Тирено—Адријатико (), чији је надимак -{"La corsa dei due mari"}- (досљ. "Трка два мора"), етапна је друмска бициклистичка трка у Италији која се вози између обала два мора, Тиренског и Јадранског. Традиционално се одржава на прољеће, у марту и сматра се важном припремом за први монументални класик у сезони — Милано—Санремо. Дио је -{UCI}- ворлд тура, највишег степена професионалних бициклистичких трка за мушкарце.

Први пут је одржана 1966. када су вожене три етапе. Од 2002. вози се седам етапа. Са изузетком прве трке, последња етапа се стално одржава у Сан Бенедето дел Тронту, са стране Јадранског мора. Белгијанац Рогер де Фламинк је рекордер је са шест узастопних побједа током 1970-их. Италијан Франческо Мозер, освојио је трку двапут, а шест пута је завршио на подијуму.

Историја

Трку Тирено—Адријатико, покренуо је бициклистички тим базиран у Лацију — Форце спортиве романе (). Пошто је једна славна трка већ одржавана на сјеверу Италије, нова трка названа је „Tre Giorni del Sud“ (досл. „Три дана на југу“). На првом издању трке вожене су три етапе. Трка је стартовала 11. марта 1966. у Риму, а завршена је два дана касније у Пескари. Прво издање трке освојио је Дино Цандегу. Следеће године, трка је проширена на пет етапа и освојио је Франко Битоси.

Током 1970-их, тада млада трка постала је идеална припрема за прво монументални класик у сезони — Милано—Санремо, који је одржаван недељу дана касније. класик специјалиста, Рогер де Фламинк, освојио је трку шест пута заредом. Након тога, велику борбу су водили Франческо Мозер и Ђузепе Сарони; обојица су освојила трку по два пута.

thumb|left|Рогер де Фламинк (1972), освојио је трку рекордних шест пута.

У периоду од 1984. до 2001, трка је проширена и вожено је између шест и осам етапа, док је локација мијењана и ишло се више кроз сјеверни дио централне Италије. Швајцарац Тони Ромингер (1989 и 1990) и Данац Ролф Серенсен (1987 и 1992) освојили су трку по двапут током 1990-их.

Од 2002. године, на трци се вози седам етапа, старт је на западној обали Тиренског мора, а последња етапа се вози у Сан Бенедето дел Тронту, у Јадранском мору. Године 2005, сврстана је у календар првог издања UCI про тура, али је 2008, премјештена у нижи ранг — UCI Европа тур, када је организатор трке — RCS Sport, повукао све своје трке из календара UCI-ја. Од 2011, дио је новог, реорганизованог UCI ворлд тура.

Од укључења у -{UCI}- ворлд тур, на трци се налазе и брдске етапе у Апенинима и многи гранд тур специјалисти користе трку као битан тест форме у првом дијелу и припрему за Ђиро д’Италију. Од 2010. побједници Тур де Франса, као што су Алберто Контадор, Кадел Еванс и Винченцо Нибали, освојили су Тирено. Вишеструки гранд тур побједник — Колумбијац Наиро Кинтана, освојио је трку 2015. и 2017. године. Године 2019. Примож Роглич је освојио трку секунду испред Адама Јејтса.

Трка 2020. била је одложена због пандемије вируса корона до септембра, када се преклапала са Тур де Франсом 2020; трку је освојио Сајмон Јејтс, 17 секунди испред Герента Томаса, који је претходно испао из тима за Тур због лоше форме. Године 2021. трку је освојио Тадеј Погачар, побједник Тур де Франса 2020. минут испред Арт Ваута ван Арта.

Рута thumb|280px|Рута трке 2012.

Првих година, Тирено је обично стартовао близу Рима или Напуља. Од 1990, старт је обично на тосканској обали Тиренског мора, након чега трка прелази преко планинских гребена Апенинског полуострва и иде до источних обала Јадранског мора. Са укупно седам етапа, на трци се налазе етапе и за спринтере и за брдаше, уз један или два хронометра и најмањем једном лакшом брдском етапом, чији је циљ на благом брду, за универзалније возаче.

Трка обично стартује у сриједу, кратким хронометром или прологом и наставља са спринтерским етапама, а завршава се са кратким брдским етапама. Етапе које се возе током викенда, су обично најтеже брдске етапе. Године 2015, циљ етапе вожене у суботу био је на успону дугом 14 km, на Селва Ротонду, док је циљ етапе вожене у недељу био на успону чије су поједине дионице биле са преко 25% нагиба. Завршава се у уторак, у Сан Бенедето дел Тронту, у провинцији Асколи Пичено, у региону Марке.

Трофеј и лидерска мајица

Од 2010, побједнику Тирено—Адријатика додјељује се велики позлаћени трозубац, оружје које се повезује са римским богом мора — Нептуном. Због тога што се трка одржава од обале до обале, трофеј се назива Трофеј господара мора. У данима пред трку, трофеј церемонијално представљају возачи обалске страже. Мајица за лидера у генералном пласману је плава.

Списак побједника

Побједници Тирено—Адријатика:

2026. Исак дел Торо 2025. Хуан Ајусо 2024. Јонас Вингегор 2023. Примож Роглич 2022. Тадеј Погачар 2021. Тадеј Погачар 2020. Сајмон Јејтс 2019. Примож Роглич 2018. Михал Квјатковски 2017. Наиро Кинтана 2016. Грег ван Авермат 2015. Наиро Кинтана 2014. Алберто Контадор 2013. Винченцо Нибали 2012. Винченцо Нибали 2011. Кадел Еванс 2010. Стефано Гарцели 2009. Микеле Скарпони 2008. Фабијан Канчелара 2007. Андреас Кледен 2006. Томас Декер 2005. Оскар Фреире 2004. Паоло Бетини 2003. Филипо Поцато 2002. Ерик Декер 2001. Давиде Ребелин 2000. Абрахам Олано 1999. Микеле Бартоли 1998. Ролф Јерман 1997. Роберто Петито 1996. Франческо Касагранде 1995. Стефано Колаж 1994. Ђорђо Фурлан 1993. Маурисио Фондријест 1992. Ролф Серенсен 1991. Ерминио Диаз Забала 1990. Тони Ромингер 1989. Тони Ромингер 1988. Ерих Мехлер 1987. Ролф Серенсен 1986. Лучано Работини 1985. Јоп Зутемелк 1984. Томи Прим 1983. Роберто Визентини 1982. Ђузепе Сарони 1981. Франческо Мозер 1980. Франческо Мозер 1979. Кнут Кнудсен 1978. Ђузепе Сарони 1977. Рогер де Фламинк 1976. Рогер де Фламинк 1975. Рогер де Фламинк 1974. Рогер де Фламинк 1973. Рогер де Фламинк 1972. Рогер де Фламинк 1971. Итало Циоли 1970. Антон Хаубрехт 1969. Карло Кјапано 1968. Клаудио Микелото 1967. Франко Битоси 1966. Дино Цандегу

Статистика

+Статистика по земљама Позиција Држава Број побједа1. 242. 83. 5 5. 46. 3 8. 2 9. 1 +Укупан број побједа Позиција Возач Број побједа1. Рогер де Фламинк 62. Ђузепе Сарони 2 Франческо Мозер Ролф Серенсен Тони Ромингер Винченцо Нибали Наиро Кинтана Примож Роглич Тадеј Погачар+Статистика по броју освојених етапа Позиција Возач Број побједа1. Рогер де Фламинк 152. Оскар Фреире 103. Ђузепе Сарони 8 Морено Арђентин Алесандро Петаки6. Петер Саган 7 Ерик Цабел8. Франко Битоси 6 Јан Сворада Ролф Серенсен Паоло Бетини Фабијан Канчелара+Побједе укласификацији по поенима Позиција Возач Број побједа1. Петер Саган 42. Џонатан Милан 2+Побједе убрдској класификацији Позиција Возач Број побједа1. Руђеро Марцоли 1 Елио Ађијано Ролф Алдаг Хосе Луис Караско Хосе Хоакин Рохас Салваторе Комесо Лојд Мондори Егои Мартинез Дмитриј Грабовски Давиде Малакарне Стефано Пираци Дамијано Кунего Марко Канола Карлос Квинтеро Чезаре Бенедети Давиде Балерини Никола Бађиоли Алексеј Луценко Ектор Каретеро Тадеј Погачар Квин Симонс Примож Роглич Јонас Вингегор Мануеле Тароци Дијего Пабло Севиља+Побједе укласификацији за најбољег младог возача Позиција Возач Број побједа1. Наиро Кинтана 2 Боб Јунгелс Тадеј Погачар Хуан Ајусо

Референце

Спољашње везе

Званични веб сајт на сајту cyclingarchives.com Тирено—Адријатико на сајту procyclingstats.com

Категорија:Бициклистичке трке у Италији Категорија:Супер престиж Перно трке Категорија:UCI про тур трке Категорија:UCI ворлд тур трке