Хенри VI, део трећи (), познат и као 3 Хенри VI (), јесте историјска драма Вилијама Шекспира за коју се верује да је написана 1591. године, и смештена је у време краља Хенрија VI од Енглеске.
Док се Хенри VI, део први бави губитком енглеских територија у Француској и политичким махинацијама које воде до Ратова ружа, а Хенри VI, део други описује неспособност краља да умири свађе својих великаша и неизбежност грађанског рата, Хенри VI, део трећи углавном описује ужасе тог рата, са доскора стабилном државом баченом у хаос и варварство, док се породице распадају и морални принципи заобилазе у борби за освету и власт.
Иако трилогија о Хенрију VI можда није написана хронолошким редоследом, три драме су често груписане заједно са Ричардом III да би се створила тетралогија која покрива читаву сагу Ратова ружа, од смрти Хенрија V 1422. до успона на власт Хенрија VII 1485. године. Управо је успех ове серије драма чврсто утврдио Шекспирову репутацију драмског писца.
Хенри VI, део трећи има најдужи монолог и највише сцена битака (четири на позорници, једну као извештај) међу свим Шекспировим драмама. Дело су на српски језик превели Александар Петровић и Бранимир Живојиновић 1963. године.Недић, Боривоје: . . Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.
Ликови
Краљева странка Краљ Хенри VI — краљ Енглеске Краљица Маргарета — супруга Хенрија VI Едвард, принц од Велса — њихов син Лорд Клифорд — војни заповедник Војвода од Ексетера Војвода од Самерсета (комбинација Хенрија Бофорта, 3. војводе од Самерсета, и Едмунда Бофорта, 4. војводе од Самерсета, његовог млађег брата) Гроф од Нортамберланда Гроф од Вестморланда Гроф од Оксфорда Хенри, гроф од Ричмонда (као дечак, касније Хенри VII, улога без реплика) Сомервил — гласник
Странка војводе Јорка Ричард Плантагенет, 3. војвода од Јорка — претендент на престо Едвард Плантагенет, гроф од Марча — касније краљ Едвард IV, Јорков најстарији син Џорџ Плантагенет — касније војвода од Кларенса, Јорков син Ричард Плантагенет — касније војвода од Глостера, Јорков син Едмунд Плантагенет — касније гроф од Ратланда, Јорков најмлађи син Роберт Аспел — Ратландов учитељ Гроф од Ворика Војвода од Норфока Монтагју — Вориков отац у 1. чину, касније брат Гроф од Пембрука (улога без реплика) Лорд Стафорд Лорд Хестингс Сер Вилијам Стенли Сер Џон Мортимер — Јорков стриц Сер Хју Мортимер — Јорков стриц (улога без реплика) Сер Џон Монтгомери Леди Греј — касније краљица Елизабета, жена Едварда IV Лорд Риверс — њен брат Принц Едвард — Елизабетин и Едвардов син (улога без реплика)
Французи Краљ Луј XI од Француске Леди Бона Савојска — његова свастика Лорд Бурбон — Адмирал Француске (улога без реплика)
Други Томас Беверли, градоначелник Јорка Два већника из Јорка (улоге без реплика) Џон Брет, градоначелник Ковентрија (улога без реплика) Заповедник Лондонске Куле (комбинација Џона Типтофа, 1. грофа од Вустера, и Џона Сатона, 6. барона Дадлија) Син који је убио оца Отац који је убио сина Дадиља (улога без реплика) Племић Два ловочувара Три стражара Ловац Гласници, војници, добошари, слуге, итд.
Радња Драма почиње тамо где је стао Хенри VI, део други. Победнички јоркисти (Јорк, Едвард, Ричард, Ворик, Монтагју [тј. Солзбери] и Норфок) прогоне краља Хенрија и краљицу Маргарету са бојног поља после Прве битке код Сент Олбанса (1455). Након што је стигао до дворане парламента у Лондону, Јорк седа на престо, а између његових и Хенријевих присталица долази до сукоба. Под претњом насиљем од стране Ворика, који је са собом довео део своје војске, краљ постиже споразум с Јорком који ће му омогућити да остане краљ до смрти, а тада ће престо трајно прећи на династију Јорк и њене потомке. Незадовољни овом одлуком, која би разбаштинила краљевог сина, принца Едварда, краљеве присталице, на челу са његовом супругом Маргаретом, напуштају га, а краљица објављује рат јоркистима, подржана од стране Клифорда, који је одлучан да се освети за смрт свог оца од руке војводе Јорка током битке за Сент Олбанс.
Маргарета напада Јорков дворац код Вејкфилда, а јоркисти изгубе битку која уследи (1460). Током сукоба, Клифорд убија дванаестогодишњег Јорковог сина, Ратланда. Маргарета и Клифорд тада хватају и вређају самог Јорка; натеравши га да стоји на кртичњаку, дају му марамицу натопљену Ратландовом крвљу да обрише чело и крунишу га папирнатом круном, пре него што га избоду на смрт. Након битке, док Едвард и Ричард жале због Јоркове смрти, Ворик доноси вест да је његова властита војска поражена од краљице Маргарете у Другој бици код Светог Олбанса (1461), а краљ се вратио у Лондон, где се, под притиском Маргарете, одрекао споразума са Јорком. Међутим, Џорџ Плантагенет, Ричардов и Едвардов брат, придружио се њиховој странци, подстакнут од сестре, војвоткиње од Бургундије. Поред тога, Ворику се у сукобу придружио и његов млађи брат, Монтагју.
Јоркисти се прегрупишу, а у Бици код Таутона (1461) Клифорд је убијен, а јоркисти побеђују. Након битке, Едвард је проглашен краљем, Џорџ је проглашен војводом од Кларенса, а Ричард, војводом од Глостера, иако се Едварду жали да је ово злослутно војводство. Краљ Едвард и Џорџ тада напуштају двор, а Ричард открива публици своју амбицију да се подигне на власт и преузме трон од свог брата, мада још није сигуран како то учинити.
Након Таутона, Ворик одлази у Француску да обезбеди за Едварда руку свастике Луја XI, леди Боне, и на тај начин осигура мир између две нације обједињујући у браку своје две монархије. Ворик стиже на француски двор, где открива да су Маргарета, принц Едвард и гроф од Оксфорда дошли Лују да потраже његову помоћ у сукобу у Енглеској. Баш кад се Луј спрема да снабде Маргарету трупама, Ворик интервенише и убеђује Луја да је у његовом интересу да подржи Едварда и уговори брак са њим. Назад у Енглеској, од скоро обудовела леди Греј (Елизабета Вудвил) дошла је код краља Едварда тражећи да јој се врате земље покојног мужа. Едвард је очаран њеном лепотом и обећава да ће јој вратити мужеве земље ако она постане његова љубавница, али леди Греј то одбија. Њих двоје размењују сексуално наелектрисане опаске, али леди Греј и даље одбија Едварда због очувања части. Едвард изјављује да је, осим што је лепа, она и паметна и крепосна, и одлучује да је ожени противно саветима Џорџа и Ричарда. Чувши за то, Ворик, сматрајући да је направљен будалом упркос свим услугама династији Јорка, осуђује Едварда и прелази на страну Ланкастера, обећавајући руку своје ћерке Ане принцу Едварду као знак верности. Убрзо након тога, Џорџ и Монтагју такође су прешли Ланкастерима. Ворик тада упада у Енглеску са француским трупама, и Едвард је заробљен, док трудна леди Греј (сада краљица Елизабета) бежи у манастир. Хенри је враћен на престо и поставља Ворика и Џорџа за своје лордове заштитнике.
Убрзо након тога, Едварда су спасили Ричард, Хестингс и Стенли. Вести о бегу стижу до Хенријевог двора, и младог грофа од Ричмонда послали су у изгнанство у Француску због сигурности. Ричмонд је потомак Џона од Гонта, стрица Ричарда II и сина Едварда III, и самим тим је потенцијални наследник Ланкастера, ако се ишта догоди Хенрију и његовом сину; отуда и потреба да се заштити. У међувремену, Едвард реорганизује своје снаге и суочава се с Вориковом војском. У Бици код Барнета (1471), Џорџ издаје Ворика и поново се придружује јоркистима. То баца Ворикове снаге у неред, а јоркисти добијају битку, током које су и Ворик и Монтагју убијени. Оксфорд и војвода од Самерсета сада преузимају команду над ланкастерским снагама и придружују се другом новопристиглом батаљону из Француске који су довели Маргарета и принц Едвард. У међувремену, Хенри седи на кртичњаку где је Јорк пао и жали због својих проблема. Срећу га отац који је убио сина, и син који је убио оца, представљајући страхоте грађанског рата. Краља Хенрија заробљавају два ловочувара лојална Едварду и затварају у Лондонску Кулу, док Едвард иде у сусрет ланкастерским и француским снагама. У Бици код Тјуксберија (1471), јоркисти су потукли Ланкастере, заробљавајући Маргарету, принца Едварда, Самерсета и Оксфорда. Самерсет је осуђен на смрт, Оксфорд на доживотни затвор, Маргарета је протерана, а принц Едвард је избоден на смрт од три брата Плантагенета, која побесне након што одбије да призна династију Јорк као легитимну краљевску породицу. У овом тренутку, Ричард одлази у Лондон да убије краља Хенрија. По Ричардовом доласку у Кулу, њих двојица се свађају и у бесу Ричард избоде Хенрија. Својим умирућим дахом Хенри прориче Ричардове будуће злочине и хаос који ће захватити земљу. Назад на двору, Едвард се поновно придружио својој краљици и упознаје свог малолетног сина, који је рођен у светилишту. Едвард наређује да се прославе започну, верујући да су грађански ратови коначно готови и да је трајни мир близу. Он, међутим, није свестан Ричардове сплетке и жеље за влашћу по сваку цену.
Теме мини|Цртеж Џона Хамилтона Мортимера из 4. сцене 1. чина (Војвода од Јорка брише сузе марамицом натопљеном у крви Ратланда). Освета Једна од најочитијих тема драме је освета, коју различити ликови много пута наводе као покретачку снагу свог деловања. У различитим тачкама дела, Хенри, Нортамберланд, Вестморланд, Клифорд, Ричард, Едвард и Ворик наводе жељу за осветом као главни фактор који води њихове одлуке, а освета постаје заједнички циљ између обе сукобљене стране, док свака од њих настоји да исправи наводне неправде које је починила друга: „У трећем делу Хенрију VI, сведоци смо коначне деградације витештва: ова драма садржи неке од најстрашнијих сцена у Шекспировом канону, док енглески ратници жртвују своју част бесавесној етици освете.” ix)
Тема освете први пут се појављује у уводној сцени. Угледавши Јорка како седи на краљевском престолу, Хенри подсећа своје савезнике на њихов сукоб с јоркистима у покушају да их мотивише: „Грофе од Нортамберланда, [Јорк], убио је оца вашег, / и вашег лорде Клифорде, и обојица сте се заклели на освету / Њему, његовим синовима, његовим миљеницима и његовим пријатељима” (1.1.54–56). Нортамберланд на ово одговара са: „Ако не то урадим, нека ми се освети небо” (1.1.57). Касније, након што Хенри препушта круну кући Јорка и напуштају га Клифорд, Вестморланд и Нортамберланд, Ексетер објашњава: „Они траже освету и зато неће попустити” (1.1.191). Касније, након што је Едвард постављен за краља, Оксфорд одбија да га призна, тврдећи: „Да га назовем мојим краљем, чијом је штетном вољом / мој старији брат лорд Обри Вере / убијен? И више од тога, мој отац” (3.3.101−102).
Освета, међутим, није ограничена на Ланкастере. Сазнавши за смрт свог оца, Ричарда је готово обузела манична жеђ за осветом:
Ворик Слично томе, чувши за смрт свог брата, Ворик се заклиње: „Овде на коленима се заклињем Богу горе / никада више нећу застати, никад нећу мировати, / све док смрт не затвори ове моје очи / или срећа ми да меру освете” (2.3.29–32). Током свог боравка у Француској, Ворик поново наводи освету као део свог разлога за придруживање Ланкастерима: „Да ли сам допустио оно насиље учињено над мојом нећакињом?” (3.3.188 — ово је референца на инцидент наведен и код Хала и код Холиншеда, где је Едвард покушао да силује или Ворикову ћерку, или његову нећакињу: „Едвард је једном покушао нешто у грофовој кући што је било много против грофовог поштења (да ли је раздевичио његову ћерку или нећакињу, није сигурно познато) јер је краљ Едвард сигурно тако нешто покушао”). Hhviv); Holinshed (1587: Rrriiv) Тек неколико редова касније, Ворик узвикује: „Осветићу [Едвардову] увреду леди Боне” (3.3.197). Такође признаје да му је освета основни мотив при приступу Ланкастерима, а не преданост њиховом циљу: „Ја ћу бити главни који ће поново срушити [Едварда], / не зато што жалим Хенријеву јад, / али тражим освету због Едвардовог подсмеха” (3.3.264–266). Заправо, можда је Ворик тај који сумира етику освете у драми; у 6. сцени 2. чина, проналазећи Клифордово тело, Ворик наређује да Клифордова глава замени Јоркову на капији града, изјављујући да: „Морамо да му вратимо мером за меру”.