мини| Блез Паскал Паскалова опклада је филозофски аргумент који је формулисао француски филозоф, математичар и физичар из седамнаестог века, Блез Паскал (1623–1662). Он претпоставља ситуацију у којој људи могу да се кладе на то да Бог постоји или да Бог не постоји.
Паскал тврди да би рационална особа требало да живи тако као да Бог постоји и да настоји да верује у њега. Ако Бог не постоји, та особа ће имати само коначни губитак (нека уживања, луксуз итд), а ако постоји, имаће бесконачне добитке (као што је вечност на Небу) и избећи ће бесконачне губитке (вечност проведену у паклу)."Blaise Pascal", ,
Паскалова опклада је заснована на идеји о хришћанском Богу, иако су се сличне тврдње појављивале и у другим религијским традицијама. Оригинална опклада је изнета у Паскаловим постхумно објављеним "Мислима" (Pensées), које представљају колекцију претходно необјављених белешки.
Историјски гледано, Паскалова опклада је била револуционарна зато што је уцртала нову територију у теорију вероватноће и обележила прву званичну употребу теорије одлуке, егзистенцијализма, прагматизма и волунтаризма.
Опклада Опклада користи следећу логику (одломци из "Мисли", III део, §233):
Бог постоји или не постоји. Разум не може да изабере између ове две алтернативе Игра се игра... у којој се добија писмо или глава Морате се опкладити (ово није препуштено слободном избору) Одмеримо добитак и губитак у опклади да Бог постоји. Проценимо ове две шансе. Ако добијете, добићете све; ако изгубите, не губите ништа Опклада, тада, без сумње да Он постоји (.. ) Овде постоји бесконачност бесконачно срећног живота који се може стећи, шанса за добитак против коначног броја шанси за губитак, а оно што уложите је коначно. Тако да наш предлог има бесконачну снагу када постоји коначан улог у игри у којој су једнаки ризици за добитак и губитак, и бесконачни добитак. Али неки не умеју да верују. Они би онда требало да „барем схвате да не умеју да верују...“ и „Покушају онда да убеде себе“.
Паскал тражи од читаоца да анализира положај људских бића, где наши поступци могу имати огромне последице, али је наше разумевање тих последица погрешно. Иако можемо разлучити много тога помоћу разума, на крају смо приморани да се коцкамо. Паскал наводи низ различитих подручја несигурности у људском животу: Категорија Цитат(и) Несигурност у све То је оно што видим и што ме мучи. Гледам свуда и нигде не видим ништа сем нејасноће. Природа ми не нуди ништа што не изазива сумњу и узнемиреност.Pensée #229 Несигурност у човекову сврху Јер, на крају крајева, шта је човек у природи? Ништа у односу на бесконачност, све у односу на ништа, централна тачка између ничега и свега и бескрајно далеко од разумевања и једног и другог.Pensée #72 Несигурност у разум Ништа није више у складу са разумом од овог порицања разума.Pensée #272 Несигурност у науку Нема сумње да природни закони постоје, али једном када је овај наш фини разум покварен, све је покварено.Pensée #294 Несигурност у религију Ако нисам видео знакове божанства, учврстићу се у порицању. Кад бих свуда видео знакове Створитеља, био бих миран у вери. Али видевши превише да бих Га негирао и премало да бих се уверио, налазим се у јадном стању и пожелео бих сто пута да природа недвосмислено открије Бога у случају да је он одржава. Ми не разумемо ништа од Божијих дела уколико их не схватимо као принцип по коме Он жели неке да заслепи, а друге да просветли.Pensée #565 Несигурност у скептицизам Није сигурно да је све несигурно.Pensée #387 Паскал описује човека као коначно биће заробљено у неразумљивој бесконачности, накратко гурнуто у постојање из непостојања, без објашњења "Зашто?" или Шта?" или "Како?" По Паскаловом мишљењу, људска коначност ограничава нашу могућност да са сигурношћу дођемо до истине.
С обзиром да разум сам не може утврдити да ли Бог постоји, Паскал закључује да ово питање функционише као бацање новчића. Међутим, чак и ако не знамо исход тог бацања новчића, морамо заснивати своје акције на неком очекивању последице. Морамо да одлучимо да ли да живимо као да Бог постоји или као да не постоји, мада можемо да погрешимо у било ком случају.
Према Паскаловој процени, учешће у овој опклади није препуштено слободном избору. Самим егзистирањем у стању несигурности, приморани смо да бирамо између расположивих начина деловања из практичних разлога.
Објашњење Пасус о Паскаловој опклади из Pensées гласи:
Паскал почиње сликањем ситуације у којој је и постојање и непостојање Бога немогуће доказати људским разумом. Дакле, претпоставимо да разум не може одредити истину између две опције, већ се морамо "кладити на нешто" тако што ћемо извагати могуће последице. Паскалова претпоставка је да, кад је реч о доношењу одлуке, нико не може одбити да учествује; несагласност је немогућа, јер смо се већ „укрцали“, и практично проживљавамо свој избор.
Само имамо две ствари као улог, наш „разум“ и нашу „срећу“. Паскал сматра да ако постоји "једнак ризик од губитка и добитка" (као код бацања новчића), тада је људски разум немоћан да одговори на питање да ли Бог постоји. Будући да је то случај, људски разум може одлучити само према могућој срећи одлуке, одмеравајући добитак и губитак при веровању да Бог постоји и исто тако при веровању да Бог не постоји.
Он истиче да ако би опклада била између једнаких шанси да се добију два животна века среће или да се не добије ништа, онда би човек био глуп да се клади на ово друго. Исто би било и кад би се радило о три срећна животна века насупрот ничему. Затим тврди да је једноставно неетички кладити се против вечног срећног живота за могућност да се ништа не добије. Мудра одлука је да се кладите на то да Бог постоји, јер „ако добијете, добићете све; ако изгубите, нећете изгубити ништа“, што значи да човек може стећи вечни живот ако Бог постоји, а ако не постоји, неће му бити горе у смрти него да није веровао. С друге стране, ако се кладите против Бога, победили или изгубили, или ништа не добијате или све губите. Или сте неизбежно уништени (у том случају ништа није битно, било овако или онако) или пропуштате прилику за вечну срећу. У белешци 194, говорећи о онима који живе равнодушно кладећи се притом против постојања Бога, он резимира са напоменом: "Срећа је за религију да има за непријатеље људе тако неразумне..."
Неспособност за веровање Паскал се осврнуо на потешкоће које 'разум' и 'рационалност' представљају за истинско веровање, рекавши да ако се "[неко] понаша као да верује", то га може "излечити од неверовања":
Анализа помоћу теорије одлуке Могућности које дефинише Паскалова опклада могу се сматрати одлуком под неизвесношћу са вредностима приказаним у следећој матрици одлуке. +Бог постоји (G)Бог не постоји (¬G)Веровање (В) +∞ (бесконачни добитак)−c (коначни губитак)Неверовање (¬В)−∞ (бесконачни губитак) +c (коначни добитак) С обзиром на ове вредности, опција живљења као да Бог постоји (G) доминира над опцијом живљења као да Бог не постоји (¬G), све док се претпоставља позитивна вероватноћа да Бог постоји. Другим речима, очекивана вредност добијена бирањем В већа је или једнака оној у случају бирања ¬В.
Заправо, према теорији одлучивања, једина вредност која је важна у горњој матрици је +∞ (бесконачно позитивно). Било која матрица следећег типа (где су f1, f2 и f3 негативни или коначни позитивни бројеви) резултира тиме да је (В) једина рационална одлука. +Бог постоји (G)Бог не постоји (¬G)Веровање (В) +∞f1Неверовање (¬В)f2f3
Неразумевање опкладе Многе критике објашњавају да се опклада користи као наводна теорија о потреби да се верује, мада то није била Паскалова намера. Како пише Лоран Тируан:
Да би била стављена на почетак Паскалове планиране књиге, опклада је требала да покаже да логичко размишљање не може подржати веру нити њено одсуство,
Паскал је књигу замислио управо тако да пронађе друге начине за утврђивање вредности вере, као одбрану хришћанске вере.
Критике Критике Паскалове опкладе су се појавиле у његово доба, а потекле су како од атеиста, који су доводили у питање "благодати" божанства чије је "царство" изван разума, тако и од религиозно ортодоксних, којима је превасходно био проблем деистички и агностички језик опкладе. Критикују је због тога што не доказује постојање Бога, због подстицања лажне вере и проблема којој религији се треба приклонити и у ког Бога веровати.
Неуспех да се докаже постојање Бога Волтер (још један истакнути француски писац из доба просветитељства) је, генерацију после Паскала, одбацио идеју да је ова опклада "доказ за Бога" као "непристојну и детињасту", додајући да "интерес који имам да верујем у нешто није доказ да то нешто постоји". Паскал, међутим, није представио опкладу као доказ Божјег постојања, већ као нужну прагматичну одлуку коју ниједан жив човек „не може избећи“. Тврдио је да суздржавање од опкладе није опција и да је „разум неспособан да предвиди истину“; према томе, одлука да ли да верујемо у постојање Бога мора се донети тако што ће се „размотрити последице сваке од могућности“.
Волтерова критика се не односи на природу паскалијанске опкладе као доказа за постојање Бога, већ на аргумент да вера коју је Паскал покушао да промовише није убедљива. Волтер наговештава да је Паскал, као јансениста, веровао да ће Бог спасити само мали и већ предодређени део човечанства.
Волтер је објаснио да, без обзира колико неко био у искушењу да због награде верује у хришћанско спасење, резултат ће у најбољем случају бити бледо веровање.Vous me promettez l’empire du monde si je crois que vous avez raison: je souhaite alors, de tout mon coeur, que vous ayez raison; mais jusqu’à ce que vous me l’ayez prouvé, je ne puis vous croire. […] J’ai intérêt, sans doute, qu’il y ait un Dieu; mais si dans votre système Dieu n’est venu que pour si peu de personnes; si le petit nombre des élus est si effrayant; si je ne puis rien du tout par moi-même, dites-moi, je vous prie, quel intérêt j’ai à vous croire? N’ai-je pas un intérêt visible à être persuadé du contraire? De quel front osez-vous me montrer un bonheur infini, auquel d’un million d’hommes un seul à peine a droit d’aspirer? Паскал се у својим Мислима слаже с тим, не наводећи притом да људи могу изабрати да верују (и према томе се опкладе на сигурно), већ да неки не умеју да верују.
Како је објаснио Етјен Сурјо, да бисмо прихватили Паскалов аргумент, онај који се клади мора бити сигуран да Бог озбиљно намерава да испоштује опкладу; он каже да опклада претпоставља да Бог такође прихвата опкладу, што није доказано; Паскалов кладилац је овде попут будале која гледа лист који иде низ реку и зауставља се у неком тренутку, на неколико секунди, иза камена, па каже: „Кладим се у један милион са Ротшилдом да ће га обићи с леве стране. " И заиста лист прође са леве стране камена, али, на будалину жалост, Ротшилд није рекао "прихватам опкладу".À vrai dire le célèbre pari de Pascal, ou plutôt le pari que Pascal propose au libertin n'est pas une option désintéressée mais un pari de joueur. Si le libertin joue «croix», parie que Dieu existe, il gagne (si Dieu existe) la vie éternelle et la béatitude infinie, et risque seulement de perdre les misérables plaisirs de sa vie actuelle. Cette mise ne compte pas au regard du gain possible qui est infini. Seulement, l'argument suppose que Dieu accepte le pari, que Dieu dit «je tiens». Sans quoi, nous dit Souriau, le libertin « est comme ce fou : il voit une feuille au fil de l'eau, hésiter entre deux côtés d'un caillou. Il dit : «je parie un million avec Rothschild qu'elle passera à droite». La feuille passe à droite et le fou dit : «j'ai gagné un million». Où est sa folie? Ce n'est pas que le million n'existe pas, c'est que Rothschild n'a pas dit : «je tiens». ». (Cf. l'admirable analyse du pari de Pascal in Souriau, L'ombre de Dieu, p. 47 sq.) – La Philosophie, Tome 2 (La Connaissance), Denis Huisman, André Vergez, Marabout 1994,
Аргумент противречних откровења