Хенри IV, део први

Хенри IV, део први () је историјска драма Вилијама Шекспира, вероватно написана не касније од 1597. године. Други је део Шекспирове тетралогије, коју неки научници зову Хенријада, која се редом бави владавинама Ричарда II, Хенрија IV (две драме, укључујући и Хенри IV, део други) и Хенрија V. Хенри IV, део први приказује одломак историје од победе Хенрија Персија над Шкотима код Хомилдона у Нортамберланду (крајем 1402) и завршава се поразом енглеских побуњеника код Шрузберија средином 1403. године. Од самог почетка, ово је била изузетно популарна драма, како код публике, тако и код критичара.Weil and Weil, p. 1.

Дело су на српски језик 1952. превели Живојин Симић и Сима Пандуровић, а исте године први пут је изведено у Народном позоришту у Београду.Недић, Боривоје: Целокупна дела Виљема Шекспира, V књига. стр. 98. Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.

Ликови

Краљева странка Краљ Хенри Четврти — краљ Енглеске. Хенри, принц од Велса (надимак „принц Хал” или „Хари”) — најстарији син Хенрија IV. Џон од Ланкастера — у драми представљен као краљев други син, иако је у ствари био трећи Ралф Невил, гроф од Вестморланда Сер Волтер Блант („Блант”)

Истчип Сер Џон Фалстаф — сиромашни витез и пријатељ принца Хала Нед Поинс Бардолф Пето Госпођа Журка — домаћица кафане „Код главе дивљег вепра” Франсис — келнер Винтнер — кафеџија Гадсхил Два носача (Кригла и Том) Остлер

Побуњеници Хенри Перси, гроф од Нортамберланда Томас Перси, гроф од Вустера — Нортамберландов брат Хари Перси (надимак „Огњанин”) — Нортамберландов син Едмунд Мортимер — Огњанинов зет и Глендоверов зет Овен Глендовер — вођа велшких побуњеника Арчибалд, гроф Даглас — вођа шкотских побуњеника Сер Ричард Вернон, 8. барон Шипбрука Ричард ле Скруп („Скруп”), надбискуп Јорка Сер Мајкл — пријатељ надбискупа Јорка Леди Перси („Кејт”, мада јој је право име било Елизабет) — Огњанинова супруга и Мортимерова сестра Леди Мортимер (Катрин) — Глендоверова ћерка и Мортимерова супруга

Други ликови Коморник Шериф Путници Слуга Огњанинов Господари, официри, гоничи, гласници и посетиоци

Само поменути Робин Остлер, покојни лик који је претходио садашњем Остлеру, бринуо се о цени зоби Гилијамс, курир ког је послао Огњанин

Радња десно|мини|218x218пиксел|Џон Фарманеш-Бока као принц Хал у модерној продукцији драме. Хенри Болинбрук — сада краљ Хенри IV — има немирну владавину. Његов лични немир због узурпације и убиства његовог претходника Ричарда II био би решен крсташким походом на Свету земљу, али проблеми на његовим границама са Шкотском и Велсом чине такав одлазак неразумним. Штавише, он се све више сукобљава са породицом Перси, која му је помогла да дође на престо, и Едмундом Мортимером, грофом Марча, изабраним наследником Ричарда II. лево|мини|Литографија која приказује другу сцену трећег чина Проблеме краља Хенрија отежава понашање његовог сина и наследника, принца од Велса. Хал (будући Хенри V) напустио је краљевски двор да троши своје време у кафанама са лошим друштвом. То га чини предметом презира племића и доводи у питање његову вредност као будућег краља. Халов главни пријатељ и партнер у распусном животу је сер Џон Фалстаф. Дебео, стар, пијан и покварен до крајности, има харизму и животни занос који опчињава принца.

У драми се налазе три групе ликова који се најпре мало међусобно мешају, а затим се окупљају у Бици код Шрузберија, где ће бити одлучен успех побуне. Прво је ту сам краљ Хенри и његов непосредни савет. Он је покретач драме, али обично у позадини. Следи група побуњеника, енергично отеловљена у Хенрију Персију „Огњанину”, укључујући његовог оца, грофа Нортамберланда, коју предводи његов стриц Томас Перси, гроф од Вустера. Придружују им се и шкотски гроф од Дагласа, Едмунд Мортимер и Велшанин Овен Глендовер. Коначно, у средишту драме су млади принц Хал и његови другови Фалстаф, Поинс, Бардолф и Пето. Вични животу на улици и безумни, ове пропалице успевају да обоје ову тмурну историју бојама комедије.

На почетку драме, краљ је љут на Огњанина јер је одбио да му пошаље већину затвореника који су заробљени у недавној бици против Шкота код Холмедона. Са своје стране, Огњанин би желео да краљ откупи Едмунда Мортимера (брата његове жене) од Овена Глендовера, Велшанина који га држи. Хенри одбија, куди Мортимерову лојалност и третира Персије с претњама и грубошћу. Подбодени и узнемирени Хенријевим опасним и безобзирним понашањем с њима, они се споразумевају са Велшанима и Шкотима, намеравајући да сруше „овог незахвалника и преваранта Болинбрука”. лево|мини|„Хал утерује Фалстафа у лаж”, гравура Роберта Смиркеа У међувремену, Хенријев син Хал шали се, пије и краде са Фалстафом и његовим сарадницима. Воли Фалстафа, али не прави се да је попут њега. Ужива у вређању свог раскалашног пријатеља и шали се на његов рачун тако што се придружио Поинсовој завери да се преруше, уплаше и опљачкају од Фалстафа и три његова пријатеља плен који су задобили у пљачки на друму, чисто из задовољства да чује Фалстафа како лаже о томе касније, након чега Хал враћа украдени новац. У ствари, рано у драми, Хал тврди да ће се његово немирно раздобље убрзо завршити, и он ће поново заузети своје право место у озбиљним пословима, показујући се достојним свога оца и других кроз неке (неодређене) племените подвиге. Хал верује да ће ова изненадна промена начина живота донети већу награду и признање принчевства, а заузврат ће му заслужити поштовање чланова двора.

Побуна Мортимера и Персија врло брзо даје му шансу да управо то учини. Високи и ниски се спајају када се Принц састаје са оцем и добије високу команду. Обећава да ће се борити и убити побуњеног Огњанина и наређује Фалстафу (који је, уосталом, витез) да преузме команду над групом пешадинаца и крене према бојном пољу код Шрузберија. десно|мини|250x250пиксел|Акварел из 1829. године Јохана Хајнриха Рамберга из другог чина четврте сцене: Фалстафф глуми краља. Битка је пресудна, јер ако побуњеници успеју да задрже краља, њихов циљ добија на значају, јер они имају друге војске које чекају под Нортамберландом, Глендовером, Мортимером и надбискупом Јорка. Хенрију је овде потребна одлучна победа. Краљ је јачи од побуњеника,Henry IV, Part 1, 4.3.30, 4.4.19, in Bevington (1997). али Огњанин, уз дивљу наду очаја, води своје трупе у битку. Како дан одмиче, питање је још увек нерешено, а краља мучи дивљи Шкот Даглас. Када се сусретну принц Хал и Огњанин, два Харија не могу да деле једну земљу. Коначно ће се борити — за славу, за свој живот и за краљевство. Не више кафански кавгаџија, већ ратник, будући краљ превладава, убивши Огњанина у двобоју.

На путу до овог врхунца, Фалстаф је „злоупотребио краљеву невољу тешко”,Henry IV, Part 1, 4.2.12, in Bevington (1997) не само узимајући новац од способних људи који су желели да избегну службу, већ задржавајући плату јадника који су убијени у бици („храна за прах, храна за прах”).Henry IV, Part 1, 4.2.64, in Bevington (1997). Остављен сам током Халове битке са Огњанином, Фалстаф срамотно глуми смрт да би избегао Дагласов напад. Након што Хал остави Огњаниново тело на бојном пољу, Фалстаф оживљава подругљивим чудом. Видећи да је сам, избоде Огњанинов леш у бедро и присваја заслуге за његово убиство.Henry IV, Part 1, 5.4.110ff., in Norton (2008). Иако Хал зна истину, он дозвољава Фалстафу његове непоштене трикове. Убрзо након што му је Хал опростио, Фалстаф изјављује да жели да измени свој живот и почне „да живи чисто онако како племић треба да уради”.Henry IV, Part 1, 5.4.138ff., in Norton (2008). десно|мини|Друго издање Хроника Енглеске, Шкотске и Ирске Рафаела Холиншеда, штампано 1587. године. Драма се завршава у Шрузберију, после битке. Смрт Огњанина одузела је храброст побуњеницима,Henry IV, Part 1, 55.19, in Bevington (1997). и краљеве снаге су превладале. Хенри је задовољан исходом, не најмање зато што му пружа шансу да погуби Томаса Персија, грофа Вустера, једног од својих главних непријатеља (иако је претходно био један од његових главних пријатеља). У међувремену, Хал показује своју краљевску милост и награђује храброст; заробивши храброг Дагласа, Хал наређује да се његов непријатељ пусти без откупнине.Henry IV, Part 1, 5.5.28ff., in Norton (2008). Али рат се наставља; сада краљеве снаге морају да се позабаве надбискупом од Јорка, који се придружио Нортамберланду и снагама Мортимера и Глендовера. Овај нерешни крај поставља сцену за други део драме.

Историјски извори Шекспировов главни извор за Хенрија IV, први део, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа главни историјски оквир за драму. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала консултован при писању, а научници су такође претпоставили да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о Ратовима ружа. Још један вероватан извор за ову и остале драме из Хенријаде (Ричард II, Хенри IV, део први, Хенри IV, део други и Хенри V) јесте драма Славне победе Хенрија V () непознатог аутора, објављена 1594. године.Campbell, Oscar James (ed), "Famous Victories" A Shakespeare Encyclopaedia, Taylor and Francis, 1966, p. 221.

Датирање и текст Хенри IV је готово сигурно извођен пре 1597. године, имајући у виду богатство алузија и референци на Фалстаффов лик.Weil and Weil, p. 4. Најранија забележена представа одиграна је поподне, 6. марта 1600. године, када је била изведена на двору пред фламанским амбасадором. Уследили су и други дворски наступи 1612. и 1625. године.

Представа је уписана у регистар Лондонског еснафа издавача 25. фебруара 1598. године, а први пут је штампана у кварто издању касније те године од стране издавача Ендруа Вајза. Ова драма је била најпопуларнији Шекспиров штампан текст: нова издања појавила су се 1599, 1604, 1608, 1613, 1622, 1632, 1639 и 1692.

Дерингов рукопис лево|мини|Дерингов рукопис Дерингов рукопис, најстарији сачувани рукописни текст било које Шекспирове драме,Остављајући по страни рукопис Харли 7368 из Британске библиотеке који садржи текст представе Сер Томас Мор, ако ова драма заиста садржи Шекспиров допринос, што није сигурно. Листови 8−9а тог рукописа, који садрже део који би требало да буде Шекспиров, могли би бити Шекспиров рукопис. пружа једноделну верзију првог и другог дела Хенрија IV. Консензус Шекспирових познавалаца је да Дерингов рукопис представља редакцију припремљену око 1623. године, можда за породично или аматерско извођење, Едварда Деринга (1598—1644), из дворца Суренден у Кенту, где је рукопис откривен. Неколико дисидента тврди да је Дерингов рукопис. можда указује на то да је Шекспиров Хенри IV у почетку био једна драма, коју је песник касније проширио на два дела како би искористио популарност лика сер Џона Фалстафа. Дерингов рукопис је део колекције Фолџерове Шекспирове библиотеке () у Вашингтону..

Анализа и критика Теме и интерпретација При првој објави 1597. или 1598. комад је насловљен Историја Хенрија Четвртог (), а на насловној је страници оглашено само присуство Хенрија Персија и комичног Џона Фалстафа; Принц Хал се није спомињао. Заиста, током већег дела историје извођења представе Хал је постављен као споредна фигура, а звезде позорнице, почев од Џемса Квина (1693—1766) и Дејвида Гарика (1717—1779) често су радије играли Огњанина. Тек у 20. веку читаоци и извођачи почели су да виде Халово одрастање као централну тему драме, а Хал се данас сматра главном улогом у Хенрију IV.