Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски књижевник. Највише се истакао као приповедач, романсијер и драматичар. Иако се већина његових дела везује за реализам, поједини елементи указују на присуство натуралистичких црта. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности. Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век (Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима). Сматра се једним од најзначајнијих српских књижевника.
Правни факултет у Београду завршио је 1902. Државни службеник је постао 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време када се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе јужне Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, а проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа писао је и драмска дела.
Своју најпознатију драму Коштана објавио је 1902, где је први пут у књижевном делу користио врањски говор (призренско-тимочки дијалект), што је изазвало изразите књижевне критике. Једног од најпознатијих српских романа, Нечисту крв, објавио је 1910. Годину дана касније постао је председник Удружења књижевника Србије. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента, где је написао приповетку Луди Риста. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата је радио у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. у Београду.
За свој рад и допринос српској књижевности уврштен је у антологијску књигу 100 најзнаменитијих Срба. У његову част се у Врању сваке године приређује манифестација Борина недеља, као и Борини позоришни дани.
Биографија
Младост
Био је прво мушко дете оца Стојана и мајке Васке, рођен 31. марта 1876. у Врању, иако се подаци о тачном датуму рођења разликују. Његов отац, Стојан, радио је као обућар, а мајка је била ћерка богатог врањског трговца по имену Риста Грк. Деда по оцу, Илија, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне куће Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач.
Борисаву је било пет година када му је умро отац, 21. септембра 1881, а када је имао седам, преминула је и његова мајка, Васка, 1. марта 1883. Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години. Бригу о Борисаву преузела је његова баба Злата. Злата је потицала из старе и угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о „старом” Врању. Како су били сиромашни, баба Злата је ткањем, препродајом старих ствари, плетењем и осталим пословима успевала да обезбеди себи и свом унуку нормалан живот. Први и почетни дани били су испуњени сиромаштвом, на све то надовезивало се и одсуство оба родитеља, које је његов живот чинило још тежим. О свом детињству, каснији писац имао је потребу да говори, и у неким од својих приповедака (Увела ружа, На онај свет, Тетка Злата). Остао је да живи са Златом, а њен брат Јовча је такође бринуо о Бори и његовом развоју.
Школовање Школске 1883/84. уписан је у први разред основне школе и свих пет разреда завршио је као солидан ученик. Године 1888/89. уписује се у први разред Врањске ниже гимназије. Године 1892/93. уписује се у пети разред више Врањске гимназије и завршава је две године касније. Станковић је имао прилике да буде ученик професорима попут: Илије Вукићевића, Драже Павловића, Миливоја Симића и других, који су знатно утицали на њега. Миливоје Симић био је директор школе, који је Борисаву Станковићу и новчано помагао, саветовао га и храбрио да настави са школовањем, јер је Станковићу због тешких материјалних прилика разматрао да одустане.
Станковић је почео да пише песме још у гимназији, песме пуне песимизма, без успеха. Убрзо је оставио писање песама, али је наставио много да чита. Оно што је као гимназијалац осетио, видео, чуо, то ће постати његов капитал за читав живот и уметничко стварање. Крајем августа 1895. постаје ученик осмог разреда Нишке више гимназије, где се среће са професором Миливојем Башићем, који преузима очинску улогу Миливоја Симића, иако ће га Симић пратити до краја живота. У Нишкој гимназији матурира. Сомборски голуб објављује песме Жеља и Мајка на гробу свога јединца, са потписом Борко.
Прелазак у Београд Почетком фебруара 1896, његова баба Злата умире. О њој је написао следеће:
Исте године, уписује се на Правни факултет у Београду, економски одсек. У Бранковом колу излази песма Почуј песму 1896. На другој години студија почео је да пише прозу и 1898. да штампа прве приче. Због финансијских потешкоћа, продаје кућу Почетне и касније радове студената прихватио је Андра Гавриловић, који је допринео да се Станковићева дела пронађу у збирци Из старог јеванђеља (Ђурђев дан, Прва суза, У ноћи, Станоје, и Увела ружа). Станковић се запослио као практикант Државне штампарије 1897. где је радио три године, док није постао практикант министарства просвете. Убрзо затим прелази у Народно позориште где остаје све до маја 1901. Првог јуна је заувек напустио Врање.
Године 1900, издаје, у часопису Звезда, трећи чин дела Коштана, које је по његовим речима „позоришна игра у четири чина”. Цела драма штампана је у Српском књижевном гласнику 1902, иако је Станковић више пута преправљао све до коначне верзије 1904.
Деветог маја 1901, постављен је за практиканта министарства иностраних дела, где остаје две године. Године 1902. објављује неколико дела: Стари дани, Божји људи, Коштана. Исте године се жени с Ангелином. Од јула 1903. до јула 1904. био је запослен као писар пореске управе, да би отишао и у Париз на специјализацију, за шта је добио стипендију. Затражио је да остане још годину дана у Паризу, што му није одобрено, због чега је упутио јавно писмо Николи Пашићу. По повратку у Београд, подноси оставку, има неприлике у служби и придружује се књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали „сувишним у Србији”. Радоје Домановић то замера Станковићу и увлачи га у полемику. У божићњем броју Правде објављује приповетку Риста бојаџија, прву са наднасловом Из мога краја. Све до 1913, он остаје на дужности чиновника министарства финансија Краљевине Србије.
У ратним периодима мини|Борисав Станковић у познијим годинама. Фотографисано у Врању.У јануару 1903. добио је прво дете, ћерку Десанку, а годину и по дана касније и другу ћерку, Станку. Летопис није прихватио Станковићеву понуду и писац сам одлучује да објави свој најпознатији роман, Нечиста крв. Један део романа већ је био одштампан када се обратио Одбору Коларчеве задужбине за помоћ, прилажући готове табаке „како би се могла проверити вредност дела”. Помоћ није добио и даје „књижевни оглас” за Нечисту крв. Српски књижевни гласник објављује први чин, а Политика одломак другог чина Ташане. У јануару 1913. постављен је за референта црквеног одељења министарства просвете, где га затиче и рат, а добија и треће дете, по имену Ружица.
Поштеђен „војништва и учешћа у ратним напорима”, налази се једно време у Врању, а затим долази у Ниш, где је влада прешла са читавом државном администрацијом. Као референт Црквеног одељења, одређен је да службено прати вод који, у повлачењу, преноси мошти краља Стефана Првовенчаног, из манастира Студенице према Пећи. Године 1915. оставља породицу у Краљеву. У Пећи напушта војску, која је кренула преко Албаније и одлази у Подгорицу, а затим на Цетиње. После капитулације Црне Горе пошао је преко Босне за Београд, али је на путу заробљен и „као полуинтернирани” задржан је у логору Дервента. Овде је написао скицу Луди Риста из циклуса Божји људи. Захваљујући Кости Херману, некадашњем уреднику сарајевске Наде, тада заменику војног управника за окупирану Србију, Станковић се, поштеђен интернације, вратио у Београд. Почиње да пише за окупаторске Београдске новине, о ратним сећањима људи који су радили за окупаторе, како би прехранио породицу. Сарађивао је од 1916. до завршетка рата.
У Загребу излази Нечиста крв 1917, док је збирка новела под насловом Врела крв објављена у Сарајеву. Следеће године, Нечиста крв излази у Женеви, као издање Библиотеке југословенске књижевности. У календару ЦМК, главне војне управе у Србији, објављује приповетку Црвени крст. Остао је на истој дужности референта и у новом министарству вера Краљевине СХС.
Послератни живот и смрт Године 1919. објављује успомене Под окупацијом у листу Дан. Годину дана касније, постаје чиновник Министарства просвете у Уметничком одељењу, а затим за администратора инспектора министарства.Југословенски књижевни лексикон, Матица српска, 1984, Друго допуњено издање. стр. 776. Године 1921. објављује приповетку Његова Белка, а следеће године, Новости објављују у наставцима Станковићеве успомене Под окупацијом и Забушанти. У априлу 1924. слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана се опет штампа и игра. Исте године објављује и своју последњу приповетку Моји земљаци. Следеће године, од врањске општине добија плац на ком зида кућу.
Све више се повлачи из књижевности и јавног живота, што због болести, уремије, што због константних напада на његову личност у штампи. Радо се дружи са глумцима Народног позоришта, посебно Чича-Илијом Станојевићем. Преминуо је у својој кући на Дорћолу, 21. октобра 1927. Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду. Од 1928. до 1930. штампају се његова дела у редакцији Драгутина Костића, све оно што је написао током живота.
Личност Радоје Домановић га у једном писму критикује и говори му да се не жали јер је знао које звање је одабрао и какве проблеме оно носи, већ да се бори, као што су се борили Пушкин и Достојевски.
О личности познатог писца се јако мало зна. У једном интервјуу, његова унука Зорка је рекла:
Заоставштина мини|Портрет Станковића у његовој кући у Врању. мини|Биста у његовој кући у Врању. мини|Биста у Калемегданском парку у Београду. Литерарни опус Боре Станковића има изузетну важност за идентитет становника Врања. Они га често називају „наш Бора”, кућне библиотеке обично садрже његова сабрана дела, а према савременим и слободнијим тумачењима његовог стваралаштва односе се са посебном пажњом. Многе значајне установе у граду носе његово име или имена ликова из његових дела – од гимназије основане 1881. године (која од 1959. има пишчево име), преко Позоришта и Градске библиотеке, до Књижевне заједнице која, почевши од 1992, додељује „Борину награду” за најбољу књигу прозе објављену у току године на српском језику. Исто тако, називе инспирисане његовим романима и причама носе и Фабрика обуће „Коштана” и посластичара у самом центру града.
Сваке године у част Боре Станковића одржава се „Борина недеља” – традиција покренута 1967. године, а од 1976. почиње 23. марта, на дан пишчевог рођења. Поред ње, организују се и „Борини позоришни дани” и друге културне манифестације, све под симболом његовог лика и дела. Споменик Бори Станковићу постављен је у градском парку 1954, а 1964. године општина је откупила његову кућу од дотадашњих власника. Од 1967. његова кућа функционише као музеј-кућа, доступна свима који желе да се упознају са животом и стваралаштвом овог писца. Управо увођењем „Борине недеље” значајно је ојачан локални идентитет Врања, јер је та манифестација допринела да се Бора Станковић трајно укорени у свест града и постане неизоставан симбол културне баштине.