мини|Насловна страна друге књиге збирке песама Песме оригиналне и преведене (1904) Светислава Стефановића мини|Милева Марић, Светислављева жена Милана Стефановић (рођ. Бота) и Ружица Дражић у Цириху фебруара 1899. Светислав Стефановић (Нови Сад, 1. новембар 1877 — Београд, новембар 1944) био је српски песник, критичар, преводилац, есејист, драмски писац, лекар.

Стефановић је био апологета фашизма и расизма у међуратној Југославији. Светислав Стефановић је по професији био лекар, оснивач је Катедре за патологију, а био је председник и оснивач Југословенског лекарског друштва. Учествовао је у Балканским ратовима и у Првом светском рату, више је пута одликован. Био је председник Српске књижевне задруге. Био је директор београдске Дирекције за социјално и здравствено старање, до 1934."Време", 27. дец. 1934

Његова супруга, Милана Стефановић (рођ. Бота), се током студија психологије и педагогије на Универзитету у Цириху дружила са Милевом Марић, а годинама касније су се и дописивале. Милана је умрла 1931. у Београду.„Милева Марић Ајнштајн – метафора за неправду”, RT, 4. август 2024. Приступљено 20. октобра 2024.„Да ли сте знали (ово о Србији)?”, РТС, 10. фебруар 2025. Посећено 4. марта 2025.„Студентска пријатељства Милеве Марић Ајнштајн”, РТС, 26. децембар 2025. Посећено 7. јануара 2026.

Апологета фашизма Долазак националсоцијалиста на власт у Немачкој утицао је на Стефановића да се одрекне својих дотадашњих схватања и прихвати идеје које су долазиле из Италије и Немачке. Своју фазу апологете фашизма Светислав Стефановић је започео 1934. серијом чланака у Времену о ренесанси национализма у Европи. У овој серији чланака Стефановић је од 1935. почео да заговара постојање супериорних раса, иако је само годину дана раније тврдио да не постоје супериорне и инфериорне расе. Сматрао је оправданим акцију спаљивања књига у Хитлеровој Немачкој.

На месту председника СКЗ за време немачке окупације у Другом светском рату био је један од главних ослонаца немачке пропаганде. Залагао за измену књижевне и културне делатности СКЗ у циљу фаворизовања немачке литературе „као једног од главних извора из кога ће се црпети оно најбоље, најкорисније за српску културу“. Објављивао је пропагандне текстове у корист Немаца и Недића. Замерало му се то што је 1937. године превео Мусолинијеву књигу О корпоративној држави. СтрељанПеро Симић: "Тито и Срби", Београд 2016. је 1944. године као непријатељ народа и ратни злочинац.

Ухапшен је 22. октобра 1944. само два дана по ослобођењу Београда, а стрељан већ након месец дана, новембра 1944. Милева Марић је тешко поднела његову смрт. Рехабилитован је у судском процесу 2006–2008. заједно са још 694 особе, жртве политичког прогона, међу којима су били и Жанка Стокић, Слободан Јовановић, Драгослав Михаиловић, Борислав Пекић...„Рехабилитоване 694 особе”, Данас, 27. октобар 2008. Посећено 19. јула 2025.

Књижевни рад Био је модерниста и авангардиста. Поезију је објављивао у следећим листовима и часописима: Стражилово (1893), Бранково коло (1911-1914), Босанска вила (1911-1914), Хрватскосрпски алманах (1911), Летопис Матице српске (1913, 1926, 1928), Српски гласник (1916-1917), Српски књижевни гласник (1914), Дело (1914), Вихор (1914), Српске новине (1916), Забавник (1917-1918), Дан (1919), Критика (1921-1922), Мисао (1919,1922,1923), Република (1922, 1923, 1924), Време (1926), итд. Објавио је и следеће књиге поезије: Песме оригиналне и преведене I, II, III, Мостар, 1903, 1904, 1905. Сунце и сенке, Београд, 1912. Строфе и ритмови, Београд, 1919. Границе, Београд, 1926.

Књижевни критичари "из Скерлићевог круга" су му одрицали песнички таленат."Српски народ", 30. август 1943 Гојко Тешић каже да је од Стефановићеве поезије знатно важнији његов критички ангажман у одбрани концепције модерног српског песништва. Бранио је Дисово песништво у програмском чланку Част и слобода творцима! (Бранково коло, 15. IX 1911), значајни су есеји у Босанској вили (1912-1913), Више слободе стиха, Стих или песма?, а у међуратном периоду брани модернистичко песништво, нарочито у есеју Узбуна критике и најмлађа модерна (Мисао, 1921) и у полемици са Марком Царом (Мисао и Политика).

Стефановић је био познат као критичар својих савременика. Сматрао је да се превише енергије троши на рат са старом уметношћу, уместо на ослобађање нове. Критиковао је вештачку конструисаност и недостатак интуитивности и спонтаности у авангардној поезији. Веровао је у побуну, обновитељску мисију, али и у повратак варварста и примитивизма у књижевност, сматрајући да представљају освежење за уметности. Међутим, тридесетих година Светислав Стефановић напушта концепцију за коју се залагао, одриче се модернизма, постаје конзервативан и прелази на књижевну десницу.

Водио је спор са књижевником Симом Пандуровићем око превода „Хамлета”, који је у септембру 1925. дошао и до суда„Хамлет у варошком суду”, Политика, 15. септ. 1925, стр. 4 − Пандуровић је осуђен за увреду и клевету на 50 дана затвора и новчану казну.„Г. Сима Пандуровић је осуђен”, Политика, 17. септ. 1925, стр. 4 Али је по контратужби и Стефановић осуђен на два месеца и глобу, у априлу 1926.„Све око 'Хамлета'”, Политика, 14. апр. 1926, стр. 5

Његов син је Павле Стефановић, а унука композитор Ивана Стефановић.

Референце

Литература

Гојко Тешић: Антологија песништва српске авангарде 1902—1934, Светови, Нови Сад, 1994. Гојко Тешић: Српска авангарда у полемичком контексту, Нови Сад, Светови, 1991. Станислав Винавер: Сунце и сенке. Песме г. Светислава Стефановића, Штампа, XI/180, 2. VII 1912. Milivoj Nenin: Svetislav Stefanović - preteča modernizma, Novi Sad, 1993.

Спољашње везе Ко су писци који су стрељани због другачијег мишљења („Вечерње новости“, 14. април 2014) Песник рада и стварања. "Српски народ", Ускрс 1943

Категорија:Рођени 1877. Категорија:Умрли 1944. Категорија:Књижевници из Новог Сада Категорија:Српски песници Категорија:Српски критичари Категорија:Српски преводиоци Категорија:Српски есејисти Категорија:Српски драматурзи Категорија:Српски лекари Категорија:Сарадници и уредници Српског књижевног гласника Категорија:Расизам Категорија:Жртве револуционарног терора у Југославији Категорија:Лекари из Новог Сада