Илузија контроле је тенденција људи да прецењују своју способност да контролишу догађаје; На пример, то се дешава када неко има осећај контроле над исходима на које, доказано, не утиче. Ефекат је добио име по психологу Елен Лангер и примењује се у многим различитим контекстима. Сматра се да утиче на коцкарско понашање и веровање у паранормално. Уз илузорну супериорност и оптимизам пристрасности, илузија контроле једна је од позитивних илузија.

Илузија би могла да настане због тога што људи немају директан самопосматрачки увид у то да ли контролишу догађаје. Ово је названо интроспективна илузија. Уместо тога, они могу да процене свој степен контроле поступком који је често непоуздан. Као резултат тога, они себе сматрају одговорнима за догађаје у којим постоји мало или нимало узрочно-последичних веза. У једној студији, студенти су били постављени у виртуелну стварност како би се излечили од свог страха од висине помоћу лифта. Они којима је речено да су имали контролу, мада таквих није било, осећали су да имају подједнаку контролу као и они који су заправо имали контролу над лифтом. Они који су наведени да верују да нису имали контролу, рекли су да су осетили као да су имали малу контролу.

Психолошки теоретичари континуирано су наглашавали важност перцепције контроле над животним догађајима. Један од најранијих случајева овога је када је Алфред Адлер тврдио да људи теже познавању свог живота. Касније је Хеидер предложио да људи имају снажан мотив да контролишу своју околину, а Ват Ман је поставио хипотетизу да је основни мотив компетенције да се људи задовоље вршењем контроле (или вршећи контролу). Виенер, теоретичар атрибуције, модификовао је своју изворну теорију мотивације постигнућа тако да укључи димензију управљивости. Кели је тада тврдио да неуспех људи да открију нежељене активности може резултирати тиме да неконтролиране исходе припишу личним узроцима. Касније, Тејлор и Браун тврдили су да позитивне илузије, укључујући и илузију контроле, јачају ментално здравље.

Занимљива варијација овога је објашњена у такозваној хипотези праведног света.Веровање у праведан свет је веровање да поступци и исходи имају исту вредност и уско су везани. Односно, добре ствари се дешавају људима који поступају добро, а лоше ствари се дешавају људима који поступају лоше. Веровање да свако добија оно што је заслужио негира постојање случајности. На тај начин, елиминише се брига о могућности да нам се нежељени догађаји догоде сасвим случајно у било ком тренутку. На тај начин, догађаји постају предвидљиви и пошто их очекујемо, можемо их контролисати. У једној студији тестирања ове хипотезе, Лернер је замолио учеснике да процене два радника, од којих је један био награђен на срећу.Да би дали смисао овом случајном догађају, учесници су награђеног радника доживљавали као способнијег. У другој студији, учесници су гледали вршњака који је наизглед био тешко шокиран због прављења мањих грешака у задатку учења који је добио. Закључили су да учесници одбацују и обезбређују жртву како би негативне последице деловале заслужено ако нису у стању да измене судбину жртве. Да ли се сматра да је догађај одређен вештином или шансом може зависити од фактора који су релативно независи од конкретног случаја. Коен, Федер, Кели, Лангер и Рот и многи други истаживачи су испитивали тенденцију људи да пожељне исходе припишу унутрашњим факторима, а да за неуспехе криве спољашње факторе као што је срећа.

Илузија је чешћа у познатим ситуацијама и у ситуацијама када особа зна жељени исход. Повратне информације које наглашавају успех, пре него неуспех, могу да повећају ефекат, док повратне информације које наглашавају неуспех могу умањити или поништити ефекат. Илузија је слабија за депресивне појединце и јача је када појединци имају емоционалну потребу да контролишу исход. Илузија је ојачана стресним и конкурентним ситуацијама, укључујући и финансијско трговање. Иако људи имају тенденцију прецјењивања контроле над ситуацијом која је у великој мјери одређена случајношћу, они је такођер потцењују кад је заиста имају, што је у супротности с неким теоријама илузије и њезине прилагодљивости. Људи су такође показали већу илузију контроле када им је допуштено да се упознају са задатком кроз праксу, да донесу избор пре него што се ситуација догоди, на пример- бацањем коцкице, и када могу да, под истим околностима, направе свој избор, уместо да неко направи избор за њих. Људи ће показати већу контролу када имају више одговора на почетку него на крају, чак и када сви имају исти број тачних одговора.

Посредно

Човек, понекад, покушава да стекне контролу пребацивањем одговорности на способнију или „срећнију“ особу која ће да ради за њега. Одрицање од директне контроле чини му се као валидан начин за достизање максималних резултата. Ова индиректна илузија контроле значајан је теоретски наставак традиционалног модела илузије контроле.

Наравно, људи ће се одрећи контроле ако друга особа има више знања или вештина у областима, као што је медицина, у којима је знање потребно. У таквим случајевима прилично је рационално одговорност препустити лекарима. Међутим, када је у питању случајност, допуштање другима да доносе одлуке или се коцкају за Вас је неприхватљивије, јер се чини да имају више среће. То се супротставља већ примећеној људској жељи за контролом у ситуацијама које се не могу контролисати. Међутим, пошто је човек склон веровању да поседује срећу, коју може искористити у сопствену корист у играма на срећу, онда није далеко ни веровање да и неки други људи имају срећу и да су због тога способнији да контролишу догађаје који се не могу контролисати.

Један пример је компанија која организује своју лутрију за раднике. На основу добитака и губитака сваког радника, компанија бира ко ће да попуњава лутријске листиће. Члан са највишим добитком постаје представник све док не сакупи одређени број губитака и тада се бира следећи. Иако ниједан члан није заиста бољи од осталих и све је препуштено случајности, они ће радије препустити контролу над њима некоме ко наизглед има више среће.

У примеру из стварног живота, у финалу Олимпијских игара у хокеју 2002. године, Канада је победила Сједињене Државе, али касније се веровало да је победа резултат канадског срећног новчића, који је тајно стављен под лед пре него што је утакмица почела. Чланови канадског тима били су једини који су знали да се новчић тамо налази. Новчић је касније изложен у Хокејској дворани славних, где га посетиоци могу додирнути. Људи верују да додиром могу да пренесу себи срећу са новчића и да на тај начин промене сопствену срећу. Канађани су након тога сакривали новчиће на неколико међународних такмичења, а новчићи су закопани у темељима објеката саграђених за Зимске олимпијске игре 2010. у Ванкуверу.

Примери Илузија контроле исказује се на три основна начина:

Лабораторијски експерименти

Експеримент Елен Ј. Лангер  показао је да количина контроле која постоји у постизању успешног резултата, приликом такмичења заснованог на вештини, варира од функције способности противника. Ако такмичење подстиче коришћење вештина, тада се испитаници кладе на основу вероватноће победе. Односно, ако је наспрам њих особа која је наизглед супериорнија, улози испитаника ће бити мањи. У ситуацијама у којима је исход неконтролисан(односно не зависи од вештина), испитаник ће се више кладити ако се такмичи против самоувереног противника или зато што се и од самог противника очекује да уложи много, и испитаник жели да  га опонаша, или због ризика (-{Wallach & Wing}-, 1968)). Насупрот томе, ако се  испитаник клади против наизглед несигурне особе, он може да уложи више да би се показао другачијим од њега, или опет због ризика, али постоје и шансе да уложи мање јер се од противника очекује да понуди мање, преузимајући на тај начин ризик (али мањи). О томе више и говори експеримент у коме се у једној соби истовремено налазе испитаник и наспрам њега протовник у стању -{„dapper”}- (особа која је наиглед самоуверена и друштвена) или у стању -{„schnook”}-(наизглед стидљива, нервозна и трапава особа). Експеримент је испитаницима представљен као студија о психологији у којој ће се такмичити, а као награда обећана је велика свота новца. Задатак је сачињен од четири рунде, у свакој рунди испитаник и противник извлачили су по једну карту из шпила, ко извуче већу карту побеђује у тој рунди. Правила су и да сваки од њих треба, пре него што извуче саму карту, да да своју понуду за опкладу(у свакој рунди могу да понуде по колико желе, независно од претходне понуде). Осим тога када извуку карту, не смеју нити да је покажу противнику нити да је погледају, већ је одмах предају особи која извршава експеримент. На тај начин карта неће утицати на понуду у следећој рунди. На основу резултата свих испитаника, донет је закључак да када се испитаник осећа супериорније просечна понуда за опкладу је била 11.04 у поређењу са 16.25 за испитанике који су се осећали несигурнијим (још већа разлика је утврђена ако се разматрао само резултат прве рунде јер је она уследила одмах након експерименталне манипулације, и износи 9.28 наспрам 16.72) У другом експерименту, испитаници су морали да предвиде исход тридесетак бацања новчића, при чему испитаници одмах добијају своје резултате. Повратне информације су намештене тако да је сваки испитаник имао тачно пола исправних предвиђања, али су се групе разликовале у томе када су погодили. Некима је речено да су њихова рана нагађања тачна, а другима су успехе равномерно распоредили кроз тридесет покушаја. После су испитивани у вези са њиховим учинцима. Испитаници са раним „погоцима" преценили су своје укупне успехе и имали су већа очекивања о томе како ће се показати на будућим играма нагађања. Овај резултат подсећа на пристрасност потврђивања, где људи дају већу тежину информацијама које се јављају раније у низу. Четрдесет процената испитаника веровало је да ће се њихов учинак на овом задатку побољшати кроз праксу, а 25% испитаника рекло је да би им одвраћање пажње утицало на учинак. Истраживање Елен Лангер показало је да је већа вероватноћа да ће се људи понашати као да могу да побољшају своју контролу над случајним догађајима у којима су присутни „наговештаји вештине”. Под наговештајима вештине, Лангер је мислила на својства догађаја која су обично повезана са тренирањем вештине, нарочито тренирањем избора, такмичењем, познавањем стимулуса и учешћем у одлукама. Једна једноставна форма овог ефекта је примећена у коцкарницама: када се бацају коцкице у игри, људи теже да баце јаче кад им је потребан велики број, а нежније за мали број. Сандерсон, Рапее и Барлов (1989) спровели су експеримент у коме су испитаницима дали да удишу ваздух обогаћен угљен-диоксидом, при чему су у једној групи дали лажну могућност да прекину инхалацију кад год желе, а другој не, на тај начин манипулишући илузију контроле. У односу на испитанике који су веровали да могу контролисати унос угљен-диоксида, код испитаника из друге групе јавио се већи број симптома напада панике, они су такође процењивали симптоме интензивнијим у односу на процене симптома у првој групи, извештавали су о већем степену анксиозности, о већем броју катастофичних когниција,  па су генерално у већој мери изјављивали да се код њих развио потпуни напад панике  у односу на испитанике прве групе.  На основу тврдњи друге групе, да ситуацију коју су доживели у лабараторији подсећа на искуство напада панике у природним условима , показано је да одсуство осећаја контроле, па макар и илузионе,  један је од кључних фактора у развоју напада панике, што говори у прилог тези да позитивне илузије у извесној мери служе као заштитни фактор.