мини|Рајко Митић (лево) и Драган Џајић (десно) 1970. године Рајко Митић, капитен Црвене звезде од њеног оснивања и први фудбалер који је понео звање Звездине звезде, играо је на позицији десне полутке и сходно томе носио број 8. Драгослав Шекуларац, познат по дриблинзима и израженој фудбалској техници, најчешће је носио број 8, који је преузео од Рајка Митића, такође је проглашен Звездином звездом. Трећи фудбалер који је понео то звање, Драган Џајић, био је препознатљив по броју 11, наступајући на левом крилу свог клуба. Владимир Петровић Пижон је током играчке каријере углавном носио 7, док је Драган Стојковић Пикси дужио дрес са бројем 10. Та четири броја, према традиционалном распореду дресова, најчешће су носили играчи којима је задатак био да организују нападе свог тима. Број 9 су од оснивања клуба готово увек носили најистуренији нападачи, чија су се задужења превасходно односила на постизање погодака. Иако је тај број носило више играча који су оставили значајан траг у историји клуба, појединачно нису издвојени као носиоци признања, а шестом Звездином звездом проглашена је Генерација 1991. Међутим, престанком везивања бројева на дресу са формацијским распоредом играча и увођењем другачије форме лиценцирања, играчи у шпицу напада су надаље колоквијално називани деветкама, иако нису нужно носили тај број. Михајло Пјановић је тако током свог четворогодишњег боравка, од 1999. до 2003. у Црвеној звезди носио број 18 на леђима.

мини|Милан Борјан је у Црвеној звезди изабрао дрес са бројем 82, а 2020. је понео капитенску траку Већина фудбалских асоцијација је током 90-их година 20. века почела да усваја играча за утакмице, па су клубови на тај начин постепено мењали традиционалну стартну поставу са нумерацијом од 1 до 11. Тако је касније у професионалним такмичењима уведена обавеза да се играчи региструју са одређеним бројем, који би важио током читаве сезоне, чиме им је дозвољена и већа слобода у одабиру. Иако су неке фудбалске лиге ограничиле употребу бројева, у Суперлиги Србије није било таквих рестрикција. Клубови су тако имали слободу да фудбалерима доделе бројеве од 1 до 99, без обавезе да чувари мреже морају да носе само одређене бројеве. Ипак, у Црвеној звезди су током прве деценије 21. века најчешће носили бројеве 1, 22 и 31, док је број 12, који су такође углавном носили вратари, крајем исте повучен у част навијачима. Остали играчи на терену користили су бројеве до 46, с тим што су неки бројеви прескочени, као и дупле бројеве до 99. Такав шаблон је наредне деценије почео да се мења, па су играчи сами бирали бројеве на дресу, неретко према години рођења, или неким значајним датумима.

У том периоду, а затим и током читаве наредне деценије, број 1 није био у употреби свега неколико месеци током 2009. године. Иван Ранђеловић, који је тај број носио од лета 2001, био је на списку играча и током сезоне 2009/10, али без званичних наступа за клуб. Тада су у саставу екипе били Саша Стаменковић (22), Бојан Павловић (33) и Саша Радивојевић (12). Иако је на почетку те сезоне био међу лиценцираним фудбалерима, па онда одјављен са списка, број 1 је на пролеће 2010. дефинитивно задужио Бобан Бајковић, који је седео на клупи Црвене звезде на 138. вечитом дербију, као резервни чувар мреже. Након Бајковићевог одласка, број је привремено остао упражњен током лета 2014, пошто Дамир Кахриман није био регистрован у првих неколико кола такмичарске 2014/15.

Пошто је Александар Катаи пред почетак такмичарске 2015/16. у Суперлиги Србије преузео број 10, Немања Супић је на представљању у клубу, недуго затим, изабрао број 27 који је најчешће носио у каријери. Након његовог окончања професионалне каријере, са истим бројем је регистрован новопридошли чувар мреже, Никола Васиљевић. Са друге стране, Ел Фарду Бен је први фудбалер у пољу који је остварио запаженији учинак са бројем 31, док је Џонатан Кафу 2018. године изабрао број 22, који су од почетка миленијума носили голмани. Број 32 је након одласка тадашњег капитена, Дејана Миловановића, до краја прве деценије 21. века носио Владимир Богдановић. После тога, у току наредне декаде, дужили су га чувари мреже, Александар Кировски, Александар Станковић и Марко Ћопић.

мини|Дејан Миловановић (32), Марко Перовић (11) и Ненад Ковачевић (16) су се после иностране каријере вратили у клуб и тада носили друге бројеве на дресовима Број 35, који је од оснивања Суперлиге Србије, 2006. године, коришћен у навратима, до краја наредне деценије носили су искључиво играчи на позицији задњег везног, Сегундо Кастиљо, Марко Грујић, односно Секу Саного. Број 99 су, пак, током друге деценије 21. века носили искључиво најистуренији нападачи. Често је биран када жељени нижи број није био слободан. По први пут је употребљен у сезони 2009/10, пошто га је задужио Бранимир Субашић, али са њим није званично наступао. Запаженији учинак са тим дресом најпре је остварио Андрија Калуђеровић. Он је у августу 2010. стигао као појачање из екипе Рада, а како је број 9 био заузет, изабрао је 99. У наредних годину и по дана стандардно је наступао за клуб и на 55 званичних сусрета постигао укупно 30 голова. Након Немање Радоњића, који је први понео дрес са бројем 49, тај број је бирао и Андрија Радуловић, такође крилни фудбалер. Омладинци клуба су након уласка у први тим углавном добијали дресове који су у том тренутку били слободни у економату, а касније су их неки од њих мењали жељеним бројем. Поред званичних дресова, који су коришћени за такмичарске утакмице, штампани су и специјални дресови који су уручивани спонзорима, пословним партнерима, односно значајним личностима које су посетиле клуб. Такође, играчи који су у клубу остварили јубилеје у виду броја утакмица, на поклон су добијали урамљене дресове.

Фудбалери

СР Југославија / Србија и Црна Гора