Адем Демаћи (; Подујево, 26. фебруар 1936 — Приштина, 26. јул 2018) био је албански политичар, књижевник и активиста са Косова и Метохије. Сматра се оснивачем прве албанске сепаратистичке организације на Космету у периоду бивше Југославије и једним од идеолога Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Због свог радикалног деловања, које је укључивало заговарање насиља и оружане побуне ради припајања Косова и Метохије Албанији, у југословенским затворима провео је укупно 28 година. Иако су га западни медији често називали „балканским Манделом”, његова политичка филозофија била је суштински другачија, чврсто утемељена на догматском марксизму-лењинизму и етничком национализму. Сматра се политичким оцем Аљбина Куртија.

Биографија

Образовање и књижевни почеци Рођен је у Подујеву, у тадашњој Краљевини Југославији. Студије књижевности, права и педагогије похађао је у Приштини, Београду и Скопљу. Током 1950-их година афирмисао се као писац објављујући низ кратких прича са наглашеним друштвеним коментарима у часопису Jeta e re (). Његов најпознатији књижевни рад је роман Крвне змије () из 1958. године, у којем истражује погубни утицај крвне освете у албанском друштву на Косову и у Албанији. Ово дело донело му је књижевну славу, али је због своје тематике привукло и пажњу југословенских служби безбедности.

Илегални рад и прва хапшења Први пут је као студент ухапшен 1958. године, због великоалбанског национализма. Током истраге отворено је признао да је заговарао насиље као легитимно средство за уједињење Косова са Албанијом, као и да је слао претећа писма албанским функционерима које је сматрао недовољно посвећеним националним интересима. На суђењу је изјавио да се не осећа кривим „јер ће Косово кад-тад бити прикључено Албанији”, због чега је осуђен на три године затвора.

Након изласка на слободу, Демаћи је постао идол сепаратиста; његове фотографије тајно су дистрибуиране на Косову и међу дијаспором. Године 1963. основао је илегалну организацију „Револуционарни покрет за уједињење Албанаца”, која је спајала идеје марксизма-лењинизма са великоалбанским национализмом. Због овог деловања поново је ухапшен и осуђен, провевши у затвору период од 1964. до 1974. године. Чак и иза решетака, наставио је да усмерава активности својих присталица, укључујући и организаторе демонстрација 1968. године, саветујући им да одрже континуитет акција.

Идејни концепт и ширење утицаја Према Демаћијевој замишљеној концепцији, организација је требало да делује на територијалном принципу, заснована на систему „тројки” (ћелија), са циљем инфилтрације у све друштвене поре. Идеолошка основа била је платформа марксизма-лењинизма по узору на Партију рада Албаније Енвера Хоџе. Крајњи циљ био је подизање општенародног устанка у кризном тренутку ради отцепљења Космета и уједињења са Албанијом. Под његовим утицајем формирано је стотинак тајних група које су користиле политичко насиље као метод борбе, што је кулминирало током нереда на Косову 1980-их.

Његов утицај прелио се и ван граница покрајине. У Македонији, тачније у Куманову, 1976. године формирана је прва „Комунистичка марксистичко-лењинистичка организација” у СФРЈ. Групу је чинило двадесетак чланова, претежно интелектуалаца и просветних радника, који су приликом пријема полагали заклетву верности организацији. На илегалним састанцима глорификован је албански друштвено-политички систем, а пропагандни материјал набављан је директно из Албаније.

Трећа робија Трећи пут је осуђен 1975. године, овог пута на 15 година затвора, које је служио у Старој Градишки и Славонској Пожеги. На слободу је пуштен тек у априлу 1990. године након амнестије Председништва СФРЈ. Тадашњи министар унутрашњих послова Србије Радмило Богдановић описао га је следећим речима: „Најопаснији националиста на Косову је Адем Демаћи. Он се 50 година бори за слободно шиптарско Косово, због тога је робијао 27 година. Он је упоран и то треба респектовати. Ибрахим Ругова није толико опасан, јер и он је као Азем Власи заговорник идеје о аутономном Косову, наслоњеном на Југославију, како би Албанци могли да држе под својом контролом нашу територију, нашу власт и наше паре“

Политички ангажман током 1990-их Након изласка из затвора, Демаћи није преузео вођство албанског сепаратистичког покрета, већ је био председник Савета за одбрану људских права и слобода (1991—1995) и уредник приштинског часописа Зери (1991—1993). Европски парламент му је 1991. доделио Награду Сахаров.

Био је критичар албанских политичких партија, сматрајући да су се партије упустиле у борбу за власт која тада фактички није постојала. Међутим, на домаћој сцени доживео је маргинализацију од стране нових политичких снага које су га сматрале „старцем комунизма” и живом легендом која припада прошлости. Када је 1993. увидео да га у Приштини отписују као комунисту-националисту, да се етаблирају, као политички фактори, људи за које лично није имао никакво поштовање, одлучио је да почне штрајк глађу. Овај његов чин албански медији су углавном бојкотовали, а једину подршку пружила му је Парламентарна партија Косова.Тада је увидео да су га нове албанске политичке снаге сврстале у "старце комунизма" и оставили да буде жива легенда албанског покрета.

Политички се реактивирао 1996. године преузимањем вођења Парламентарне партије Косова од Бајрама Косумија. У том периоду промовисао је пројекат „Балканија” — конфедерацију коју би чиниле Србија, Црна Гора и Косово. Његова прошлост политичког затвореника дала му је кредибилитет међу косовским Албанцима, али његово деловање у вођству странке обележило је фракционашење и недостатак акције.

ОВК и бомбардовање Југославије 1999. Са ескалацијом сукоба, 1998. године придружује се Ослободилачкој војсци Косова (ОВК) као њен политички представник. У интервјуу за The New York Times одбио је да осуди насиље ОВК, тврдећи да „пут ненасиља није нигде одвео” и да народ под репресијом има право на отпор. Његов радикализам дошао је до изражаја током преговора у Рамбујеу 1999. године, када је поднео оставку јер предложени споразум није гарантовао моменталну независност Косова, сматрајући да млађе руководство ОВК прави грешку прихватањем компромиса.

За разлику од многих других албанских лидера, укључујући Ибрахима Ругову, који су напустили покрајину током НАТО бомбардовања 1999, Демаћи је остао у Приштини заједно са својом 70-годишњом сестром. Био је веома критичан према онима који су побегли, истичући да пропуштају важан историјски тренутак. Власти СРЈ су га два пута приводиле током рата.

Послератни период и смрт Након доласка међународних снага, био је директор Радио-телевизије Косова до 2004. године. Политички се повезао са покретом Самоопредељење Аљбина Куртија. Године 2010. одликован је орденом „Херој Косова”.

Преминуо је 26. јула 2018. у Приштини у 82. години живота. Власти у Приштини прогласиле су тродневну националну жалост, а сахрањен је уз највише почасти на гробљу палих бораца у Приштини.

Дела Gjarpijt e gjakut (Крвне змије), роман, 1958. Libër për Vet Mohimin (Књига о самопорицању), 1994. Tung vargu im (Здраво, мој стиху), поезија Politika dhe pushka (Политика и пушка), публицистика

Види још Ослободилачка војска Косова Албански национализам

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе Профил добитника награде Сахаров (језик: енглески)

Категорија:Рођени 1936. Категорија:Умрли 2018. Категорија:Подујевчани Категорија:Албански политичари Категорија:Албански књижевници Категорија:Политички затвореници Категорија:Личности Рата на Косову и Метохији Категорија:Албанци у Србији Категорија:Сепаратисти у Србији Категорија:ОВК