Веслонос () врста је зракоперке, блиско сродна јесетри, из реда Acipenseriformes. Фосилни записи о овој врсти датирају пре више од 125 милиона година, током ране креде. Веслонос је слатководна риба са глатком кожом и једини је живи припадник породице Polyodontidae. Други донедавно живи припадник ове лозе је сада изумрли кинески веслонос (Psephurus gladius), ендемска врста слива реке Јангце у Кини. Веслоноси се често називају примитивним рибама или реликтном врстом, јер су задржали неке морфолошке карактеристике својих раних предака, укључујући скелет који је готово у потпуности хрскавичав, и рострум (њушка) у облику лопатице који заузима готово једну трећину њихове дужине тела.
Често се називају слатководним ајкулама због њиховог хетероцеркалног репа или репног пераја које подсећа на оно код ајкула. Веслоноси су веома еволуиране рибе с обзиром на то да су током историје прилагођавале на адаптације као што је храњење филтрирањем. Њихова њушка и лобања прекривени су десетинама хиљада сензорних рецептора за лоцирање ројева зоопланктона, који им је основни извор хране.
Велсоноси су рибе са првобитним стаништем ограниченим на слив реке Мисисипи и некада су се слободно кретале у релативно природним, непромењеним условима који су постојали пре почетка 1900-их. Ова риба обично настањује велике реке, канале, устајале воде и језера које представљају окуке речних токова у целом сливу реке Мисисипи и другим рекама из тог басена. Њихов периферни опсег проширио се на Велика језера, са појавама у језерима Хјурон и Хелен у Канади до пре око 90 година.
Америчка популација веслоноса драматично је опала првенствено због прекомерног риболова, уништавања станишта и загађења. Ловокрађа је такође допринела паду бројности популације и наставиће се са овим трендом све док потражња за кавијаром остане велика. Популације у природи искорењене су из већине његовог периферног опсега, као и из Њујорка, Мериленда, Вирџиније и Пенсилваније. Тренутни ареал веслоноса смањен је на притоке река Мисисипи и Мисури и на басен залива Мобил. Тренутно се могу наћи у двадесет и две државе у Сједињеним Државама, а те популације су заштићене државним, федералним и међународним законима.
Таксономија, етимологија и еволуција мини|260px|Веслонос у великом акваријуму Веслоноси су уско повезани са јесетрама из реда Acipenseriformes, који представља ред зракоперки које укључују јесетре и веслоноса, од којих су неке врсте изумрле. Веслонос има дугу историју фосилних записа који датирају од пре око 125 милиона година. Фосили друге изумрле врсте, P. tuberculata, који датирају пре отприлике 60 милиона година, пронађени су у формацији Тулок у доњем палеоцену у Монтани.
Француски природњак Бернард Жермен де Ласепед је 1797. године основао род Polyodon за веслоноса, који данас обухвата једну постојећу врсту, Polyodon spathula. Ласепед се није сложио са описом Пјера Жозефа Бонатера у Tableau encyclopédique et méthodique (1788), који је сугерисао да су веслоноси врста морских паса. Ласепед је напоменуо: „Распрострањеност и навике ове рибе су још увек непознате”. Кад је Ласепед успоставио биномијално име, Polydon feuille, није био свестан да је таксономист Јохан Јулиус Валбаум већ описао и именовао врсту 1772. године, који је веслоноса описао као Squalus spathula. Као резултат ненамерног двоструког именовања Ласепеда, Polyodon spathula постало је преферирано научно име веслоноса, а Squalus spathula је постао синоним и једно од два имена која се користе за ову групу. У сваком случају, Валбаумов опис из 1792. године признат је и цитира се као ауторитет.
Породица Polyodontidae састоји се од пет познатих таксона; три изумрла таксона из западне Северне Америке, једног недавно изумрлог таксона из Кине (кинески веслонос) и један постојећи таксон, веслонос, (Polyodon spathula) пореклом из басена реке Мисисипи у Сједињеним Државама, једина жива врста из рода Polyodon. Они се често називају примитивним рибама или реликтним врстама, због морфолошких карактеристика које су задржали од неких својих раних предака, што је евидентирано у фосилним записима који потичу из касне креде, пре 70 до 75 милиона година. Неке од њихових примитивних карактеристика укључују превасходно хрскавичави скелет и дубоко рачвасто хетероцеркално репно пераје слично оном код морских паса, мада ове две групе нису уско повезане.
Фосилни веслоноси са препознатљивим рострумима датирају из периода горње креде и палеоцена, пре 65 милиона година. Издужени рострум је морфолошка карактеристика породице Polyodontidae, али само припадници рода Polyodon (P. spathula и изумрла P. tuberculata) имају карактеристике прилагођене посебно за храњење филтрирањем, укључујући вилицу, шкржне лукове и лобању. Шкрге веслоноса састављене су од гребенастих филамената за које се сматра да су утицали на именовање рода Polyodon, који представља грчку зложеницу која значи „многозубан”. Одрасле јединке веслоноса заправо су без зуба, мада су код јувенилних јединки величине до 63 центиметра пронађени бројни мали зуби мањи од 1 милиметра. Назив Spathula односи се на издужени рострум (њушка) у облику весла. У поређењу са кинеским родовима веслоноса и фосилним врстама, овај веслонос (и његов фосилни сродник P. tuberculata) сматра се високо изведеном врстом због његових нових адаптација.
Кинески веслонос је врста која је недавно проглашена за изумрлу. Примарни разлози пада у броју јединки слични су онима код веслоноса и укључују прекомеран лов, изградњу брана и уништавање станишта. За разлику од планктиворног веслоноса који живи у Америци, кинески веслоноси били су снажни пливачи, били су већи и опортунистички писцивори који су се хранили малим рибама и раковима. Неке јасне морфолошке разлике код кинеског веслоноса укључују ужи рострум налик мачу и изражена уста. Они су такође имали мање и дебље шкрге од америчког веслоноса. Последње потврђено виђење живог кинеског веслоноса забележнео је на реци Јангце 24. јануара 2003. године. Од 2006. до 2008. године, научници су вршили разна истраживања у настојању да пронађу рибу. Користили су неколико чамаца, поставили су велики број мрежа и хватаљки покривши површину од 488,5 километара на горњем току реке Јангце, где се налази и заштићено подручје Националног резервата природе Горњи Јангце. Нису ухватили ниједну рибу. Такође су користили хидроакустичну опрему за праћење активног звука у води (сонар), али нису успели да потврде присуство ове рибе.
Опис мини|260px|Генерална морфологија веслоноса мини|260px|thumbtime=0:20|На снимку се може видети како се веслонос помоћу своје изуджене њушке храни зоопланктонима у акваријуму Веслонос је једна од највећих и најдуговечнијих слатководних риба у Северној Америци. Има тело налик морском псу, просечне је дужине 1,5 метара, тежине 27 килограма и може да живи преко тридесет година. За већину популација средња старост је пет до осам година, а максимална доб четрнаест до осамнаест година. Старост веслоноса најбоље се одређује дентарним испитивањима, поступком који се обично врши на рибама ухваћеним током сезоне снегинга, популарне спортске риболовне активности у одређеним деловима САД-а. Из доње вилице се узима кост која носи зубе, чисти се од преосталог меког ткива и врши се сечење исте да би се открили годишњи прстенови. Ови дентарни прстенови помажу у одређивању старости на сличан начин као што се старост дрвена одређује помоћу годова. Досадашње студије указују на то да неки појединци могу да живе 60 година или дуже, а да женке обично живе дуже и могу да нарасту више него мужјаци.
Веслонос је риба меке коже и готово у потпуности хрскавичава. Очи су јој мале и усмерене бочно. Има велики шкржни поклопац (оперкулум), велика уста и раван рострум у облику весла који отприлике обухвата једну трећину његове дужине. Током почетних фаза развоја од ембриона до младе рибе, веслоноси немају рострум, већ он почиње да се формира убрзо након излегања. Рострум представља продужетак лобање, а не горње и доње вилице или олфакторног система као код дугачких њушки других риба. Остале карактеристике које издвајају ову рибу укључују дубоко рачвасто хетероцеркално репно пераје и униформну обојеност, често са пегама које иду од плавкасто-сиве до црне на дорзалном делу постепено се претварајући у беличасте пеге на стомаку.
Исхрана и физиологија Научници су почели да расправљају о функцији рострума веслоноса још од када је врста описана током касних 1700-их. Некада се веровало да веслонос своју њушку користи за ископавање хране из морског дна или да му она функционише као механизам за равнотежу и помоћ приликом пливања. Међутим, лабораторијски експерименти из 1993. године који су користили напредну технологију у области електронске микроскопије потврдили су да је рострум код тридесетак испитаних веслоноса био прекривен десетинама хиљада сензорних рецептора. Ови рецептори су морфолошки слични лоренцинијевим ампулама које се срећу код морских паса и ража, и заиста представљају пасивне електрорецепторе које веслоноси користе за детекцију планктона. Кластери електрорецептора такође покривају главу и шкржне поклопце. Исхрана веслоноса састоји се пре свега од зоопланктона. Њихови електрорецептори могу открити слаба електрична поља, што сигнализира не само присуство зоопланктона, већ и покрете храњења и пливања појединачних огранизама. Кад се открије рој зоопланктона, веслнос непрекидно плива напред са широко отвореним устима, наводећи воду да иде преко шкрга како би филтрирао плен. Такво храњење се сматра суспензијским храњењем. Даља истраживања су показала да њихови електрорецептори могу такође служити као помоћ приликом пливања и то за избегавање препрека.
Веслноси имају мале неразвијене очи које су постављене бочно. За разлику од већине риба, они слабо реагују на надземне сенке или промене у осветљености. Чини се да је електрорецепција увелико заменила вид као примарни сензорни модалитет, што указује на ослањање на електрорецепторе за откривање плена. Међутим, рострум није њихово једино средство за откривање хране. Неки извештаји сугериршу да би оштећени рострум учинио веслоноса мање способним за ефикасно храњење и да не би могао да одржи добро здравље, али лабораторијски експерименти и теренска истраживања показују другачије. Поред електрорецептора на роструму, веслоноси имају сензорне поре које покривају готово половину површине коже која се протеже од рострума до врха главе и до врхова оперкулума. Студије су показале да веслоноси са оштећеним или скраћеним рострумима још увек могу да се хране успешно и одржавају добро здравље.
Размножавање и животни циклус мини|260px|Развиће веслоноса од ембриона до ларвалног стадијума мини|десно|260px|Фазе у развоју рострума Веслоноси су дуговечне пелагијалне рибе које полно сазревање достижу релативно касно. Женке не почињу да се мресте све док не напуне седам до десет година, а неке тек са шеснаест до осамнаест година старости. Женке се не мресте сваке године, већ углавном сваке друге или треће године. Мужјаци се мресте чешће, обично сваке године или сваке друге године, почевши од седме године, неки од девет или десет година.
Веслоноси започињу узводну миграцију ради мрешћења током раног пролећа; неки почињу у касну јесен. Ове рибе се мресте у шљунковитим рекама без муља које би у супротном биле изложене ваздуху или прекривене веома плитком водом да се мрест не одвија на пролеће када ниво воде у рекама расте због топљења снега и пролећних киша које узрокују поплаве. Иако је доступност преферираног станишта за мрешћење од кључне важности, постоје три прецизна амбијентална догађаја која се морају десити пре него што мрест почне. Температура воде мора бити од 13 до 16 °C; продужени фотопериод који се јавља у пролеће покреће биолошке и бихевиоралне процесе који зависе од повећања дужине дана; и мора да постоји погодан ток воде у реци пре него што се може догодити успешно мрешћење. Историјски гледано, веслоноси се нису мрестили сваке године јер су ови услови околине дешавали само једном у 4 или 5 година.