мини|388x388px|Оловно-цинковна руда

Најзначајније лежиште олова и цинка у Источној Србији - Кучајна, налази се у Ридањско-крепољинској металогенетској зони, која из Румуније у Срби-ју прелази код Голупца, и преко Голубачких планина, Кучајне, Крепољина и Ресавице пружа се доле према југу. Ова зона на терену Србије ретко да је шира од 15-20 км, а стварање ендогених рудних лежишта у овој зони је контролисано горљокредним-ларамијским магматским интрузијама калкоалкалне магме. Доминантни метали су бакар, олово и цинк, а локално се запажа висок садржај злата и сребра (Кучајна). Као пратеће појаве јављају се молибден, антимон и гвожђе. Међу најзначајнија лежишта и рудне појаве у овој металогенстској зони, посматрано од севера према југу, су: Ридан, Кучајна, Антина чука и Решковица

Рудник Кучајна Пет километара јужно од Кучева, са леве стране Пека, у долини речице Кучајне налази се рудник олова, цинка, сребра и злата Кучајна.

Кучајна је једно од ретких рудишта у Србији за које се зна да је готово непрекидно експлоатисао све до краја IX. века. Руду су откопавали и топили становници источне Србије још пре доласка Римљана, затим Римљани, у средњем веку Срби, а потом Турци, Аустријанци и коначно у обновљеној српској држави из времена Карађорђа. Сви су они прерађивали само богату оловну руду, а на јаловиштима остављали сиромашније руде са много пирита и сфалерита, које су касније Феликсу Хоф-ману (1864—1892) послужиле за производњу цинка.

После Другог српског устанка и признатих аутономних права од стране Порте Србима, Србију су посетили многи путници и историчари, међу којима је био и Ото Пирх, који је 1829 године пропутовао источном Србијом, и о Кучајни оставио следећи запис:

"Пред почетком те клисуре, где још један споредан поток утиче у Кучајну, леже стари сребрни рудници кучајнски, јер Турци не дозвољавају копање руде. И то ће другачије бити са новим уређењем ствари. Још се виде трагови халда а у средини долине рушевине неког великог масивног здања, у коме је према преградницом и средишњем делу, који има изглед неке куле, била главна пећ. Рушевине се зову Стара Кучајна. Још се виде остаци калдрмисаног пута, који је водио од Пека до Старе Кучајне, време и раја скоро сасвим разрушило."

О руднику Кучајна је писао Василије Симић:

„Историја Кучајнског лежишта је дуга и сеже до римског времена. Но, није искључено, с обзиром на карактер рудишта (изванредна концентрација племенитих метала у горњим хоризонтима рудишта) да је овде било рударске активности и пре Римљана, у древности, када су експлоатисана рудишта расипног злата у долини Пека и његових притока."

Геологија ужег подручја Кучајна Геолошка грађа непосредне околине лежишта је релативно једноставна: карбонски филити и пермски црвени пешчари леже дуж западног обода, док је средишњи и источни део изграђен од јурских и кредних кречњака. Магматске стене су заступљене углавном дацито-андезитима, на чијем се контакту са кречњацима образују мермери, који немају шире распрострањење. Досадашњим рударским радовима и истражним бушењем утврђено је да су најзначајнија рудна тела локализована у пределу Бањског потока. Рудоносна зона образована је дуж западног контакта дацито-андезита и кречњака, дуга је скоро 1 км а широка 150 м, док је рудиште по дубини праћено до 140 метара.

Рудишта у Кучајни имају карактер контактних рудних појава. Она се никада не налазе у виду правилних рудних жица, већ су сконцентрисана у контактној зони у неправилним масама, по пукотинама разних облика и разних праваца. Зато су стари рудари своје радове тако оријентисали да прате руду, у разним правцима и са многим скретањима. Пукотине са рудом појављују се најчешће на контакту између кречњака и еруптивних стена, и бречастог туфа. За ово лежиште од споредног су значаја локалне импрегнације металних сулфида (пирита, галенита и сфалерита), које се на појединим местима појављују."

Према облику, рудна тела се јављају као мања или неправилне сочивасте жице, на контакту кречњака са дацито-андезитима, или као мале магле у туфозним бречама. Ова рудна тела и сочива распоређена су неравномерно по лежишту и без икаквог правила.

Од минерала метала у Кучајни преовлађују сулфиди олова и цинка и деривати њиховог распадања (церузити). Као најзначајнији минерал јавља се галенит, који се понекад у једрим ситнозрним масама налази готово чист, апи и у облику крупнијих зрна помешаних са сфалеритом и пиритом. Осим основних минерала (галенита и сфалерита) нису ретке појаве ни церузита. Од племенитих метала, сребро и злато удружени са оловом, у Кучајни су присутни у знатним количинама.

Према степену концентрације сулфида, издвајају се масивна тела, са преко 60% сулфида, и импрегнационе рудне масе. У појединим рудним телима укупан садржај олова и цинка прелази и 50%. Према извршеној анализи на узорку узетом у поткопу Коста, удео најважнијих компоненти износи: 45.5% олова, 14.7% гвожђа и 1,856 гр сребра по тони руде.

Историја Кучајна Кнежевина Србија се за отварање Кучајне одлучила скоро истовремено кад и за отварање Мајданпека (1849). Међутим, из објективних разлога: недостатка финансијских средстава, комуникација и немогућности да му због недовољног административно-стручног апарата посвети потребну пажњу, рудник Кучајна је једва преживео годину дана (1849—1850). Након прекида радова у Кучајни, о овом руднику се готово ништа више не зна до 1862. године, када рудник Кучајну држава уступа Феликсу Хофману, Аустријском грађанину, пореклом из Нове Молдаве, рударском инжењеру који је у рударству Србије у другој половини IX. века имао веома значајну улогу. Уговор са Хофманом обухвата терене на 16 рудних поља у општинама Кучајна, Мелница и Церемошња, а склопљен је 1862. године на 50 година, уз услов да закупац (Хофман) држави „на име закупа и легалног данка плаћа 5% од чистог прихода као пропорционални, а на свако рудно поље по један дукат цесарски годишње." У оквиру уговорених 16 рудних поља Хофману су издате три повластице: Кучајнска на 10 рудних поља за откопавање оловних руда; Мелничка на 5 поља за откопавање камених и мрких угљева и Церемошња на једно рудно поље за копање ватросталне глине. У то време у Србији, сем у Мајданпеку, није било рударских радника, па је Хофман рударе довео из Нове Молдаве.

Оснивање Кучајанског рудокопног друштва олова и сребра Хофман је био уверен да ће у Кучајни пронаћи богато рудиште олова па се потрудио да изгради савремен и рентабилан рудник који ће у техничком и социјалном погледу бити узоран рудник. Поред пажње коју је посветио изградњи и реконструкцији рудника, одмах је започео и изградњу: топионице цинка и топионице олова; огњишта за одвајање олова од племенитих метала; постројења за одвајање сребра од злата; радничких станова и школе за децу радника. Они који су у то време посетили Кучајну, истицали су да је Хофман настојао да у Кучајни изгради узоран и рентабилан рудник. О томе је по повратку из Кучајне, рударски инжењер Манојло Марић у листу Србија помињао: "По ономе што је учињено мора се признати да је предузећу овоме осигурана будућност; ово нам даје леп пример, колико је кадар да учини одважност и издржање поред нужног знања и с малим средствима. " Нажалост, показало се да су се многи преварили у погледу Кучајне па и Хофман, јер богате руде није било, а са дубином се појавио и проблем подземних вода. За даљи рад рудника показало се да средства, са којима је Хофман располагао, нису била довољна, па је од српске државне благајне затражио позајмицу, и то прву 1863. а другу 1865. године. Како су и даље расположива средства била недовољна, Хофман је био принуђен да део својих власничких права пренесе на друге сувласнике: Ота и Ернеста Хофмана, Вилхелма Сигмунда, Клауземана и Аугуста Барбера, оснивајући са њима Кучајнско рудокопно друштво олова и сребра. Као година оснивања Кучајнског рудокопног друштва помињу се 1864. и 1865. година, али највероватније да је друштво почело да функционише тек 1867. године, са Феликсом Хофманом као техничким директором и Аугустом Барбером као главним ортаком и председником друштва.

Иако је Хофман оснивањем акционарског друштва и кредитима од српске Државне благајне увећао капитал, велики прилив воде онемогућио је даљи рад у јами без нових пумпи и већих издатака за одржавање, што је захтевало нова допунска финансијска средства. Овакви услови смањили су рентабилност предузећа, довели до несугласица међу члановима самог друштва, и 1870. године и до прекида даљег финансирања радова одласка радника из Кучајне у Мајданпек и Банат, и банкротирања Кучајнског рудокопног друштва олова и сребра.

Пропадање рудника Кучајне Године 1871. за рудник Кучајну се заинтересовао енглески капитал. После успешно обављених преговора са српском владом и Ф. Хофманом, Кучајна је 1873. године, под истим условима као и Феликсу Хофману, дата у закуп енглеском друштву Чарлс Филстон и Едвард Браисфорд Бригт, са седиштем у Лондону. Нови власник Кучајне уложио је знатна средства да рудник оспособи за рад и изгради нову топионицу олова. Радови у руднику се механизују увођењем компресора, бушилица, пумпи и друге механизације. До 1875. године из јаме је откопано и извезено 2.200 тона златоносне и среброносне руде олова и 800 тона руде цинка. Међутим, све ово није било довољно да оправда уложена средства и обезбеди очекивану добит, па је нови власник био принуђен да одустане од даљег рада у руднику и 1877. године Кучајну врати претходном власнику (Феликсу Хофману).

Преузимајући Кучајну, а немајући довољно средстава да финансира наставак рада у руднику, Хофман и српска Влада су настојали да нађу новог закупца. Он се појавио тек 1882. године када се за Кучајну заинтересовао Енглез Џон Лич. Али ни после преузимања рудника од стране новог закупца, у руднику се није ништа променило. Нови закупац није био у стању да организује производњу, јер није располагао са довољно финансијских средстава, тако да је после 1884/5. године рад у руднику напуштен, грађевински објекти препуштени пропадању, а укупна активност закупца усмерена ка експлоатацији шума. Пошто је нови енглески закупац (Џон Лич), осим руде искористио и све што се на руднику могло искористити (закуп испаше, закуп кућа и сечу шуме) и напустио рудник, држава је 1887. године несавесном закупцу одузела повластицу и право на рад, а Фелксу Хофману поново вратила концесију. На тај начин 1887. годином завршио се закуп и рад страних закупаца у Кучајни, уколико се Феликс Хофман сматра домаћим индустријалцем.

Хофман поново покреће рудник Кучајне Преузимајући поново Кучајну, Хофман је настојао да под хитно обнови рудник и поправи топионицу и зграде, тако да је већ 1888. г. рудник био активиран, а топионице почеле да топе руду. Године 1890. рудник је већ био у стању да знатну количину руде богату оловом (галенит са садржајем: олова 50-65%; сребра 0,300%; злата 0,0050-0,078%), и цинком (каламина са садржајем: цинка 15-55%; сребра 0,001-0,02%; злата 0,0001-0,00%) пошаље у Аустрију и Немачку, јер постојећи стари погони нису били подесни за обраду руда са садржајем племенитих метала.