Кривично право у Краљевини Југославији доживело је значајне промене током почетка 20. века успевши да уједини кривичне законике и других земаља у целовиту и функционалну целину. Од самог почетка доношења кривични законик Југославије је по свом садржају био напредан, квалитетан и свеобухватан. Поједине одредбе у закону су биле далеко модерније модификоване у поређењу са другим европским законима. Законик садржи одредбе којима регулише противправне радње и санкције које прате такво понашање, потом процес увиђаја да ли је неко дело почињено свесно или не, чак и положај жена и какву су правну заштиту жене имале у то доба.
Један од основих циљева законика био је да се друштвени конфликти сведу на подношљиву меру, да се све норме равноправно односе на мушкарце и жене на простору целе државе. Такође, намера да се поједине вредности и циљеви есенцијални за државу, очувају и поштују. У закону се јављају поједине новине када је реч о начину извршења казне, као и прецизни услови коју су неопходни да би се изрекла санкција. У посебним одељцима закона налазе се одредбе којима се регулише противправна радња малолетних лица као и санкције које их прате.
При каснијој допуни кривичног законика Југославије снажан утицај су имали поједини закони, уредбе, распореди и конвенције.
Кривично право Краљевине Југославије Пре него што је кривично право Краљевине Југославије добило своју уједињену форму 1929. године, до тад су главни извори кривичног права били кривични законици и кривичноправни прописи као споредни извори. На простору Србије је то био кривични законик из 1860. године, у Црној Гори КЗ из 1860. године, док је на подручју Војводине на снази био КЗ Угарске из 1878. године. У преосталим државама (Хрватска, Славонија, Далмација, Словенија, Босна и Херцеговина) КЗ потицао је од аустријског КЗ из 1852. године.
Са намером да се у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца изједначи законодавство у кривичноправом пољу донет је указ из 1919. године чије су се одредбе КЗ Србије из 1860. године пренеле на целу територију Краљевине. Том одредбом се и српски Војни кривични законик из 1901. године пренео на целу територију државе, а потом 1930. године настао је југословенски Војни кривични законик.
Године 1921. отпочео је пројекат на јединственом законику који је завршен 1923. године. Народној скупштини је 1926. године био упућен документ, који није могао бити усвојен. Кривични законик Краљевине Југославије је донет 27. јануара 1929. године, док је на снагу ступио 1. јануара 1930. године. Овај законик је био један од првих законика донесених по увођењу личне власти краља Александра. Законик се односио и важио је за целу земљу, припадао је међу једним од бољих и савременијих закона у поређењу са законима других земаља тог времена. Наиме, кривични законик био је заснован на новим и модерним установама кривичног права. Основа која је послужила за израду јединственог законика био је пројект српског КЗ из 1911. године. Поред тога, писци тог законика користили су се немачким КЗ из 1871. године.
Важни извори кривичноправних одредби били су Закон о заштити јавне безбедности и реда у држави из августа 1921. и Закон о штампи из августа 1925. године. Пошто је уведена лична владавина краља Александра 6. јануара 1929. године ова два закона су измењена са намером да се уништи свака могућа акција и деловање уперено против народног јединства и државног поретка.
У КЗ утемељено је латинско начело Nullum crimen, nulla poena sine lege (нема дела ни казне ако нису претходно прописани у закону). Законик се заснивао на модерним установама кривичног права. Све кажњиве радње су сврстане у две категорије: у злочине и у преступе. Злочини су обухватали сва кривична дела којима је следила смртна казна, робија или заточеништво. Са друге стране, преступи су представљали лакша кривична дела за које су биле предвиђене казне строгог затвора или новчана казна. Иступи (одн. прекршаји) су обухватали најлакше кажњиве радње, који нису били обухваћени законом, већ остављени по страни за посебан законик, који је требало да садржи и кривични поступак за иступе. Све до 1941. године тај законик није донет, а до тад су на снази остали ранији партикуларни прописи о иступима.
Начело индивидуалне одговорности учиниоца кривичног дела је усвојено у КЗ 1929. године која се заснивала на урачунљивости и кривици. Усвојен је и појам смањене урачунљивости. За њихов прекршај су уследиле казне везане за безбедност, васпитне мере, док су главне казне биле: · Смртна казна (вешање)
· Казна лишења слободе (робија, заточеништво, затвор и строги затвор)
· Као и новчана казна
Једна од основих казни била је казна лишења слободе, за чије извршење је уведен тзв. прогресивни систем лишења слободе (ирски систем) по коме је осуђеник примереног владања добијао погодности приликом извршења казне. На тај начин су се уклањали недостаци заједничког затварања, али и усамљеничког затвора у ћелији. Ипак, одредбе о казни лишења слободе и њеном извршавању јавила су се огромна материјална улагања од стране државе. Такође, биле су предвиђене и споредне казне као губитак часних права (атимија) и губитак службе. Према КЗ, приликом одређивања казне комбиновали су се принципи законитости тј. легалитета и принцип индивидуализације казне. Границе минималне или максималне казне утврђиване су самим законом. Ипак, тако постављене границе нису биле довољно широке да би се омогућило примењивање принципа да се учиниоцу казна одмери према степену његове кривичне одговорности.
Од субјеткивних али и од објективних околности, зависио је и степен те кривичне одговорности које су се тицале почињеног дела, пре свега вредности повређеног добра и последице тог дела. У КЗ из 1929. године наведе су околности које су утицале да ли ће казна бити већа или мања; опасност по друштвени поредак због злочиначке наклоности учиниоца, циљ због кога је дело учињено итд.
Као споредна казна је предвиђена је казна губитка слободе. Међу новинама у законику су биле су:
· Мере безбедности
· Институт условне осуде
Циљ мера безбедности обухватао је поправак и лечење извршилаца кривичних дела. Оне нису биле налик казни, али су на одређени начин допуњавале казну као типичну и примарну санкцију. Правни основ за изрицање тих мера био је потенцијална опасност по друштво и заједницу. Како је објашњено у Законику, основни услови за изрицање мера безбедности су да се ради о некоме ко је најмање три пута био осуђен на робију за злочин са предумишљајем. Уколико би се у року од пет година утврдило да је учинилац опасан по јавност, предузимале би се мере безбедности. Укупно је постојало девет мера безбедности: задржавање осуђеника, упућивање у завод на рад, упућивање у завод на лечење, чување итд. Мере безбедности су биле једине санкције против неурачунљивих кривичних дела. Неурачунљивим извршиоцима се није могла изрећи казна, већ једино мера безбедности.
Институт условне осуде настао је као последица социолошке школе у кривичном праву. Главна функција условне осуде била је да краткотрајно замени казну лишења слободе коју би осуђеници издржавали. Условном осудом се одвијало извршење казне која је изречена у пресуди на одређено време, под условом да се осуђено лице добро и ваљано понаша за време одлагања (тзв. кушње). Време кушње није смело да буде краће од годину дана нити дуже од пет година. У тренутку кушње, уколико се осуђеник понашао добро и суд није одредио извршење одложене казне, подразумевало се да није био ни осуђен на ту казну.
Кривични законик из 1929. је допустио условну осуду само у случају кад би неко био осуђен на строги затвор до шест месеци или на затвор до једне године или на новчану казну. Тај акт је допуштао примену условне осуде уколико се размаотри личност која је починила то дело и уколико се могло предвидети да ли ће учинилац, без извршења пресуде, убудуће учинити кривично дело. У тренутку доношења одлуке о условној осуди, суд је имао за задатак да увиди ранији живот и владање осуђеника.
Условна осуда је одиграла веома важну функцију одржаја казнених затвора не пренатрпаним. Са друге стране, проузроковала је и незадовољство због неравномерне примене од судске стране, али и због њене примене тамо где није требало. Она се практиковала на неодговарајући начин због тога што је за њену примену била досуђена меродавна казна, а не запрећена. Суштински то је значило да осуда могла изрећи и за најтеже кривично дело.
У посебном делу кривичног закона из 1929. године, били су прописани напади на поједина правна добра. Ти заштитни објекти су:
· Опстанак државе, њеног уређења, вршење власти
· Живот и телесни интегритет
· Исправе и мере
· Новац, тајне, брак, част
У кривичом законику из 1929. године дефинисани су најважнији и најнужнији кривичноправни институти, као што су умишљај, нехат, подобност за урачунљивост, нужна одбрана, стање нужде, покушај итд. Умишљај је био дефинисан на следећи начин: „Кривично је дело учињено с умишљајем; кад је учинилац његово извршење хтео или кад је он, предвиђајући забрањену последицу која може из његовог дела да напусти, пристао на њено наступање" (§ 16). Дефиниција подобности за урачунљивост је била: „Неће бити одговоран, ко у време учињења дела није могао схватити природу и значај свог дела или према томе схватању радити услед друштвеног растројства или помућења свести или умне неразвијености или слабоумности" (§ 23).
Кривични законик из 1929. године је посвећен личности кривца (кривице) и његовим особинама. Има неколико категорија кривица:
· Малолетници
· Новајлије
· Повратници
· Професионалци
Малолетници су она лица која нису напунила седамнаест година (такозвани млађи малолетници од 14 до 17 година). Они су уместо казне, добијали неку од васпитних мера: укор, упућивање у специјални завод. За такве случајеве приписивао се систем принудног васпитања и поправљања. Старији малолетници су лица обухваћена између 17. и 21. године и они су добијали блаже казне у односу на пунолетнике. Такви прописи о кривичноправној одговорности су били међу најнапреднијим у свету. Такође, одредбе о заштити економски и социјално слабим лицима су још једна од позитивних карактеристика овог закона, чији је главни задатак спречавање класног сукоба.
У кривичном законику Краљевине Југославије многи законици су допринели његовој допуни.
· Уводни закон од 16. фебруара 1929. године
· Закон о извршењу казни лишења слободе од 16. фебруара 1929. године
· Уредба о организацији, употреби и наплати осуђеничке радне снаге у казненим и другим сличним заводима од 18. јануара 1930. године
· Уредба о одређивању новчаних казни и замени тих казни казном лишења слободе од 31. децембра 1929. године
· Распоред осуђеника на поједине казнене заводе
· Уредба о извршењу мера безбедности
· Уредба о оснивању и раду државних завода за васпитање и поправљање дечијег понашања
· Уредба о поправљању понашања старијих малолетника који су осуђени на губитак слободе
· Распоред за упућивање деце у заводе- поправне домове
· Начин васпитавања у заводима
· Законик о судском кривичном поступку
· Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави
· Закон о штампи
· Конвенција за сузбијање промета неморалних публикација и трговине
Рад и ток реформе домаћег кривичног законодавства Првог јануара 1908. године је образована ужа комисија у министарству за израду пројекта српског кривичног законика. Ова комисија је министарству правде предала рукопис кривичног законика 27. марта 1910. године. Исте године овај рукопис је објављен као службено издање министарства правде под називом „Пројекат и мотиви казненог законика“. Године 1911. образована је још једна комисија за предмет поменутог пројекта. Ова комисија је додала знатне промене у самом раду. Међутим, прерађен пројекат није био објављен због ратних догађаја који су уследили.
Главне новине у пројекту биле су: