Гватемалска револуција () био је период у историји Гватемале од народног устанка, који је 1944. свргнуо диктатора Хорхеа Убика, до државног пуча 1954, који су потпомогле Сједињене Америчке Државе, а који је свргнуо демократски изабраног председника Хакоба Арбенза. Овај период је такође називан Десет година пролећа истичући једине године представничке демократије у Гватемали од 1930. до краја грађанског рата 1996. Током овог раздобља спроведене су бројне друштвене, политичке, а нарочито аграрне реформе које су биле од огромног утицаја широм Латинске Америке.
Од краја 19. века до 1944. Гватемалом је управљао низ ауторитарних владара који су настојали да ојачају привреду подржавајући извоз кафе. Између 1898. и 1920. године, Мануел Естрада Кабрера одобрио је значајне уступке United Fruit Companyју, америчкој корпорацији која је трговала тропским воћем и одузимала задружна (заједничка) земљишта многим староседеоцима. Током диктаторског режима Хорхеа Убика, између 1931. и 1944. године, овај процес се убрзао завођењем полицијске државе и строгих прописа о раду.
У јуну 1944. године, популарни продемократски покрет, који су предводили студенти и радничке организације, приморао је Убика да поднесе оставку. На његово место постављена је трочлана војна хунта на челу са Федериком Пончеом Ваидесом. Ова хунта је наставила Убикову репресивну политику све док није свргнута у војном удару, који је у октобру 1944. предводио Хакобо Арбенза, догађају познатом и као „Октобарска револуција”. Вође државног удара образовале су хунту која је убрзо расписала слободне изборе. На њима је победио Хуан Хосе Аревало, прогресивни професор филозофије који је постао лице популарног покрета. Спровео је умерени програм друштвене реформе, попут успешне кампање описмењавања и углавном слободног изборног процеса — неписмене жене нису имале право гласа, а комунистичке партије су биле забрањене.
По завршетку Ареваловог председништва 1951, Хакобо Арбенз је изабран за председника. Прогресиван војсковођа из 1944. наставио је реформе Аревала и започео амбициозан програм реформе земље познат као Декрет 900. Необрађени делови великих земљишних имања експроприсани (развлашћени) су у замену за надокнаду и прерасподељени пољопривредницима који су погођени сиромаштвом. Отприлике 500.000 људи користило је овај декрет. Већина њих су били домороци, чији су поседи отуђени након шпанске инвазије. Арбензова политика погодила је United Fruit Company која је изгубила део необрађене земље. United Fruit Company је лобирала код америчке владе за свргавање Арбенза, а Стејт департмент се одазвао приређивањем државног удара под изговором да је Арбенз комуниста. Карлос Кастиљо Армас преузео је власт на челу војне хунте, изазвавши грађански рат у Гватемали. Рат је трајао од 1960. до 1996, током кога је америчка војска подржавала геноцид над домородачким народима Маја и кршење људских права над цивилима.
Позадина
Почетак 20. века мини| Мануел Естрада Кабрера, председник Гватемале од 1898. до 1920. Кабрера је доделио велике уступке United Fruit Companyју Пре шпанске инвазије 1524, становништво Гватемале су биле искључиво Маје. Шпанско освајање је створило систем богатих европских земљопоседника који су надгледали радну снагу састављену од робова и дужничких радника. Међутим, задружна земљишта домородачког становништва остала су под контролом староседелаца све до краја 19. века. Тада је све већа глобална потражња за кафом учинила њен извоз значајним извором прихода за владу. Због тога, држава је подржала узгајиваче кафе доношењем закона који су одузели земљу индијанском становништву, као и ублажавајуће законе о раду како би се дужничка радна снага могла користити на плантажама.
United Fruit Company (УФЦ), са седиштем у САД, била је једна од многих страних компанија које су добиле власништво над великом површином и државне и задружне земље. Мануел Естрада Кабрера, председник Гватемале од 1898. до 1920. године, дозволио је ограничену синдикалност у сеоским пределима Гватемале, али је такође доделио додатне уступке УФЦ-у. Године 1922. створена је Комунистичка партија Гватемале. Партија је остварила значајан утицај међу градским радницима, а имала је мали домет међу руралним и индијанским становништвом. С Великом кризом 1929. економија је нагло пала, а незапосленост се повећала што је довело до немира међу радницима. У страху од могуће револуције, земљишна елита је подржала Хорхеа Убика, који је као покрајински гувернер изградио репутацију немилосрдности и ефикасности. Убико је победио на изборима који су уследили 1931. године и на којима је био једини кандидат.
Диктатура Хорхеа Убика мини|Хорхе Убико, диктатор Гватемале од 1931. до 1944. године. Доносио је законе којима су власници земљишта могли користити смртоносну силу за одбрану своје имовине Убико је давао изјаве подржавајући раднички покрет током кампање за председништво, али након његовог избора његова политика је убрзо постала ауторитарна. Укинуо је систем дуговања и заменио га законом о газдинству, који је захтевао да сви радно способни мушкарци који нису имали земљу изврше минимално 100 дана напорног рада. Поред тога, држава је користила неплаћену индијску радну снагу за рад на јавној инфраструктури, попут путева и железница. Убико је такође замрзнуо плате на веома ниским нивоима и усвојио закон којим је власницима земљишта омогућен потпуни имунитет од кривичног гоњења због било које радње коју су предузимали ради одбране своје имовине, акције коју су историчари описали као легализацију убиства. Снажно је ојачао полицијску силу, претворивши је у једну од најефикаснијих и најпромишљенијих у Латинској Америци. Полиција је добила већа овлашћења да пуца и затвара људе осумњичене за кршење закона о раду. Резултат ових закона био је да у њему створе огромну огорченост међу радницима у пољопривреди. Убико је био презирно старан према староседеоцима земље, једном изјавом да личе на магарце.
Убико је имао велико дивљење према фашистичким лидерима Европе, као што су Франциско Франко и Бенито Мусолини. Међутим, видео је Сједињене Америчке Државе као савезника против наводне комунистичке претње Мексику. Уложио је заједничке напоре да би добио америчку подршку; када су САД 1941. објавиле рат Немачкој и Јапану, Убико је следио ту тужбу и, поступајући по америчким упутствима, ухапсио све људе немачког порекла у Гватемали. Дозволио је САД да оснују ваздушну базу у Гватемали, са наведеним циљем заштите Панамског канала. Као и његови претходници, он је направио велике уступке United Fruit Company, доделивши јој 200 хиљада хектара јавног земљишта у замену за обећање о изградњи луке. Касније је компанију ослободио и те обавезе, позивајући се на економску кризу. Од свог уласка у Гватемалу, ЈФК је проширио своја имања тако што је преселио сељаштво и претворио своје пољопривредно земљиште у плантаже банана. Овај се процес убрзао са Убиком на власти, чија влада није учинила ништа да га заустави.
Генерални штрајк јуна 1944. Почетак Другог светског рата повећао је економске немире у Гватемали. Убико је одговорио тако жестоко оборивши било који облик протеста или неслагања. Током 1944. године избио је народни устанак у суседном Ел Салвадору, који је накратко срушио диктатора Максимилијана Хернандеза Мартинеза. Међутим, брзо се вратио на власт, што је довело до поплаве прогнаних револуционара Ел Салвадорија који су се преселили у Гватемалу. Ово се поклопило са низом протеста на универзитету у Гватемали (граду). Убико је одговорио суспендовањем устава 22. јуна 1944. Демонстранти, који су до овог тренутка поред студената и радника укључивали и многе припаднике средње класе, позвали су на генерални штрајк и изнели ултиматум сутрадан Убику, тражећи враћање устава. Такође су му уручили петицију коју је потписало 311 најистакнутијих грађана Гватемале. Убико је послао полицију да прекине протесте тако што је пуцао на њих и прогласио војни закон.
Убико подноси оставку и именује привремену владу Сукоби између демонстраната и војске трајали су недељу дана, током које је побуна добила на значају. Крајем јуна, Убико је поднео оставку Народној скупштини, што је довело до огромних прослава на улицама.
Оставка Убика није обновила демократију. Убико је именовао тројицу генерала, Федерика Понче Ваидеса, Едуарда Вилаграна Ариза и Буенавентура Пињеда, за хунту која ће предводити привремену владу. Неколико дана касније, Понче Ваидес је наговорио конгрес да га именује привременим председником. Понче је обећао да ће веома брзо одржати слободне изборе, док је истовремено сузбијао протесте. Слобода штампе је суспендована, самовољна притварања су настављена, а спомен-обележја погинулим револуционарима су забрањена. Међутим, протести су нарасли до тачке када их влада није могла зауставити, а рурална подручја су се такође почела организовати против диктатуре. Влада је почела да користи полицију како би застрашила домородачко становништво како би одржала хунту на власти предстојећим изборима. То је резултирало све већом подршком за оружану револуцију међу неким деловима становништва. До данас, војска је била разочарана хунтом, а напредњаци унутар ње почели су да планирају државни удар.
Алехандро Кордова, уредник часописа Ел Импарциал, главног опозиционог листа је убијен 1. октобра 1944. године. То је довело до тога да се завери војног пуча обраћају вођама протеста, у покушају да државни пуч претворе у народни устанак. Понче Ваидес најавио је изборе, али су их демократске снаге демантовале као превару, позивајући се на његове покушаје да их подеси. Понче Ваидес покушао је да стабилизује свој режим играјући се на међурасној напетости међу становништвом Гватемале. Најгласнија подршка револуцији била је од Ладиноса, или људи мешовитог расног или шпанског порекла. Понче Ваидес покушао је да искористи свој страх од Индијанаца плативши хиљадама аутохтоних сељака да марширају у Гватемалу (град) подржавајући га док им је он обећао земљу ако подрже либералну странку коју је Убико основао као почетак његове диктатуре.
Октобарска револуција
До средине октобра, разне фракције про-демократског покрета покренуле су неколико различитих планова за свргавање хунте, укључујући наставнике, студенте и напредну војску. 19. октобра влада је сазнала за једну од тих завера.
Истог дана, мала група војних официра покренула је државни удар, који су предводили Франциско Хавиер Арана и Хакобо Арбенз. Иако су државни удар првобитно нацртали Арбенз и бојник Алдана Сандовал, Сандовал је превладао над Араном како би им се придружио; међутим, и сам Сандовал није учествовао у покушају пуча, уз разлог да је "изгубио живце". Сутрадан су им се придружиле друге војске и цивилно становништво. У почетку су битке ишле против револуционара, али након позива на подршку њихови чинови су били повећани од стране синдикалиста и студената, и на крају су покорили полицијске и војне фракције одане Понче Ваидесу. 20. октобра Понче Ваидес се безусловно предао. десно|мини| Хакобо Арбенз, Франциско Хавиер Арана и Хорге Ториељо, који су надгледали прелазак у цивилну владу након Октобарске револуције Понче Ваидесу је било допуштено да безбедно напусти земљу, као и сам Убико. Војна хунта је замењена другом хунтом од три особе која се састоји од Арбенза, Аране и младића више класе по имену Хорге Ториељо, који је одиграо значајну улогу у протестима. Иако је Арана дошао у војну заверу релативно касно, његова мана је револуционарима довела моћну Гуардиа де Хонор (Частну стражу), а за ову пресудну улогу био је награђен местом на хунти. Хунта је обећала слободне и отворене изборе за председништво и конгрес, као и за конститутивну скупштину.
Оставку Понче Ваидеса и стварање хунте научници су сматрали почетком гватемалске револуције. Међутим, револуционарна хунта није одмах угрозила интересе земљишне елите. Два дана након оставке Понче Ваидеса, у малом индијском засеоку Патзициа избио је насилни протест. Хунта је одговорила брзом бруталношћу, утишавајући протест. Међу мртвим цивилима су биле жене и деца.
Избор Аревала