је функционисао судски систем који је постојао и пре њеног проглашења. Тако су у том периоду на територији Краљевине Србије судили следећи судови:
→ Општински судови. Судили су у грађанским споровима мале вредности;
→ Првостепени судови. У првом степену су судили грађанске, кривичне и трговачке спорове, изузев оних који су били у надлежности општинских судова. То су били окружни суд, Суд вароши Београда и Трговачки суд у Београду;
→ Апелациони суд. Судио је у другом степену;
→ Касациони суд. Судио је као највиша инстанца.Мирковић, Зоран. Српска правна историја. Правни факултет Унивезитета у Београду. 2019. стр. 258, 259.
Хрватско-угарска нагодба из 1868. године је Хрватској и Славонији пружила пуну законодавну надлежност када је реч о правосуђу. На основу Закона о устројству судова, који је донет шест година касније, предвиђено је да у првом степену суде котарски и судбени столови. Котарски столови били су инокосно, док су судбени били зборно тело. Као виши судови и даље су били Бански стол и Стол седморице у Загребу.Мирковић, З. Српска правна историја. Правни факултет Универзитета у Београду. 2019. стр. 259.
Котарски и судбени столови били су организовани и на територији Војводине. Уз њих, део правосудног система били су још и краљевске табле, које су судиле као апелациони судови, и Краљевска курија, која је била највиши и ревизиони суд.
Судски систем и положај судија према Видовданском уставу
Видовдански устав, донет 1921. године, Краљевину Југославију, односно тада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, одредио је као уставну, парламентарну и наследну монархију, која је, иако вишенационална заједница, по облику државног уређења била унитарна држава, све до 1941. године. Правосудни систем који је у оквиру таквог државног уређења функционисао није на најбољи начин могао да остварује своје циљеве, што је проблем којем је по увођењу свог личног режима краљ Александар другачије приступио.
Када је реч о судству, Видовдански устав је предвидео да оно буде независно и самостално, а да судови суде у складу са законима. У својим одредбама је даље одредио да се судови организују као првостепени, апелациони и Касациони суд. Седиште Касационог суда било је у Загребу, и он је био надлежан за предмете на територији целе државе. Према члану 110. Видовданског устава, Касациони суд био је надлежан за „решавање сукоба о надлежности између управних и редовних судова“, а члан 111. одредио је да „постављање судија формално врши краљ својим указом, али је при томе везан за кандидате које изабере посебно изборно тело, чији се састав ближе одређује законом“. Поред тога, у члану 112. било је предвиђено да су „судије сталне до навршетка година старости за пензију, а пре тог рока судије се могу ставити у пензију само по писменој молби или кад телесно и душевно тако ослабе да не могу вршити своју функцију“.Марковић, Ратко. Уставно право. Правни факултет Универзитета у Београду. 2019. стр. 116. Одлуку о пензионисању судије у том случају доноси Касациони суд.
Устав из 1921. године је предвидео, уз општинске, апелационе и Касациони суд, оснивање и посебних, управних судова, у чијој је надлежности било да решавају по управним предметима. На челу система управних судова био је Врховни управни суд, који је у ствари био Државни савет. Половину његових чланова бирао је краљ, а другу половину Народна скупштина. Контролу над обављањем надлежности из домена управних спорова обављала је тзв. Главна контрола, која је имала једанаест чланова и председника. То је био помоћни орган Народне скупштине у чијој надлежности је било и да се стара о извршењу државног буџета и прегледу рачуна администрације. Ипак, у поређењу са општинским, апелационим и Касационим судом, управни судови, нити Главна контрола, нису били део редовног правосудног система земље, него, према речима Слободана Јовановића, „тела нарочите врсте, установљена ван редовне судске функције“.
Биле су то велике уставне гаранције судијске независности, али истина је да његове идеје никада нису сасвим заживеле: Касациони суд није основан, нити су потоњи Закон о уређењу редовних судова и Закон о уређењу редовних судија, донети септембра 1928. године ступили на снагу. Видовдански устав није успео да заиста и успостави јединствен судски систем какав је предвиђао.
Судови од 1929. до 1941. године
Редовни судови
Шестог јануара 1929. године отпочела је, по суспедовању Видовданског устава и распуштању Народне скупштине, диктатура под режимом краља Александра Карађорђевића. Недуго после, донет је Закон о судијама редовних судова, који је по положај судија био веома неповољан. Судије су, према овом закону, биле лишене сталности и непокретности, што се брзо одразило и на читав правосудни систем. Септембарски, односно Октроисани устав из 1931. године судијску самосталност и непокретност јесте вратио, али само у ограниченој мери, да би оне пред почетак Другог светског рата биле коначно суспендоване владиним уредбама.Мирковић, З. Српска правна историја. Правни факултет Универзитета у Београду. 2019. стр. 260. Судијска професија није имала учешћа у избору судија, који је обављао краљ, на предлог министра правде, што значи да је положај судства у великој мери зависио од воље извршне власти.
Закон о уређењу редовних судова за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца из 1929. године предвиђао је као редовне следеће судове:
→ Срески судови. Њихова надлежност била је ограничена на грађанске, кривичне, трговачке, меничне, ванпарничне и предмете извршења. Срески судови су били задужени да воде земљишне књиге и поступају у земљишним предметима који су били изузети из надлежности окружних судова. У среским судовима судио је судија појединац, што значи да је у питању инокосни суд, а укупно је било 371. срески суд на територији тадашње државе;
→ Окружни судови. Они су судили како у првом, тако и у другом степену, и то у парничним, ванпарничним и предметима извршења. Били су надлежни у стечајном поступку, поступали су као трговачки суд у местима где није било посебних трговачких судова и решавали у кривичним стварима ако им је то било поверено у надлежност Законом о кривичном поступку. За разлику од среских судова, окружни судови били су зборни орган: судије су судиле у судском већу, које је било сачињено од тројице судија. У тадашњој држави је било 69 окружних судова;
→ Трговачки суд. Могао је да суди и у првом и у другом степену, а постојао је само у Београду и Загребу. Надлежност му је била веома слична окружним судовима. Трговачки суд је такође судио у судском већу, где се његов трећи члан називао „почасни судија“.
Апелациони судови су судили у поступцима по правним лековима на пресуде окружних судова у грађанским и кривичним предметима. Било их је седам: Апелациони суд у Београду, Новом Саду, Скопљу, Подгорици, Загребу, Љубљани и Сплиту.
Касациони суд, иако предвиђен, није основан, а његова надлежност је обухватала, поред осталог, решавање у грађанским и кривичним стварима, надзор на применом закона на територији целе земље, решавање сукоба надлежности између судова, давање мишљења о постављању председника окружних судова и судија и председника апелационих судова.Мирковић, З. Српска правна историја. Правни факултет Универзитета у Београду. 2019. стр. 261. У овим и другим поступцима Касациони суд је одлучивао као суд највишег степена.
Ванредни судови
Ванредним судовима је законом у надлежност дато да решавају у одређеним предметима уместо редовних судова. То су били следећи судови:
→ Државни суд за заштиту државе. Овај суд је био надлежан да одлучује поводом кривичних дела учињених против државе, владара и устава. Судије овог суда, као и њихове заменике, указом је именовао краљ, због чега је он био под његовим великим утицајем. Ово је био зборни орган: судио је у већу од седам чланова. Против одлука овог суда није била дозвољена жалба;
→ Војни судови. Било је у већим војним јединицима. У врху хијерархије војних судова налазио се Врховни војни суд. Судио је према посебним прописима за кривична дела војних лица;
→ Верски судови. Право на верске судове имале су само признате вероисповести: православна, католичка, исламска, евангелистичка и старокатоличка, док су за јеврејску заједницу важиле одредбе Аустријског грађанског законика. Верски судови су имали право јурисдикције у брачним споровима; ако су при томе ти спорови имали и имовинскоправно обележје, у предмету су били надлежни редовни судови. Верски судови су, осим тога, судили у стварима које су се тицале верских заједница и свештеника;
→ Управни судови. Управни судови су били ван организације редовног судства. Државни савет, који је био Врховни управни суд у држави, судио је другом степену у поступцима по правним лековима на одлуке управних судова првог степена, а у првом и последњем степену је одлучивао о тужбама против указа или решења министара;
→ Државни суд Врховне државне управе. Био је сачињен од три државна саветника, именована од стране краља. У његовој надлежности било је да одлучује у поступцима против министара које би за злоупотребу положаја или корупцију оптужио краљ.Мирковић, З. Српска правна историја. Правни факултет Универзитета у Београду. 2019. стр. 263. Ипак, чини се да је овај суд постојао само као формалност: краљ своје министре није оптуживао, те овај суд, практично, није ни радио.
Државно тужилаштво Државно тужилаштво представља самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних дела и других законом кажњивих понашања, за које је предвиђено вођење поступка по службеној дужности (ex officio).Мирковић С. Зоран, Српска правна историја, стр. 263 Сви државни тужиоци и њихови заменици били су именовани од краља, на предлог министра правде и уз сагласност председника Министарског савета.Мирковић С. Зоран, Српска правна историја, стр. 265
Почеци државног тужилаштва Почеци државног тужилаштва у Србији Увођењу установе државног тужилаштва претходило је нормирање начина вршења оптужне функције и поверавање те функције полицијским органима или судовима. Вршење оптужне функције од стране полицијске власти можемо пронаћи у акту из 1840. године под називом Устројство окружних судова. По поменутом акту, полиција је била дужна да врши оптужну делатност јер је члан 11. Устројства окружних судова прописао да онај ко преда кривца суду мора бити и његов јавни тужилац који је дужан да кривицу приведеног докаже пред судом.Матић Бошковић Марина, Горан Илић. Јавно тужилаштво у Србији, стр. 11 Нормативно уређење функције државног тужилаштва је потпуније извршено Законом о судском поступку у кривичним делима из 1865. године. По овом закону, власт над вођењем поступка припада среским и окружним полицијским властима, као и окружним судовима. Истрагу за кривична дела која се гоне по службеној дужности су, по правилу, преузимали полицијски органи. Судија који би преузео случај имао је статус државног тужиоца. Законом о поступку војних судова Краљевине Србије у кривичним делима из 1901. године, уводи се војни тужилац уз јасно одређене надлежности и делокруг рада. Војне државне тужиоце је постављао војни министар указом. Према наведеном закону, војни судови функцију гоњења у свом делокругу поверавају посебном органу тј. војном тужиоцу.Матић Бошковић Марина, Горан Илић. Јавно тужилаштво у Србији, стр. 12