Хенри IV, део други () је историјска драма Вилијама Шекспира, вероватно написана између 1596 и 1599. године. Ова драма је трећи део Шекспирове тетралогије, коју неки научници зову Хенријада: претходе јој драме Ричард II и Хенри IV, део први, а на њу се наставља Хенри V. Ова драма се често сматра додатком или експанзијом првог дела Хенрија IV, више него непосредним наставком историјске приче, са нагласком на веома популарном лику Фалстафа и увођењем других комичних ликова као део његове пратње, укључујући заставника Пиштоља (), Доли Секадашу (), и судију Плитковића (). Неколико сцена су директна паралела епизодама из првог дела драме.

Дело су на српски језик 1952. превели Живојин Симић и Сима Пандуровић, а исте године први пут је изведено у Народном позоришту у Београду.Недић, Боривоје: Целокупна дела Виљема Шекспира, V књига. стр. 198. Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.

Ликови

Краљева странка Краљ Хенри Четврти — краљ Енглеске. Принц Хал — најстарији син Хенрија IV, касније краљ Хенри V. Принц Џон од Ланкастера — краљев син Војвода од Глостера — краљев син Војвода од Кларенса — краљев син Гроф од Ворика Гроф од Сарија Гроф од Вестморланда Харкорт Сер Џон Блант

Побуњеници Ричард Скруп, надбискуп Јорка Лорд Бардолф Лорд Моубри — гроф Маршал Сер Ралф ХестингсArden Third Series, ed. James C. Bulman, p. 155 Сер Џон Колвил Хенри Перси, гроф од Нортамберланда Леди Нортамберланд — његова супруга Леди Перси — удовица Хенрија „Огњанина” Персија, Нортамберландовог сина Траверс — Нотрамберландов слуга Мортон — гласник

Двор Лорд врховни судија Слуга Гавер — гласник Црквењак Двојица коњушара

Истчип Сер Џон Фалстаф Фалстафов паж Заставник Пиштољ Нед Поинс Бардолф Пето Госпођа Журка — домаћица кафане „Код главе дивљег вепра” Дороти „Доли” Секадаша — проститутка Франсис — послужитељ у кафани Виљем — послужитељ у кафани

Регрути Буђан Ралф Симон Сенка Том Брадавица Френсис Слабић Питер Телац

Други ликови Играч — говорник епилога Роберт Плитковић — окружни судија Ћуталица — окружни судија Давид — Плитковићев слуга Хватало — судски извршитељ Клопка — судски извршитељ Гласници, музичари, војници, слуге, итд.

Радња мини|320x320пиксел|Фалстаф са Доли Секадашом у кафани „Код главе дивљег вепра”, илустрација 4. сцена 2. чина драме (Едвард фон Грутснер). Драма се наставља тамо где је стао Хенри IV, део први. Фокус драме је пут принца Хала према краљевској круни и његовом коначном одбацивању Фалстафа. Међутим, за разлику од првог дела, Халове и Фалстафове приче су готово у потпуности одвојене, јер се два лика сусрећу само два пута и то врло кратко. Тон већег дела драме је елегичан, усредсређен на Фалстаффову старост и близину смрти, што је паралелно са стањем све болеснијег краља Хенрија IV.

Фалстаф и даље пије и бави се ситним злочинима у лондонском подземљу. Прво се појављује он, праћен новим ликом, младим пажом кога му је принц Хал доделио као шалу. Фалстаф испитује шта је лекар рекао о анализи његовог урина, а паж га нејасно обавештава да је урин здравији од пацијента. Фалстаф изговара један од својих најкарактеристичнијих стихова: „Ја нисам духовит само за себе, већ сам разлог за духовитост код других људи.” Фалстаф обећава да ће пажа обући у рите. Затим се жали на своје сиромаштво, оптужујући за то „болестан новчаник”. Они одлазе, док Фалстаф обећава да ће наћи себи супругу „у паприкашу” (тј. локалним борделима).

Улази лорд врховни судија, тражећи Фалстафа. Овај испрва глуми глувоћу како би избегао разговор са њим, а кад та тактика не успе, прави се да не зна с ким разговара. Док врховни судија покушава да испита Фалстафа о недавној пљачки, Фалстаф упорно окреће разговор на болест која мучи краља. Затим се претвара да је много млађи од врховног судије: „Ви који сте стари, не увиђате способности нас младих.” Коначно, он тражи од врховног судије хиљаду фунти да помогне опремању војне експедиције, али је одбијен. мини|300x300пиксел|Фалстаф бира регруте (1818). Фалстаф је у вези са проститутком Доли Секадашом, која се посвађа са заставником Пиштољем, Фалстафовим подофициром. Након што Фалстаф избаци Пиштоља, Доли га пита за принца. Фалстафу је непријатно када Хал, прерушен у музичара, чује његове погрдне примедбе. Фалстаф покушава да се извуче брбљањем, али Хал није уверен. Када стигну вести о још једној побуни, Фалстаф се поново придружује војсци и одлази у село да прикупи снаге. Тамо среће старог школског друга, судију Плитковића, и њих двојица се присећају својих младалачких авантура. Плитковић представља потенцијалне регруте за лојалистичку војску: Буђана, Телца, Слабића, Сенку и Брадавицу, разнолику колекцију сеоских примитиваца. Фалстаф и његови људи примају мито од њих двојице, Буђана и Телца, како не би били регрутовани.

У другој причи, Хал остаје посетилац лондонског подземља и чини се да није достојан да буде будући краљ. Његов отац, краљ Хенри IV, поново је разочаран младим принцом због тога, упркос уверењима дворана. Још једна побуна подигнута је против Хенрија IV, али овај пут је угушена, не битком, већ двоструком политичком махинацијом Халовог брата, принца Џона. На ту вест краљ Хенри се разболи и чини се да умире. Хал, видевши то, верује да је он сада краљ и излази, носећи круну. Краљ Хенри, пробудивши се, очајан је, мислећи да је Халу стало само до тога да постане краљ. Хал се међутим искрено обрадује што је отац жив и уверава га у своју љубав, а стари краљ након тога умире задовољан.

thumb|left|Фалстаф је одбијен, Роберт Смирке, око 1795.

Две линије приче сусрећу се на завршној сцени, у којој Фалстаф, сазнавши од Пиштоља да је Хал сада краљ, долази у Лондон очекујући велике награде. Међутим, Хал га одбацује пред целим двором, тврдећи да се сада променио и да се више не може дружити са таквим људима. Лондонски олош, који је очекивао рај за лопове под Халовом управом, власти уместо тога гоне и затварају.

Епилог На крају драме, Епилог захваљује публици и обећава да ће се прича наставити у предстојећој представи „са сер Џоном у њој, и забавиће вас са лепом француском Катарином. У Француској ће, уколико знам, Фалстаф умрети од куге”. У ствари, Фалстаф се не појављује на позорници у наредној драми, Хенри V, иако се помиње његова смрт. Драма Веселе жене виндзорске укључује лик Фалстафа, али Епилог сигурно не мисли на ту представу, јер овај одломак јасно описује надолазећу причу о Хенрију V и освајању Катарине од Француске. Фалстаф „умире од куге” у Хенрију V, али у Лондону, на почетку драме. Његова смрт је закулисна, описује је други лик и он се никада не појављује на сцени. Његову улогу кукавичког војника који брине само о себи преузима заставник Пиштољ, његов хвалисави помоћник у драмама Хенри IV, део други и Веселе жене виндзорске.

Епилог такође уверава гледаоце да Фалстаф није заснован на антикатоличком побуњенику сер Џону Олдкаслу, јер је „Олдкасл умро мученичком смрћу, па према томе, он није Фалстаф”. Фалстаф је првобитно био назван Олдкасл, по Шекспировом главном моделу, ранијој представи Славне победе Хенрија V (). Шекспир је био приморан да промени име након жалби Олдкаслових потомака. Иако модерни критичари прихватају да је првобитно име било Олдкасл у првом делу Хенрија IV, спорно је да ли је други део првобитно задржао име или је увек био „Фалстаф”. Према Ренеу Вајсу, метричке анализе одломака стихова који садрже Фалстафово име неодређене су у том смислу. .

Историјски извори thumb|left|170px|Издање Холиншедових Хроника из 1587. Шекспировов главни извор за други део Хенрија IV, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа главни историјски оквир за драму. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала консултован при писању, а научници су такође претпоставили да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о Ратовима ружа.

Критика и анализа Хенри IV, део други генерално се сматра као мање успешно дело од првог дела драме. Њена структура, у којој се Фалстаф и Хал једва састају, може се критиковати као недраматична. Неки критичари сматрају да Шекспир никада није имао намеру да напише наставак, и да га је ометао недостатак преосталог историјског материјала, што резултира тиме да комичне сцене служе као пука „испуна” у овој драми. Међутим, сцене које укључују Фалстафа и судију Плитковића цењене су због њихове дирљиве елегичне комедије, а сцена Фалстафовог одбацивања може бити изузетно снажна на позорници.

Критичар Харолд Блум сугерисао је да су два дела Хенрија IV, заједно са елегијом госпође Журке за сер Џоном у Хенрију V, можда Шекспирово највеће достигнуће.The Anatomy of Influence, 2011.

Екранизације BBC је на основу драме Хенри IV, други део снимио три телевизијска филма. У мини-серији из 1960. године, An Age of Kings, Том Флеминг је тумачио Хенрија IV, Роберт Харди принца Хала, а Френк Петингел Фалстафа. У серији BBC Television Shakespeare из 1979. године нашли су се Џон Финч у улози Хенрија IV, Дејвид Гвилим као принц Хал и Ентони Квејл као Фалстаф. У серији Шупља круна из 2012. године, епизоду „Хенри IV, други део” режирао је Ричард Ер, а у главним улогама били су Џереми Ајронс као Хенри IV, Том Хидлстон као принц Хал и Сајмон Расел Бил као Фалстаф."Cultural Olympiad 2012: Shakespeare's History Plays", BBC Media Centre, 24 November 2011. Retrieved 2012-07-04.

Напомене

Референце

Спољашње везе Henry the Fourth part 2 на Project Gutenberg

Категорија:Енглеска књижевност Категорија:Дела Виљема Шекспира