Краљевско позориште Друри Лејн, обично познато само као Друри Лејн је позориште Вест Енда и зграда заштићена законом у Лондону, Енглеској. Зграда гледа ка улици Катарине и најстарија је у низу од четири позоришта која су саграђена на истој локацији, од којих најраније датира из 1663. године, што је чини најстаријим позоришним местом у Лондону која се и даље користи. Према Питеру Томасу, Друри Лејн је водеће позориште у Лондону. У оквиру садашње зграде налазило се неколико различитих позоришта која су добила право на рад, изводила представе, али не и опере, плес и концерте.
Прво позориште на овом месту саграђено је шездесетих година 17. века по налогу Тома Килигрева када је позориштима било дозвољено да се поново отворе након рестаурације града. Првобитно, ово позориште било је познато као Краљевско позориште, а његови власници ангажовали су угледне глумце који су у позоришту глумили и певали, укључујући Нејл Гвин и Чарсла Харта. Године 1672. позориште се запалилои Килигрев је на истој парцели изградио веће позориште, која је названо Краљевско позориште Друри Лејн. Зграда је отворена 1674. године, а постојала је скоро 120 година под вођством Дејвида Гарика, Колија Сибера и Ричарда Шеридана.
Под управом Шеридана зграда је 1791. срушена, а на њеном месту направљена је већа, 1794. године. Ова зграда је изгорела 1809. године, а зграда која данас постоји отворена је 1812. године. и у њему су од тада глумили Едмунд Кин, комичар Дан Лено и музички композитор и извођач Иво Новело. Од Другог светског рата позориште је било домаћин мјузикла Оклахому! (1947–1953), Моја лепа дама (1958–1963), 42. улица (1984–1989, 2017–2019) и госпођа Салон (1989–1999), најдуговечнија представа позоришта. Позориште је у власништву композитора Ендруа Лојда Вебера. Позориште је тренутно у фази реновирања и због тренутне пандемије вируса корона неће се отворити до јесени 2020. године.
Прво, Краљевско позориште (1663)
Након једанаестогодишњег интерегнума који је забаву сматрао неозбиљном, монархија у Енглеској враћена је повратком на трон Чарлса II Стјуарта, 1660. године. Убрзо након тога, Чарлс је дозволио рад глумачких компанија, Томаса Килигрева. Касније је рад ове компаније оспораван у 18. веку, али је она била правно дозвољена до 1843. године. Нова зграда где се данас налази позориште Друри Лејн отворена је 7. маја 1663. године и била је позната као Краљевско позориште у Улици мостова, али и као „Краљевска играоница”. Зграда је била трослојна дрвена конструкција, дугачка 34 метра и широка 18 метара, а могла је да прими 700 гледалаца.. See also this . crediting Richard Leacroft, , Eyre Methuen Ltd
Сам краљ често је присуствовао продукцијама позоришта, као и Самјуел Пепис, чији приватни дневници пружају много информација о лондонском позоришту који се одвија шездесетих година 17. века. Дан након отварања Краљевско позоришта, Пепис је присуствовао представи Франциса Бемонта и Џона Флечера, а у свом дневнику је записао:
right|300px|thumb|Илустрација пожара позоришта 24. фебруара 1809. године. Представе су обично почињале у 15 сати како би се искористила дневна светлост, а први спрат није имао кров како би осветљење долазило до позорнице. Преко отвора саграђена је стаклена купола, али према Пеписовим записима она није била у потпуности ефикасна у одржавању светлости.. Пепис и његова супруга су приморани да напусте позориште некада, како би се заштитили од олује. Клупе у позоришту прекривала је зелена постава, а а оне су такође биле украђене кожом златне боје, као и сама позорница. Зелене клупе биле су у полукружном распореду, окренуте према позорницу према једном писму из маја 1663. године где пише: „Све клупе у доњем делу где седе људи обликоване су у полукругу, сваки ред је виши од следећег”. Три галерије формирале су полукруг око подних седишта, прва и друга галерија биле су подељене преградама.
Компанија -{The King's}- била је приморана да наручи технички напредну поставку јер је њихова ривалска компанија -{Duke}- то већ урадила у другим позориштима, где су променили сценографију и направили раскошнију продукцију, на данашњем тениском игралишту. У Краљевском позоришту је такође поредстављена покретна сценографија и модерна технологија. Развдавајање бине и публике био је нови феномен у енглеском позоришту, али се у Европи практиковао и раније. Дизајн позоришта у Лондону остајео је непристојан у односу на друге делове Европе, а током наредних деценија је узнапредовао. Глумци су имали дистанцу између публике, а није било необично да чланови публике сами монтирају бину.. Victoria and Albert Museum website, retrieved 14 March 2015
Килиггревово улагање у ново позориште ставило је две компаније на одржавање техничких стедстава позоришта.. citing Давенант је водио младу трупо, а Килигреова власт над његовим глумцима била је далеко од апсолутне. Искусни глумци Мајкл Мохун (којег је Пепис назвоа најбољим глумцем на свету) и Чарлс Харт добили су добре акције у уговоре у Друри Лејн позоришту. Таква подела власти довела је до сукоба који су ометали рад позоришта. Појавом глумица у позоришту током шездесетих година 17. века, британски драматурзи написали су текстове за глумице, које су углавном глумиле у љубавним и провокативним сценама.Byrd, Ann Marie. in Greenfield Током епидемије бубонске куге у Лондону од 1665. до 1666. године, позориште је било затворено, а забрањене су и све остале забаве у граду, наредбом Круне. Позориште је било затворено 18 месеци, до јесени 1666. године, а за то време је реновиран његов ентеријер, укључујући ширење бине.Pepys' 19 March 1666 s:Diary of Samuel Pepys/1666/March#19th describes a visit to the play house during the renovations, noting "God knows when they will begin to act again." For the royal order closing the playhouses see Latham & Matthews 'Diary of Samuel Pepys,' vol vii (1666), p. 76 note 5. Велики пожар у Лондону који је трајао до 2. до 5. септембра 1666. године није угрозио позориште које се налазило на западу града. Ипак, позориште је изгорело шест година касније, 25. јануара 1672. године."Apparently the King's Company had no strong, centralized management ... Of course Killigrew would have had trouble getting Mohun's troupe to accept the kind of absolute control Davenant was able to impose upon his fledglings. But squabbles over management and shares were to characterize the King's Company throughout its stormy career, and ultimately they led to its downfall".
Друго позориште, Друри Лејн (1674) thumb|left|300px|Позориште Друри Лејн 1890. године. Током 20. века илустрација на којој пише Кристофер Вејн дизајнер Краљевског позоришта 1674. године објављена је неколико пута, погрешно.It was published by Hamilton Bell, "Contributions to the History of the English Playhouse," Architectural Record XXXIII (1913) in plate 5a in Volume 35 of The Survey of London; Peter Holland, The Ornament of Action (1979), 30; J. L. Styan, Restoration Comedy in Performance 1986, 20; and Richard Leacroft, . David Wilmore (Theatresearch) and Professor David Thomas recorded a television programme, from inside the current Drury Lane auditorium, claiming to show how the Theatre Royal might have looked upon its opening in 1674, based on the drawing. During the programme, Thomas repeatedly described this drawing as "by Wren", without noting that Wren's signature does not appear on the drawing. Most recently, for example, supervisors of Graduate College of Bowling Green State University allowed Hope Celeste Bernar to inadvertently reproduce it on page 108 of her "Playing (with) Space in the Author on the Wheel." Diss. PhD. May 2009 as "Wren's drawing provides detailed evidence of Theatre Royal Drury Lane's design. Од 1964. године научници оспоравају ово претпоставку. Пажљивим прегледом цртежа показује се да је натпис Кристофер Вејн додат оловском, вероватно од стране неког библиотекара. Нигде се на цртежу не појављује знак потписа наводног аутора нити било кога другог. Робет Д. Хуме са Универзитета Пен Стејн објавио је да је цртеж плагијат. Такође постоји још једна скица позоришта која се сматра плагијатом., Volume 35, London: Athlone Press, University of London
Упоредни докази за дизајн Друри Лејна могу се наћи у Краљевском позоришту у Бристолу које је саграђено 1766. године, а чији дизајн делимично подсећа на Друри Лејн.. In: Survey of London: Vol. 35, the Theatre Royal, Drury Lane, and the Royal Opera House, Covent Garden, ed. F H W Sheppard (London, 1970),. See also Leacroft (1973), p. 95; Kathleen Barker, The Theatre Royal Bristol, 1766–1966: Two Centuries of Stage History (Society for Theatre Research, 1976), 8; and Mark A. Howell, "Planning Provincial Theatres Under the 1737 Stage Licensing Act", . Тадашња друга зграда бил аје мања од данашње по записима и мапама три пролаза који су били димензија 1,5 и 3 м ширине. Зграда је вероватно ила дугачка између 12 и 15 м. Архитекта Роберт Адам дизајнира је унутрашњост позоришта 1674. године., in Players, Playwrights, Playhouses: Investigating Performance, 1660–1800, ed. Michael Cordner and Peter Holland, Palgrave Macmillan (2007), Позориштем је управљао Дејвид Гарик од 1747. до Адамовог умировљења седамдесетих година 18. века.
Компанија -{King's}- никада се није финансијски опоравила од губитка старог позоришта. Трошкови изградње новог позоришта, замене њихових костима и пејзажа изгубљених у ватри и такмичарских притисака супарничке компаније -{Dukes}- допринели су његовом паду. На крају, 1682. године, Краљева чета се спојила са компанијом -{Dukes}-. У згради Краљевског позоришта из 1674. године налазило се мноштво просторија, укључујући складишни простор и гардеробе које су користиле управа и извођачи, укупно готово седамдесет људи, као и педесетак чланова техничког особља.
Додатно су предвиђене три собе за скрипте, укључујући библиотеку за њихово чување, посебну собу за копирање делова глумаца и посебну библиотеку за књиге позоришта и музичке партитуре. Ова гомила соба често је отежавала комуникацију међу разним одељењима, проблем који је Гарик исправљао током мандата менаџера. Цео комплекс је заузимао 1.220 m². Од 1674. године гледаоци су приступали позоришту преко стазе са улице Мостова. Верује се да је у том периоду позориште било полуотворено. Амфитеатар је био испуњен клупама и украшен зеленим платном. Пит је записао да су многи људи у позоришту у том добу причали, играли се и нису слушали нити гледали представу. Насупрот позорници налазио се други амфитеатар који је био бољег квалитета. У галеријама позоришта боравили су људи средње класе.
Како Мисон истиче, седење је било подељено по класама, а цене улазница су се доста разликовале.. 98; Graham Barlow "From Tennis Courts to Opera House", PhD thesis, 1983, University of Glasgow, 100; Mark A. Howell "On proscenium doors", Theatre Notebook 49.1 (1995), 52–3; Robert D. Hume (Penn State University), 2007; Tim Keenan '"Scaenes With Four Doors": Real And Virtual Doors On Early Restoration Stages', Theatre Notebook, 65.2, (2011), 62–81 have each separately weighed the evidence, concluding that the theatre shown in the drawing was probably never built. Популарни „бокс” био је резервисан за племства и богате племиће, а та места коштала су 5 шилинга, клупе у којима су седели критичар и учењаци коштале су 3 шилинга, а трговци су седели у галерији са седиштима која су коштала 2 шилинга. Слуге и обични људи како их је Мисон називао седели су у горњој галерији где су седишта коштала 1 шилинг. quoted by Места нису била нумерисана, што је навело многе припаднике племства да резервишу своја места пре наступа. Позорница је била широка око 14 метара, а широка око 9. На сцени се налазила углавном модерни опрема укључујући велике точкове. Крајем 18. века врата у позоришту била су са обе стране позорнице. thumb|right|300px|Позориште Друри Лејн око 1775. године.