мини|Разне врсте воки-токија
Воки-токи (), често и токи-воки, или формалније ручни примопредајник, () јесте врста ручног примопредајника који служи за комуникацију на даљину. Први пут је почео да се користи током Другог светског рата ради лакше комуникације међу војницима. Обично садржи слушалицу са звучником са једне, а микрофон са друге стране уз антену која се налази на врху за пријем сигнала.
У данашње време се најчешће користе за комуникацију у хитним службама, на градилиштима, као и за међусобну комуникацију између радника обезбеђења у продавницама, на стадионима и на догађајима.
Назив је добио по томе што су у Канади, новинари и војни званичници посматрали војнике који користе преносиви војни радио-систем и установили да могу истовремено да ходају и причају ().
Историја мини|усправно|Моторолин SCR-300
Канадски инжињер Доналд Хингс је 1937. године конструисао преносиви двосмерни радио-систем, који је назвао паксет () за комуникацију између рударских компанија у удаљеним дјеловима Канаде. Недуго након тога његов изум препознала је војска и прилагодила га за своје потребе.
Године 1938. радио-инжињер из САД, Алфред Грос, развио је сопствени преносиви уређај који је радио на принципу преноса врло високе фреквенције (VHF).
лево|мини|усправно|Војник користи модел SCR-536
Године 1940. Моторолин тим предвођен Пољаком Хенриком Магнуским развио је SCR-300, који је први био назван "воки-токи" иако се носио као ранац и тежио око 15 килограма. Годину касније Моторола је преставила модел SCR-536 , које је заправо било могуће носити у руци јер је тежио око 2 килограма, званични назив му је био хенди-токи (''), али је војска за њега и све остале преносиве радио-станице задржала назив воки-токи.
Између 1942. и 1945. године, током Другог светског рата, модели SCR-300, SCR-536, и C-58 постали су стандардни за комуникацију између савезника.
мини|усправно|SCR-300 на леђима
Током 1950-их почиње ера транзистора, замењујући вакуумске цеви и омогућава мање, поузданије радио-станице.
Моторола је 1962. године представила модел HT-200, први потпуно транзисторизовани комерцијални ручни радио, назван цигла због свог изгледа.
1970-их воки-токији масовно улазе у поп-културу захваљујући јефтиној производњи. Постају основни алат за камионџије, хитне службе, али и популарна дечја играчка.
Америчка Комисија за комуникације 1996. године уводи FRS, фрекфренције намјењене породицама и хобистима без потребе за лиценцом. Током 1990-их и 2000-их појављује се дигитални радио.
Компоненте и пратећа опрема
Компоненте У основне компоненте спадају: Антене (фабричке - краћи домет, тактичке - савитљиве челничне антене са бољим дометом и Нагоја антене - најпопуларније заменске антене, побољшавају пријем и предају на оба опсега VHF и UHF), батерије и кућиште (PTT тастер за говор, точкић за гласноћу, тастатура).
Пратећа опрема У пратећу опрему убрајамо: опрему за ношење, аудио додатке (слушалице, звучнике, микрофоне), пуњаче, и опрему за програмирање.
Литература
(New York: 1971) . (Appleton-Century Co., New York: 1936) . (Reston Publishing Company, Inc., Virginia 1975) , (Prentice Hall Inc., New Jersey: 1977) . (Prentice Hall Inc., New Jersey: 1978) . (Wiley Publishing, Hoboken, NH, 2005, )
Спољашње везе
SCR-300-A Technical Manual U.S. Army Signal Corp Museum - exhibits and collections Al Gross, 2000 Lemelson-MIT Lifetime Achievement Award Winner RetroCom
Референце
Категорија:Радио Категорија:Комуникационо инжењерство Категорија:Полицијска опрема