Историја и развој Ибарских ридника започиње другом половином 19. века, када долази до почетка експлоатације каменог угља за огрев, индустрију, а посебно за потребе железнице.
Откривање лежишта и почеци радова Приликом пробијања пута кроз Ибарску долину од 1882. до 1885. године, група радника у Баљевцу, пролазећи кроз Јарандолски поток, наишла је на грумење угља.
Године 1881. С. Грујић испитује рудна лежишта на Голији и Копаонику. Током ових истраживања, сељаци из оближњих села мислећи да ће експлоатација угља и његова прерада уништити њихова поља и осиромашити их у пољопривредној производњи, почињу физички да се супротставлјају истраживању. Носилац права у то време био је Михајло Чебинац, каменорезац из Краљева, познат под именом "Индустријалац".
Радове је 1904. наставио известан "Гилдермајстор", који су надзирале власти из Београда. Након две године радове у Јарандолу контролише инжењер Ј. Милојковић. На основу његових извештаја сазнајемо да Александар Ћирковић и Милан и Павловић из Београда (који су то право стекли 1905-1906) имају права да истражују Јарандолски слив. Они су први приметили економску продуктивност и вредност Баљевачког рдника, па су успели да стекну право да га искористе као и да се укључе у друге истраживачке активности.
Међутим, рад је био примитиван. Било је мало радника који су себи могли приуштити радно одело, већ су долазили да раде у традиционалним ношњама. мини|289x289пиксел|Ибарска долинаУгаљ се рабаџиским колима или кириџијским караванима превозио до железничке управе у Краљеву и топионице у Крагујевцу, као и до других купаца у Краљеву и шире.
Убрзо је постало јасно да овакав посао а наручито спор и дуги транспорт не води ничему. Дошло је до пада производње и одустајања од великих ископавања, јер такви радови повећавају трошкове и угрожавају профитабилност производње.
Привилегија за управљање овим тереном под именом Ибар, који је припадао Студеничком срезу и обухватао села Черење, Биниће, Боровиће, Бела стену, Баљевац, Корлаће, Побрђе, Луково, Јарандо, Лучице, Прогорелица, Тадење и Ушће; то јест, површину од 2.700.000 квадратних метара, припала је рударској компанији Милана Савића и синова, који су већ били власници рудника Боговина. Управљање овим рудницима, Јарандом и Ушћем, преузео је син Милана Савића, Светозар.
Начин рада Од краја 19. до друге половине 20. века технологија вађења угља у рудницима Јадрандо и Ушће била је подземна и одвијала се на примитиван начин. Откопани угаљ се трошио за потребе становништва, трговаца, занатлија, дућанџија, кафеџија и ковача. Другим речима, копање и прављење малих и великих рупа у земљи, трајало је све до 20. века, када је фирма Ћирковић из Београда донела рударско оруђе, крампове (килавице - како га и садашњи рудари Ибарских рудника зову), примитивне ручне бушилице и слично.
Развој производње Милан Савић је 1924. године пронашао остатке претходних покушаја претраге и ископавања којима су изграђени колосеци ширине од 60 cm.
Од 1925. до 1940. године производња у јамама Јарандо и Ушће износи 892.236 тона каменог угља.
Експлоатација угља вршили су рудари пораклом из Лике, Кордуна, Далмације а највише их је било из Врања. Било је и 50 рудара из околине Баљевца, сељака који су радили по 12 сати дневно. Савић је рад почео први са 12 рудара које је сам довео. Они су били ти који су први упалили карабитне лампе и суочили се са Јарандолским угљем.
Сем подземног постојао је и површински коп, уз Јарандолски поток, на коме се вадио квалитетнији камени угаљ који је за коваче био незамењљив.
Упоредо са овим откопавањем угља, Савић спроводи истраживање на простору Баљевца и Ушћа комисијом коју су сачињавали професори и геолози.
Пред сами Други светски рат мађарски геолог А. Жигванда поднео је позитиван извештај о овоме.
Савић је највише уложио у рудник од 1923. до 1931. године, саградивши станове, радионице, две електране (једна у Баљевцу, а друга мања у Ушћу са два парна котла од по 30 коња, један парни мотор од 60 коња који покреће генератор). Електрична енергија која се добијала била је коришћена за бржи и лакши рад у рудницима, рад пумпи за вађење воде, покретање мотора у радионици, осветљење рудничких зграда итд.
Главни проблем ових Рудника представља превоз који се до тада обавља и воловским запрегама и коњским вучом. Превоз од Ушћа до Краљева кошта 250 а од Баљевца до Краљева 300 динара по тони. Ради јефтинијег транспорта покушан је превоз угља сплавовима, али због бројних теснаца у долини Ибра транспорт су ометале огромне стене па сплавови нису могли несметано да се крећу.
1927. године Савић у Баљевац довози два камиона за транспорт угља. Куповином камиона није постигнута нижа цена транспорта, јер су камиони били веома спортови и пролазили 30 до 40 км на сат. Овај проблем је решен изградњом пруге Косовска Митровица-Рашка-Краљево 1931. године.
Без обзира на све рудник је почео да запада у кризу. Остали рудници су понудили далеко јефтинији угаљ што Ибарски рудници нису могли да постигну.
1928. године "Милан Савић и синови" склапају уговор са француским компанијом "Пенероја" која је дала новац за модернизацију и санирање прилика које су настале у руднику. А за то време "Милан Савић и синови" и "Пенероја" послужују заједно, како би овај дуг био лако исплаћен.
Новац који је инвестиран није правилно искоришћен, те је фирма упала у још веће потешкоће. Рудари су почели да примају испод 50% просечне зараде а то је довело у питање њихове породице, јер су рудари имали и по петоро-шесторо деце и живели већином само од зараде у руднику.
1929. године наступио је први штрајк када су рудари добили осмочасовно радно време у три смене. Осим тога добијено је социјално осигурање и раднички стаж. Годишњи одмор нису имали.
Од 1924. до августа 1934. године рудничке плате су износиле: копач руде у јами 22 динара, помоћник копача 20 динара, возач руде кроз откопни тунел 20 динара.
Доведени у незгодну ситуацију, рудари траже повећање надница, подизање радничких станова, подизање портирнице за распоред радника за рад, јер су време за прозивке стојали напољу. По изласку из јаме прљави од угљне прашине и знојави од рада нису имали где да се окупају, па су тражили да се подигну купатила. Сем тога захтевали су и иградњу лекарске амбуланте.
Боловали су од различитих болести а посебно од повреда током рада, па је зато стално присуство лекара било неопходно.
Новац од француске компаније "Пенероја" није коришћен у предвиђене сврхе. Због сиромаштва, рудари се почињу задуживати од разних трговаца, власника кафића, богатих сељака, у нади да ће ситуација у руднику бити боља и да ће моћи отплатити дуг, а осим тога почињу каснити на посао јер остају на властитом или туђем имању радећи даноноћно како би се прехранили. За то време Савић је био изван рудника а дуг према "Пенероји" је растао са каматом.
Долази до избијања штрајка 1929. године, када је Савић делимично исплатио плате радницима.
Године 1930. у Јарандолу започиње са радом раздвајање угља у 6 класа крупноће.
Дана 24. јула 1934. отпочет је још један штрајк, који су рудари рудника Јарандо, организовали без спољне помоћи окупвши се пред управном зградом да захтевају заостале зараде за последње три године. Нажалост, руководство рудника је одбило захтеве радника. Рудари одлазе у Рашку, где траже помоћ окружног суда. Вести о штрајку стигле су до Министарства шумарства и руда, као и до Привредне коморе у Београду. Одлуком министарства одлучено је да се у рудник уведе комесарска управа. На челу управе био је Добривоје Крстић, дипломирани инжењер, а Јосип Сухлиа је преузео рудничку блгајну. Тиме је делимично решено питање рудара. мини|399x399пиксел|Споменик рудару у Баљевцу У наредном периоду, због кризе која је владала, цене прехрамбених производа и станарина су расле, а плате запослених су остале исте. Радници су захтевали побољшање услова рада, изградњу радничких станова и повећање дневница.
Комисијсак управа није могла да испуни овај захтев, па су зато 1. фебруара 1937. радници одлучили да отпочну штрајк.
Прва смена је отпочела штрајк одласком у јаму где је сачекала другу смену која јој се придружила. Потом у штрајк ступа и трећа смена, која се придружила штрајку, али је остала испред јаме. У штрајку је било око 760 рудара. Радничка организација из Косовске Митровице ускочила је како би им помогла, шаљући новац, а затим и другу помоћ, својим колегама како би истрајали у борби. Понекад су им кроз рудничке отворе додавали храну, али упркос томе, живот у јами је био неподношљив. Штрајкачи су одлучили да не напуштају јаму све док се не испуне сви њихови услови. Седми дан од почетка штрајка, представници Радничке коморе Војислав Величковић, Милорад Белић, Миленко Новаковић и Иван Перко, председник синдикалне подружнице у Баљевцу, долазе у Баљевац, као и председник Министарства шума и руда.
Руководство рудника се обавезало да ће свима повећати плату за 4 динара и унапредити 10 помоћника, као и да ће подићи купатило и сваке године у буџет за станове радника уносити по 12.000 динара.
Рудари нису били задовољни овим условима, већ су захтевали да се испуне сви њихови захтеви.
Оставши у јами почињу да обољевају. У несвесном стању из јаме су извучена 4 рудара. Било је и тешко болесних људи којима је била потребна лекарска помоћ и нега.
Радници су размишљали да ли да остану у јами, како би створили рударску гробницу у њој, или ће изаћи из јаме и тражити остваривање својих права пред законом.
После 20 дана тамничења и глади, рудари су изашли напоље. На излазу из јаме дочекали су их жандарми, а на огласној табли и одлука инжењера Крстића о затварању рудника, која је већ била извршена као и одлука о отпуштању свих рудара са посла. Након саслушања жандарми су раздвојили радничко руководство из Баљевца и спровели их у Рашку. Њима су се придружили храбрији рудари који су желели да поделе своју судбину са њима.
Током другог саслушања, рударима је наређено да се врате у своје место, да посао у руднику више немају и да га више никада не могу добити. Отпуштени рудари су махом први ступили у штрајк, истовремено професионални и веома способни за свој посао. Списак ових рудара прослеђен је свим рудницима у земљи, у коме је записано да су рудари били штетни за рударски колектив и уз препоруку да се не примају на посао.
Након примања рудника од комесарске управе, Светозар Савић је наставио са радом. Радна места бивших рудара заузели су сељаци из околних села, који су претходно морали да дају изјаву да ће бити послушни и дисциплиновани.
Истраживања су настављена 1940. до 10. марта 1941. г. у рудницима тадашњих општина: Бањска, Биљановац, Плана, Пискања, Ушће и Беоца као и целокупног Студеничког среза и Зетске бановине. Истраживачки рударски радови изведени су и у Павличкој општини у селима Бадњу и Радошевићу, у општини Пискања у селима Кремићу и Корлаћу и у Бањској општини у селу Вележу.
У селу Кремићу радилуо се на откривању лежишта бакарне руде, у селу Бадњу на оловно-цинканој, у селу Радошевић на руди мангана, у селу Вележ на сребрно-бакарној и у Корлаћу на азбесту и бакарној руди.
У руднику Ушће је било планирано изградити коксаре са 18 вертикалних пећи капацитета 100 тона, међутим због Другог светског рата то није учињено.
Ибарски рудници у време рата 1941 - 1945 У првим данима рата подручје Ибарских рудника било је центар сукоба. Крајем децембра 1941. г. Савић је отворио рудник, али у мањем обиму производње. Запошљава избеглице које су дошле са простора Косова и старе Рашке и тамо се зауставиле бежећи од непријатеља. Ту су се на неки начин штитили од људи који су их прогонили и желели да их одвезу у немачке логоре. У тим данима је у Ибарским рудницима било 796 радника.
Рудник је током окупације био обезбеђен од стране "белогардејаца". Повремено су Немци и Бугари обилазили рудник. Није било повећања обима производње угља, већ он је била упола мања него пре рата.