мини|250п|Парна машина, погонска сила индустријске револуције, наглашава важност инжењерства у модерној историји. Ова парна машина је изложена у Техничком универзитету у Мадриду.

Инжењерство је примена математике, науке, економије, емпиријских доказа, друштвеног познавања и практичног научног сазнања, на изумевање, пројектовање, анализу и/или конструисање разних врста технологија, које је могуће примијенити или искористити у практичне сврхе. Остварује се знањем и искуством, кроз пројектовање употребљивих објеката или процеса.

Инжењерска дисциплина обухвата опсег специјализованијих поља инжењерства, свако од којих има специфичнији нагласак на одређеној области примењене математике, примењене науке, и типовима примене.

Термин инжењерство је изведен из латинске речи -{ingenium}-, са значењем „бистрина, вичност” и -{ingeniare}-, са значењем „осмислити, измислити”.Origin: 1250–1300; ME engin < AF, OF < L ingenium nature, innate quality, esp. mental power, hence a clever invention, equiv. to in- + -genium, equiv. to gen- begetting; Source: Random House Unabridged Dictionary, Random House, Inc. 2006.

Дефиниција

Амерички инжењерски савет за професионални развој (ECPD, претходник -{ABET}- организације) је дефинисао инжењерство као: Креативна примена научних принципа у дизајну или развоју структура, машина, апарата, или производних процеса, или радови који их користе појединачно или у комбинацији; или за конструисање или оперисање истих са пуном спознајом њиховог дизајна; или за предвиђање њиховог понашања под специфичним операционим условима; све у складу с намераваном функцијом, економијом рада и сигурношћу живота и имовине.Engineers' Council for Professional Development definition on Encyclopædia Britannica (Includes Britannica article on Engineering)

Историја

мини|250п|Рељефна карта Лилске цитаделе, коју је дизајнирао Вобан 1668, најпознатији војни инжењер свог доба.

Инжењерство је постојало од древних времена, када су људи развили изуме као што су клин, полуга, точак и котурача. Термин инжењерство је изведен из речи инжењер, која сама датира уназад до 1390. Касније, кад је дизајн цивилних структура, као што су мостови и зграде, сазрео као техничка дисциплина, термин грађевинско инжењерство је ушао у употребу као начин прављења разлике између оних који су специјализовани у конструисању цивилних грађевина и оних који учествују у дисциплини војног инжењерства.

Античка ера мини|250п|Антички Римљани су изграђивали аквадукте да би обезбедили постојано снабдевање чистом и свежом водом вароши и градова у царству.

Пирамиде у Египту, Акрополис и Партенон у Грчкој, римски аквадукти, апијски пут и Колосеум, Теотивакан, Кинески зид, Брихадесварар храм у Танџавуру, поред многих других, стоје као сведочанство о генијалности и вештини древних цивилних и војних инжењера. Други монументи, којих више нема, као што су били висећи вртови из Вавилона, и светионик у Александрији су били важна инжењерска достигнућа свог времена и сврставани су међу седам светских чуда старог света.

Најранији грађевински инжењер познат по имену је Имхотеп. Као један од званичника фараона Џосера, он је вероватно дизајнирао и надгледао конструкцију Џосерове пирамиде (Степенаста пирамида) у Сакари у Египту око 2630 – 2611. п. н. е. Античка Грчка је развила машине у цивилним и војним доменима. Механизам са Антикитере, први познати механички компјутер,"", The Antikythera Mechanism Research Project Quote: "The Antikythera Mechanism is now understood to be dedicated to astronomical phenomena and operates as a complex mechanical "computer" which tracks the cycles of the Solar System."Wilford, John. (July 31, 2008). Discovering How Greeks Computed in 100 B.C.. New York Times. и механички изуми Архимеда су примери раног механичког инжењерства. Неки од Архимедових изума, као и механизам са Антикитере су базирани на софистицираном познавању диференцијалних зупчаника или епицикличних зупчаника, два кључна принципа у теорији машина који су помогли при дизајнирању зупчаничне трансмисије индустријске револуције, и још увек су у широкој употреби у данашње време и мноштву поља, као што су роботика и аутоинжињерство.

Древне кинеске, грчке, римске и мађарске армије су користиле војне машине и изуме као што је артиљерија, коју су развили Грци око 4. века п. н. е.,Britannica on Greek civilization in the 5th century Military technology Quote: "The 7th century, by contrast, had witnessed rapid innovations, such as the introduction of the hoplite and the trireme, which still were the basic instruments of war in the 5th." and "But it was the development of artillery that opened an epoch, and this invention did not predate the 4th century. It wас фирст хеард оф ин тхе цонтеxт оф Сицилиан wарфаре агаинст Цартхаге ин тхе тиме оф Диоњсиус И оф Сyрацусе." тријера, балиста и катапулт. У средњем веку је развијен требушет.

Ренесансна ера

Прву парну машину је изградио 1698. године Томас Савери. Развој овог уређаја је довео до почетка индустријске револуције током наредних деценија, омогућавајући почетак масовне продукције.

Са успоном инжењерства као професије у 18. веку, термин је почео да поприма уже значење са фокусом на делатностима у подручјима у којима примењују се математика и наука. Слично томе, осим грађевинског и војног инжењерства, и поља која су до тад била позната као механичке уметности су била инкорпорирана у инжењерство.

Модерна ера 250п|мини|Међународна свемирска станица представља модерни инжењерски изазов за многе дисциплине. десно|мини|250п|Структурни инжењери на изради НАСА свемирске летелице која се спустила на Марс, сонде Феникс

Изуми Томаса Њукомена и Џејмса Вата су омогућили развој модерног механичког инжењерства. Развој специјализованих машина и машинских алата током индустријске револуције довео је до брзог раста поља механичког инжењерства у самој Британији и широм света.

Џон Смитон је први самопроглашени грађевински инжењер и обично се сматра „оцем” грађевинског инжењерства. Он је био енглески грађевински инжењер одговоран за дизајн мостова, канала, лука, и светионика. Он је исто тако био способан машински инжењер и еминентни физичар. Смитон је дизајнирао трећи Едистонски светионик (1755–59) где је по први пут кориштен 'хидраулични креч' (форма малтера која се може поставити испод воде) и развио је технику која обухвата уклапајуће блокове од гранита у изградњи светионика. Његов светионик је остао у употреби до 1877. године, након чега је био демонтиран и делимично поново склопљен на локацији Плимут Хо, где је познат као Смитонов торањ. Он је важан у историји, открићу и развоју модерног цемента, јер је он идентификовао композиционе захтеве неопходне за добијање „хидрауличности” у кречу. Овај рад је ултиматно довео до изума Портланд цемента.

Попис Сједињених Држава из 1850. године наводи занимање „инжењер” по први пут са бројем пописаних од 2.000. Било је мање од 50 дипломираних инжењера у САД пре 1865. Године 1870. је у САД дипломирало десетак машинских инжењера, а тај се број повећао на 43 годишње 1875. Године 1890, било је 6.000 инжењера у грађевинском, рударском, машинском и електричном сектору.

У Кембриџу није постојала катедра за примењену механику и примењену математику до 1875, а у Оксфорду је инжењерска катедра формирана 1907. Немачка је раније успоставила техничке универзитете. Основе електричног инжењерства су током 1800-их обухватале експерименте Алесандро Волте, Мајкла Фарадеја, Георга Ома и других, изум електричног телеграфа 1816. године и електричног мотора 1872. Теоретски рад Џејмса Максвела (погледајте: Максвелове једначине) и Хајнриха Херца у касном 19. веку су довеле до развоја поља електронике. Каснији изуми вакуумске цеви и транзистора су даље убрзали развој електронике до те мере да су електрични и електронски инжењери у данашње време бројнији од њихових колега у другим инжењерским специјалностима.

Хемијско инжењерство се развило у касном деветнаестом веку. Производња индустријских размера је захтевала нове материјале и нове процесе. До 1880. потреба за производњом хемикалија у великим размерама је била таква да је настала нова индустрија, посвећена индустријском развоју и производњи хемикалија у новим постројењима. Улога хемијског инжењера је била да дизајнира хемијска постројења и процесе.

мини|лево|250п|Фалкиршки точак у Шкотској Аеронаутичко инжињерство се бави процесом дизајна авиона, док је ваздухопловно инжењерство модернији термин који проширује досег дисциплине тако да се обухвата и дизајн свемирских летелица. Његово порекло се може пратити уназад до авијационих пионира са почетка 20. века, мада је рад Џорџа Кејлија недавно био датиран на последњу деценију 18. века. Рана сазнања аеронаутичког инжењерства су углавном била емпиријске природе са неким од концепата и вештина преузетим из других грана инжењерства.

Први -{PhD}- у инжењерству (технички, примењеној науци и инжињерству) у Сједињеним Државама је додељен Џошуи Виларду Гибсу са Јејлског универзитета 1863. године; то је исто тако био други -{PhD}- додељен за науку у САД.

Само неколико деценија након успешних летова браће Рајт, дошло је до екстензивног развоја аеронаутичког инжењерства путем развоја војних авиона који су кориштени у Првом светском рату. У међувремену, истраживања да се обезбеди фундаментална научна основа су настављена комбиновањем теоретске физике са експериментима.

Године 1990, са појавом рачунарске технологије, прву претраживачку машину је направио рачунарски инжењер Алан Имтиџ.

Поређење са другим професијама

Сматра се да је инжењерство пројектовање решења практичних проблема. Научници питају „зашто?" и истражују да би одговорили на ово питање. Са друге стране, инжењери желе да знају како да би решили проблем, и како њихово решење може бити примењено.

Другим речима, научници истражују феномене, за које инжењери праве решења проблема или побољшање постојећих решења.

Инжењерска истраживања имају другачији карактер од научних истраживања. Често раде на на пољима где су основна физика и хемија добро разумљиви, али су проблеми сувише комплексни да би били тачно решени. Задатак инжењера је да истраживањем нађу приближна решења која ће решити проблем.

Уопштено се може рећи да научници граде да би учили, а инжењери уче да би знали да граде.

Круцијални задатак инжењерства је препознавање, разумевање и свођење проблема на такав начин да се може добити успешан резултат. То најчешће није довољно да се добије успешан продукт, јер и други фактори морају бити решени, као што су расположиви ресурси, физичка и техничка ограничења, флексибилност за будуће модификације, и други фактори.

Решавање проблема Инжењери користе своје знање науке и математике, и емпиријско (рационално/одговарајуће) искуство да пронађу одговарајуће решење проблема. Стварање одговарајућег математичког модела проблема им омогућује да га анализирају и испробају могућа решења. Обично постоји више прихватљивих решења, тако да инжењери морају да вреднују различита (конструкцијска) решења у погледу њихових особина и да одаберу оно решење које испуњава највише њихових захтева. Компромиси су у сржи сваког инжењерског пројектовања; најбољи пројекат је обично онај који испуњава што је могуће више захтева.

Инжењери обично покушавају да предвиде колико успешно ће њихови објекти (пројекти) да задовоље постављене захтеве, пре него што се објекти у потпуности направе. Да би се утврдило колико ће (машински или грађевински) објекат да буде функционалан, или колико ће да траје, користе се између осталог: прототип, макета, симулација, деструктивно тестирање, недеструктивно тестирање и тестирање напрезања. Тестови дају сигурност да ће се објекат понашати онако како је планирано. Инжењери као професионалци схватају озбиљно своју одговорност да ће објекат задовољити захтеве и да неће угрозити јавност. У пројекте су обично укључени фактори сигурности, да би се смањио ризик од неочекиваног пропадања конструкције. Ипак, што су фактори сигурности већи, конструкција је мање ефикасна.

Ограничења