мини| Владина рударска турска управа за управљање угљем у Иеникои-у, Милас (Yeniköy, Milas) Преко једне четвртине угља се испоручује од примарне енергије у Турској (Turkey) . Снажно субвенционисана индустрија угља производи преко трећине електричне енергије у земљи и емитује трећину гасова са ефектом стаклене баште у Турској (TurkeyTurkey). Сваке године, хиљаде људи прерано умире од узрока повезаних са угљем, од којих је најчешће локално загађење ваздуха .

Већина угља ископаног у Турској (Turkey) је лигнит (смеђи угаљ), који загађује више од осталих врста угља. Енергетска политика Турске подстиче рударство лигнита за електране на угаљ како би се смањио увоз гаса ; и угаљ испоручује преко 40% домаће енергетске производње. Рударство је досегло врхунац у 2018. години, са преко 100 милиона тона, и знатно је опало у 2019. За разлику од локалне производње лигнита, Турска (Turkey) увози такође и битуменски угаљ који користи. Највеће угљено поље у Турској је Елбистан (Elbistan).

Историја мини|Пристаниште које је раније испоручивало угаљ из Зонгулдака мини|Османска подморница <i id="mwOQ">Абдул Хамид са угљем</i>, изграђена 1886. године, била је прва подморница у историји која је гађала торпедо док је била потопљена

Рударство и индустрија Како је Османска морнарица 1840-их проширила флоту на парни погон како би помогла у одбрани Османског царства против ширећег Руског царства (Russian Empire), постао је национални приоритет проналажење домаћих налазишта угља. Постоји неколико апокрифних прича о открићу угља на обали Црног мора (Black Sea) у садашњој провинцији Зонгулдак (Zonguldak Province) . Извесно је, међутим, да је компанија Ергли Рудник угља (Eregli Coal Mine Company) започела производњу 1842. године и да је угаљ који се вади у Ерегли (Eregli) и Амасри (Amasra) коришћен за гориво на парним бродовима.

Године 1848. Ереглијев угљени базен (који се данас назива Zonguldak Basin) био је пресликан и тражен од стране султана Абдулмејида ( Sultan Abdulmejid I), који га је касније даo у закуп, углавном страним трговцима. Први купац турске индустрије угља била је Османска морнарица . Међутим, током кримског рата (Crimean War) средином 1850-их, производњом су управљали савезници Отоманског царства, британска краљевска морнарица (British Royal Navy), а производња се повећавала увозом рударске механизације и обучавањем турских рудара. До 1875. године Османска морнарица постала је трећа по величини у свету и ширење рудника привлачило је раднике ван тог подручја, упркос опасним условима.

Прва електрана на угаљ, електрана Силахтарага (данас културни центар SantralIstanbul ) отворена је 1914. године, а након пораза империје у Првом светском рату и последичном турском рату за независност, нова Република Турска (Republic of Turkey) се додатно индустријализовала као део Ататуркових реформи . Лигнит из Сомe (Soma) испоручио је војску у Првом светском рату а копање лигнита започело је на неколико других налазишта угља 1927. године. Зонгулдаково угљено поље остаје једини национални извор тешког угља који је био историјски неопходан за производњу челика: његове мине су национализоване 1940. године. Средином 20. века држава је подстакла раст цемента и производње челика у Зонгулдаку. У касном 20. веку изграђене су многе електране у близини поља лигнита, као што је Елбистанско угљено поље (Elbistan coalfield). алт=|мини|275x275пиксел| Старински кокс шпорет излагао у Арикан Хоусе, Козан . Почетком 21. века дошло је до све веће спознаје штете коју је угљен нанео јавном здравству. Међутим, турска влада је желела да избегне увоз превише природног гаса, који је у то време био скуп, а снабдевањем је доминирала Русија (Russia). Наставно еколошко кретање није било у стању да спречи изградњу много више електрана на угаљ. Након вишегодишње борбе еколога, стандарди емисија димних гасова коначно су побољшани крајем 2010-те, што је резултирало затварањем неколико старијих постројења. Што се тиче израде челика, већина постројења сада су електричне пећи .

Грејање и кување у стамбеним објектима Почев од 19. века, пећи на дрва су заузеле место у традиционалним Анатолским кућама. За грејање је свака соба имала шпорет са димњаком. Након касних 1970-их, кокс је био резервисан за употребу у институцијама као што су школе,био је јефтинији али домаћинства је загађивао. Увоз природног гаса почео је крајем 1980-их а крајем 2010-их дистрибутивна мрежа гасовода проширена је на преко 80% становништва. Међутим, због енергетског сиромаштва, неки од тих људи су још увек користили угаљ. Већина зграда изграђених крајем 20. века има грејање на гас, а не на угаљ.

У 2020-има, пећи на угаљ и дрва се и даље понекад користе за грејање, посебно у руралним областима, па чак и повремено за кување, иако су струја и гас из боца доступни свуда. Бесплатни угаљ се испоручује домаћинствима са просечним примањима по особи мањим од једне трећине минималне зараде (мање од 700 лира у 2020. години), чак и у четвртима које имају гас. Концентрација честица у затвореном је највећа зими. Преко три четвртине смртних слуцајева су од угљен-моноксидних пећи: скоро 200 у 2017. години углавном у сиромашнијим руралним срединама.

Поља и рудници Турска (Turkey) је од 2017. године била 11. на листи земаља по производњи угља и ископала је 1,3% светског угља, а налазишта лигнита и суб битумена били су распрострањени у целој земљи. Због геологије земље, на 1000 m површине нема чврстог угља који има већу густину енергије (преко 7.250 kcal/kg). Сва лежишта угља су у власништву државе, али више од половине рудника је приватни сектор. У 2017. готово половину турске производње угља минирали су рудници у државном власништву, али влада тражи проширење приватизације. Од 2019. године постоји 436 компанија за вађење угља, 740 рудника угља, а расписује се још дозвола за рударство и истраживање. Међутим, неке компаније за бушење не лицитирају за лиценце јер је истраживање минерала исплативије и у 2018. години многе рударске дозволе комбиноване су с лиценцама за угаљ. Ископавање је документовано у рачунарском систему "e-maden" (на турском језику "маден" значи "рудник"). Рудари угља немају право на штрајк.

Тврд угаљ Зонгулдаков басен (Zonguldak basin)на северозападу једини је регион за вађење угља у Турској који производи чврсти угаљ: око 2 милиона тона годишње из рудника укључујући Кандили (Kandilli), Амасра (Amasra), Карадон (Karadon), Козлу (Kozlu) и Узулмез(Uzulmez) . У поређењу са другим земљама, енергетска вредност угља је ниска и износи до . Ниског степена квалитета су кокс или полукокс. Јер постоји толико преступа и савијањa, рударство у региону је веома тешко. Ископавање дугих зидова је неопходно због тектонске структуре шавова.

Лигнит У 2018. Турска (Turkey) је била трећа по величини земља за ископавање лигнита са 7% светске производње. Најзначајнија лежишта лигнита угаљ су положена у геолошком неогенском периоду. Скоро половина резерви лигнита у земљи налази се у сливу Афин-Елбистан (Afsin-Elbistan basin). Лигнитна налазишта укључују Елбистан (Elbistan), Кутахиа Тавсанлı, Инез(Inez), Маниса (Manisa), Ина зı-Баглıк и Гедиз, а 90% производње лигнита је из површинских копова. Локације великих појединих рудника лигнита укључују Тунцбилек у Тавсанлı, Иатаган у близини јужне Егејском мору (Aegean Sea), Иеникои (Yenikoy) у Мугла (Mugla) и Сеиитомер (Seyitomer) у Кутахиа (Kuatahya) ; а ту је и Гилсоните (Gilsonite) рудник у Силопи . Турски лигнит садржи велики проценат угљеника, сумпор, пепео, влагу и испарљиве компоненте. Његова калоријска вредност је мања од 12,5 МЈ/kg - а она из Афсин Елбистана (Afsin Elbistan) има мање од 5 МЈ/kg, што је четвртина типичног термалног угља.

Рударска технологија Истраживање и истраживање ради Маден Теткик Арама Генел Мудурлугу (Genel Müdürlüğü) (МТА). У 2010.-има је из Кине (China) увезена технологија вађења угља. Али према енергетском аналитичару Халук Дирескенели (Haluk Direskeneli) технологија која се увози није погодна за турски угаљ, па се јављају ватросталне дисторзије, а контролни системи и друга опрема пропадају. Каже да технологија циркулираног флуидног слоја (ЦФБ) није погодна јер турски лигнит не сагорева континуирано у комори за сагоревање ЦФБ без додатног течног горива. Према Дирескенелијевом мишљењу, „локални угљен улази у комору за сагоревање као лед зими и као блато љети“, тако да би се садржајем воде у домаћем угљу требао смањити предгријавањем.

Од 2018. године еколошки прописи за руднике угља и даље заостају за међународним стандардима, упркос побољшањима. Од 2019. године планирано је проширење капацитета за прање угља заједно са истраживањима ублажавања загађења и гасификације лигнита.

Здравље и безбедност Истанбулски центар за политику процјењује да сваке године у Турској угаљ узрокује најмање 2800 превремених смрти, изгуби се 637 000 радних дана и 3,6 милијарди еура додатних трошкова. Иако постоје забринутости због загађења земље и воде , већина смрти повезаних са угљем узрокована је погоршањем загађења ваздуха у Турској .

Здравље и сигурност радника Након смрти преко 300 људи у катастрофи мина Сома (Soma mine disaster) 2014. године, су уведени нови здравствени и безбедносни прописи. Од 2018. године, већина рударских несрећа догађа се у рудницима угља, али разлози за лошу сигурност рударства у Турској нису сасвим јасни. Влада је ограничила приступ статистици о незгодама на радном месту, али се сматра да је вађење угља сектор економије који је највише подложан несрећама. у 2018-ој смртни случајеви настали од угља и даље се дешавају у илегалним коповима . Рудари угља трпе респираторне болести као што су црна плућа, хронична опструктивна плућна болест, болови у леђима, пародонтална болест и друга обољења; и повећан ризик од респираторних инфекција као што је коронавирусна болест 2019 .

Загађење ваздуха Загађење ваздуха из неких великих електрана на угаљ је јавно видљиво у сателитским подацима Сентинела (Sentinel). Организација за економску сарадњу и развој (OECD) каже да старе електране на угаљ и грејање стана испуштају опасне нивое ситних честица: зато препоручује смањење емисије честица заменом угља који се користи за грејање станова гасом и накнадном опремом или затварање старих електрана на угаљ.OECD (2019), p. 20 Иако турска влада прима извештаје о мерењима загађења ваздуха из димњака појединих електрана на угаљ, она не објављује извештаје, за разлику од ЕУ (EU). ОЕЦД (OECD) је такође препоручио Турској (Turkey) да створи и објави регистар испуштања и преноса загађивача .OECD (2019), p. 30 мини| Иеникои(Yenikoy) електрана у Миласу(Milas), Мугла(Mugla) Границе емисије димних гасова у милиграмима по кубном метру (mg/Nm 3 ) су: Величина електране Прашина СО 2 НЕ 2 CO 0,5 МW ≤ капацитет <5 МW 200 види цитирани извор види цитирани извор 200 5 МW ≤ капацитет <50 МW 150 види цитирани извор види цитирани извор 200 50 MW ≤ капацитет <100 МW 50 850 400 150 снага ≥ 100 МW 30 200 200 200 Неким биљкама недостају електростатички филтeри за таложење . Министар за заштиту животне средине Мурат Курум (Murat Kurum) рекао је у децембру 2019. године да уколико постројења која испуштају прекограничне вредности у првој половини 2020. године инсталирају потребне филтере, суочиће се са новчаним казнама, национализацијом или затварањем. Ограничења су мања од ЕУ директиве о индустријским емисијама и ограничења СО 2 за велике електране на угаљ у другим земљама, попут Индије (India), на 100 mg/m³, а Кина (China) на 35 mg/m³ .

Од 2018. године загађење ваздуха у областима у близини електрана на угаљ увелико прелази националне границе ПМ10 (грубе честице) и СО2. У округу Елбистан (Elbistan), просечне вредности ПМ10 су преко три пута више од регулаторне границе, а у Соми СО2 просечно су и преко четири пута већи од границе. Од 2019. године, према Гринпеацеовој (Greenpeace) загађености ваздуха око електрана у провинцији Кутахиа (Kutahya Province), била је три пута већа од препоручених граница Свјетске здравствене организације. Од 2020. нема ограничења за ПМ2.5.

Окружење