Рудник и топионица бакра Енаслеј (Einasleigh) је наслеђен рудник у Деинчри Род (Daintree Road), Енаслеј, Шајр оф Етериџ (Shire of Etheridge), Квинсленд, Аустралија. Грађен је од 1867. до 1922. године. Познат је и као рудник бакра Линд (Lynd) и Рудник бакра Нови Енаслеј (New Einasleigh). Додата је у регистар баштине Квинсленда 11. децембра 2006.
Историја мини| Енаслеј рудник бакра, 1896 - 1925 Рудник и топионица Енаслеј налази се у Етериџ Шајру (Shire of Etheridge), неких из Кернса. Заузима површину око 4 ha (9,9 acres), удаљен је северно од града Енаслеј, на западној обали реке Капрфилд на њеном ушљу са реком Енаслеј. Налази се на око 500 m (1.600 ft) северно од клисуре Капрфилд (Copperfield Gorge).
Аустралијска индустрија бакра била је у зачетку када је Ричард Даинчри (Richard Daintree) открио лежиште бакра у близини базалтног зида на челу слива реке Капрфилд 1867. године. Осигурао је титулу слободњака преко 120 акра (49 ha). Ледена трака је одстрањена отвореним резом где је стршећила из речне обале, а убрана руда 31 дуга тона (31 т) била је послата у топионицу у Кокл Крик (Cockle Creek) за повраћај 22% бакра са 3 унце (85 г) сребра и 12 маси злата (0,66 оз; 19 г) злата по 1 тони (1,0 т).
Иако је смештен поред ушћа Капрфилд-а и Енаслеј-ове реке, овај рудник је у почетку био познат као рудник бакра Линд, јер је Даинчри веровао да је суседна река Линд ( Lynd).
Рудник Линд била је мала операција. Према једном рачуну, окно је потонуло 1867. године, а „погон на нивоу од 30 стопа показао је да је угао ширине 23 стопе и да се састоји од сунђерастог металног бакра“. Даинчри и његов партнер Вилиам Хан (William Hann) неколико су година радили на руднику „наодмет“, али до 1898. године геодет Роберт Роган Џак (Robert Logan Jack) је објавио да је место напуштено.
Године 1900. рудник се вратио у производњу када је Вилиам Вудхед (William Woodhead) из Брокен Хил-а (Broken Hill) стекао титулу слободњака и пласирао га јавно. Сада познат као Енаслеј Фрихолд Копер Мајнс Лтд (Einasleigh Freehold Copper Mines), развој рудника је започео новим окном потопљеном на 61 m (200 ft). Подигнут је нови узглавник, заједно са 24 m (79 ft) котлом и надстрешницом. Мариба је довезла машине, укључујући опрему за навијање и високу пећ по цени од 12,517 фунти. Топлана је експлодирала 1901. године, али је рад убрзо обустављен због силицијумске руде, транспортних трошкова и високих трошкова горива. Пре отварања железничке пруге Чилиго (Chillagoe) 1910. године, гориво за топионице доводили су возови камила.
Рудник је поново отворен 1906. године као рудник бакра Њу Енаслеј, подружница компаније Чилиго. Ниво број 3 развијен је 1908. године и на рудкину запослено је 50 мушкараца. Број запослених удвостручио се 1909. године на 105 мушкараца, а продуктивност је скочила на импресивних 10,913 дуге тоне (11,088 тона) руде.
Изолација рудника је поново учинила операцију маргиналном. Све залихе морале су прећи преко копна Таунсвил или преко Кернса (Cairns) на дуж Чилиго линије до Алмаден-а, а потом их је возио булок тим још до рудника. Кокс, који је битан за топљење кошта од £12 до £14 да би се спустио у рудник, а кречњак је морао да се превози преко . Након обраде 860 long tons (870 t) руде, топљење је заустављено иако је произведено 191 long tons (194 t) бакарног мата.
Рудници на пољу Чилиго показали су се неадекватним чак и да задржи топионицу снабдевену, а камоли да зарађује. Постало све је хитније да компанија Чилиго набави залихе руде на неком другом месту. У 1907. години започела је градња на железници до поља Етериџ, углавном за довођење руде из рудника Енаслеј и познатих лежишта бакра око Чарлстона (касније Форсајф ). Једном када је железница отворена 1910. године, Енаслеј-ова руда могла се директно пребацити у Чилиго.
Отварање нове железничке пруге Етериџ до Форсајф-а 1910. омогућило је свакодневни превоз руде до Чилиго-а, док је рута пролазила рудником Енаслеј. То је подстакло развој локације: изграђене су нове канцеларије и куће. Главно окно продужено је на 119 m (390 ft) и радило је 87 мушкараца на 4 нивоа, док је додатних 30 мушкараца било запослено изнад земље. Подигнута је свлачионица са бетонским подом. Машине су унапређене, укључујући нови Бабкок и Вилкокс котао, и изградњу фабрике за концентрацију довољно велике да се носи са очекиваних 150 long tons (150 t) руде дневно.
Године 1911. производња руде није испунила очекивања и компанија Чилиго откупила је рудник од своје подружнице и поставила јединицу за флотацију Елмо (Elmore). Све до проналаска процеса флотације, екстракција метала је зависила од могућности избора материјала како би био економичан.
Процес флотације зависи од својства површинe минерала и начина на који се разликују у степену влажења њихових површина. Такве разлике најбоље користе погодним избором решења. Руда се прво меље у прах, који се уводи у серију резервоара (познатих као флотацијске ћелије) у којима се налази раствор који садржи уља. Овaj раствор се непрестано меша и кроз њега се пумпа ваздух. Честице бакaрних минерала у резултирајућој пени се лепе за сплав ваздушних мехурића на површини, док већина бескорисних стена (ганга) тоне. Материјал се скида са површинске пене.
Лајонол Клајв Бол (Lionel Clive Ball), помоћник државног геолога, сматрао је постављање флотацијске јединице "потпуним неуспјехом". Развој руда је настављен несистематично, а квалитет произведене руде је опадаo. Необрађена руда послата је директно у топионицу компаније, удаљена 120 mi (190 km), а 1911. компанија је морала смањити железнички терет на руду за 50% да би рудник остао у функцији. Ова, наизглед, неекономична и неефикасна пракса била је, према Балу, последица малих резерви Рудника и великог трошка постављања топионице у Енаслеј-у. Мотиви компаније Чилиго углавном су били последица његове потребе за Етериџовим рудним и железничким приходима, као и за даље отварање Етериџ поља. Без обзира на случај, рудник Енаслеј био је до 1913. године главни добављач бакарне руде Чилиго топионицама.
Развој рудника је наставио да напредује током 1913. године на већини нивоа рудника и рударско окно се продужавало. Испод земље, ниво 1 () простирао се испод реке и продужен је да би се смањио ризик од уласка реке. Други ниво () имали су разне погоне повезане са јужним окном и садржале су „Велики стопер“ ( дугачак и до широк) испод овог нивоа са садржајем бакра чак 10%. Ниво број 3 ( ) имао је пет скоро непрекидних степеница у једној формацији. Рудна тела на нивоу број 4 била су испод границе плаћања и на нивоу 5 ( "велико рудно тело" је било удаљено од окна. Ниво број 6 () је у фази израде.
Топионице Чилиго затворене су у фебруару 1914. године заједно са Енаслеј Рудником.
1919. године влада Квинсленда преузела је топионицу Чилиго и поново отворила рудник Енаслеј под условима из закона о куповини железница Чилиго и Етериџ из 1918. године, по цени од £100,000. До децембра је била у пуном капацитету, обезбеђујући три четвртине бакарне руде која се обрађивала у топионицама, чиме је наставила кретање Чилиго топионица. До 1920. рудник је запошљавао 100 људи и производио је 450 - 500 long tons (510 t) бакарне руде недељно. Међутим, пад цена метала у 1920. од £120 до £72 по 1 long ton (1,0 t) и одвод на резерве рудника довео је до затварања рудника 1922.
У то време цеола област Чилиго, Чилиго топионица и рударске операције, углавном у државним предузећима, губиле су значајне количине новца. Топионица је затворена 1927. године због неадекватних залиха руде, али је поново отворена 1929. године као средство за ублажавање незапослености. Ископавање Етериџа у целини се генерално смањило након овог времена, упркос поновном отварању топионице Чилиго. Док су се други рудници на Етериџу периодично подмлађивали након овог времена, до раних 1970-их није се покушало са ископавањен Енаслеја. То је последица великог исцрпљивања њених резерви током 1920-их од стране Чилиго топионица.
Почетком 1970-их комбиновано рударство и истраживање Н.Л изводило је операције у руднику Енаслеј ради поновног покретања ранијих рударских радова. До краја 1970. рудник је произвео 134,257 long tons (136,411 t) руде која садржи 8,107 long tons (8,237 t) бакра (укупна оцена 6,04%), 131,284 oz (3.721,8 g) сребра ( 098 oz (2.800 g) по 1 long ton (1,0 t) ) и 22,288 oz (631,9 g) злата ( 034 dwt (1,9 oz; 53 g) по 1 long ton (1,0 t)). Максимално особље у овом периоду било је 16 запослених и менаџер В.Ј. Колинс (W.J. Collins).
Развој рудника комбинованим минирањем и истраживањем предузет је у периоду од 13 месеци од октобра 1970. до новембра 1971. године, укључујући „санацију и истраживање рудника“ и активности за које се сматрало да исправљају локацију. Због строжих мера заштите здравља и заштите на раду, велики део локације морао је да се надогради како би био у складу са безбедносним стандардима. Тамо где су у претходним операцијама већ постојали одговарајући темељи, структуре су изграђене преко врха, чиме се поново користи постојећа инфраструктура.
Током раног дела 1971, активности су укључивале постављање носача за ваздушну витлу, уградњу од пластичног водовода од полиетилена који служи као систем за ретукулацију кампа и бетонски под за електроинсталацију изливен јужно од главног окна и очишћен простор за гаражу / радионицу. Простор за радионицу / магацин је завршен и прилагођен је блок за избацивање из бетонских кревета мотора преосталих од претходних операција. Јаловина, земља и оксидирани материјали су се за то време раширили на већем делу места како би се обезбедила сигурнија радна површина. Јаловина је такође била распоређен између главног окна и реке, покривајући ушће окна Даинчри (Daintree).
У фебруару 1971. челични троножац постављен је преко главног окна, а у марту је постављена трамвајска пруга између главног окна и обале реке. На возилу је набављена колица с равним врхом.
Јуна 1971, саграђен је нов челични оквир у окну који је водио до главног окна. Није познато шта је прекрижна глава подржавала. Ваздушно витло било је смештено и направљена је кућа за витло скоро непосредно западно од главног окна. Додатно дрво и пелет постављено је на улазу у рударско окно због страха од пада камења. Забринутости у вези са сигурношћу такође су довеле до замене старе ременице с новим џин-точкићем. Мердевине и дрвени материјали у окну знатно су унапређени јер се већина раздвојила због воде. Већина металне инфраструктуре попут радова на цеви и шрафова кородирала је због дугог времена засићења и замењена је.
Од марта до новембра 1971. рудник је непрекидно био исушен у фазама, на крају до , ниво 6. Узорци воде узети на дубини показало су врло низак садржај бакра, а када "две рупе за дијаманте усмерене на пресецање главног рудног тијела на приближно 700 фт нису успеле да се пресецају," операције у руднику су престале.
У 2006. години Копер Страјк Лтд (Copper Strike Ltd) је закупио простор који укључује и локацију некадашњег рудника Енаслеј да би развио нови рудник. У децембру 2011, Копер Страјк је продао свој Енаслеј пројекат компанији Кагара Лимитед за 16 милиона аустралијских долара и 22,6 милиона акција Кагара у Копер Страјк-у. Кагара је Енаслеј пројекат продала Снов Пик Рударству (Snow Peak Mining) у јануару 2013. године. Снов Пик Рударство има главни удео у консолидованој компанији Тин Мајнс Лимитед (Tin Mines Limited) која се у Енаслеј-у 2016. бави истраживачким активностима.
Опис Локалитет Енаслеј Копер Рудник комбинација је врло раних радова и експлоатационих посада 1970-их година. Бетонски носачи мотора, млин, шљака „спрат“, депоније руде, шупе у облику челика и докази о свлачионицама и купатилима из 1970-их пресецани су бушилицама из истраживања 2005. године.
У трави изван главног налазишта рудника налазе се трагови радног кампа 1970-их: под од бетонске плоче и електрични стуб. Они су поред сложене бетонске фонтане, изведене из ранијег периода окупације.
На становима се налазе остаци камене грађевине, која је свој валовити гвоздени кров задржала у шездесетим годинама. Претпоставља се да је била продавница експлозива.