мини|Стоунвол ин у Гринич Вилиџу, Менхетн, место где се у јуну 1969. одиграла Стоунволска побуна, колевка модерног покрета за ЛГБТ+ права,Michael K. Lavers, "NAACP president: Marriage is civil rights issue of our times" Washington Blade, 21. 5. 2012; доступно онлајн и икона квир културе, украшен је заставама поноса дугиних боја.
У контексту ЛГБТ+ културе, ЛГБТ+ понос (такође познат као квир понос, геј понос или једноставно понос) је промоција права, самоафирмације, достојанства, једнакости и повећане видљивости лезбијки, геј мушкараца, бисексуалних, трансродних и квир (ЛГБТ+) особа као друштвене групе. Понос, насупрот сраму и друштвеној стигми, представља преовлађујући став који подупире већину покрета за ЛГБТ+ права. Понос је позајмио своје име организацијама, институтима, фондацијама, насловима књига, часописима, кабловском ТВ каналу и Библиотеци поноса који се баве ЛГБТ+ темама.
У распону од свечаних до карневалских, догађаји поноса се обично одржавају током Месеца ЛГБТ+ поноса или у неком другом периоду који обележава прекретницу у ЛГБТ+ историји једне земље; један пример је Парада поноса у Москви, која се одржава сваког маја поводом годишњице руске декриминализације хомосексуалности из 1993. године. Неки догађаји поноса укључују параде поноса и маршеве, скупове, комеморације, дане заједнице, плесне забаве и фестивале.
Уобичајени симболи поноса укључују заставу дугиних боја и друге заставе поноса, мало грчко слово ламбда (λ), ружичасти троугао и црни троугао, при чему су последња два преузета из употребе као ознаке срама у нацистичким концентрационим логорима.
Порекло терминологије мини|лево|Бејкер и Маконел (десно) у свом дому у Минеаполису, 1970. године. У ранијим деценијама 20. века, пре него што је термин „понос” постао широко коришћен, окупљања и протести ЛГБТ+ заједнице често су називани хомофилним демонстрацијама; ово је одражавало конзервативнији и асимилаторски приступ ЛГБТ+ правима. Како је покрет постајао радикалнији крајем 1960-их, посебно након Стоунволске побуне, називани су маршевима или скуповима за хомосексуално ослобађање, који су наглашавали захтеве за потпуном једнакошћу и ослобођењем.
Тврди се да су термин „геј понос” сковали или Џек Бејкер и Мајкл Маконел, пар активиста из Минесоте, или Том Хигинс,McConnell Files, "America's First Gay Marriage", binder #7 (MEMORANDUM for the record), Tretter Collection in GLBT Studies, U of M Libraries. још један активиста за геј права из Минесоте.McCONNELL FILES, "Full Equality, a diary", volumes 1a-d (FREE: Gay Liberation of Minnesota), Tretter Collection in GLBT Studies, U of M Libraries. Хигинс, бивши припадник Католичке цркве, настојао је да се супротстави негативној енергији која је зрачила из те институције. Хигинс је упарио један од седам смртних грехова, „понос”, са „геј” због става цркве о истополном понашању као нечем што се противи божанским и природним законима. „Тај језик је био трансформативан”, рекао је Маконел. Овај приступ не само да је отворио врата, већ је и подстакао појединце да крену напред. Године 1971. Маконел је увео термин „геј понос” у Чикагу, покренувши снажан покрет.
Бренда Хауард, заједно са бисексуалним активистом Робертом А. Мартином (познатим као Дони Панк) и геј активистом Л. Крегом Шунмејкером, заслужни су за популаризацију речи „понос” за описивање ових свечаности.Dynes, Wayne R. Pride (trope), Homolexis
Историјска позадина Претече поноса
Карл Хајнрих Улрихс био је један од првих отворено геј активиста и сматра се претходником покрета за ЛГБТ+ понос.
Годишњи подсетници Педесете и шездесете године 20. века у Сједињеним Америчким Државама представљале су изузетно репресиван правни и друштвени период за ЛГБТ+ особе. У том контексту, америчке хомофилне организације, попут Кћерки Билитис и Друштва Маташин, координисале су неке од најранијих демонстрација модерног покрета за ЛГБТ+ права. Ове две организације су посебно спроводиле протесте назване „Годишњи подсетници” (енгл. ) како би информисале и подсетиле Американце да ЛГБТ+ особе нису имале основну заштиту грађанских права. Годишњи подсетници су почели 1965. године и одржавали су се сваког 4. јула испред Дворане независности у Филаделфији.
„Геј је добро” мини|upright=0.7|Беџ „Геј је добро” (), 1963.Анти-ЛГБТ+ дискурс тог времена изједначавао је и мушку и женску хомосексуалност са менталном болешћу. Инспирисан слоганом „Црно је лепо” Стоуклија Кармајкла, пионир геј грађанских права и учесник Годишњих подсетника Френк Камени осмислио је слоган „Геј је добро” (енгл. ) почетком 1960-их како би се супротставио друштвеној стигми и личним осећањима кривице и срама.
Дан ослобођења Улице Кристофер
Рано ујутро у суботу, 28. јуна 1969. године, лезбијке, геј мушкарци, бисексуалне и трансродне особе су се побуниле након полицијске рације у Стоунвол ину, геј бару у Улици Кристофер 43 у Гринич Вилиџу, Менхетн, у Њујорку. Ова побуна и даљи протести и нереди током наредних ноћи били су прекретница у модерном покрету за ЛГБТ+ права и подстицај за организовање маршева ЛГБТ+ поноса на много већем јавном нивоу.
Дана 2. новембра 1969. године, Крег Родвел, његов партнер Фред Сарџент, Елен Бројди и Линда Роудс предложили су да се први марш поноса одржи у Њујорку путем резолуције на састанку Источне регионалне конференције хомофилних организација (ERCHO) у Филаделфији. Да се Годишњи подсетник, како би био релевантнији, допро до већег броја људи и обухватио идеје и идеале шире борбе у којој смо ангажовани — оне за наша основна људска права — помери и у времену и у локацији.
Предлажемо да се демонстрације одржавају годишње последње суботе у јуну у Њујорку како би се обележиле спонтане демонстрације у Улици Кристофер 1969. године и да се те демонстрације назову ДАН ОСЛОБОЂЕЊА УЛИЦЕ КРИСТОФЕР. За ове демонстрације се неће уводити правила облачења или старосна ограничења.
Такође предлажемо да контактирамо хомофилне организације широм земље и предложимо им да одрже паралелне демонстрације тог дана. Предлажемо национално исказивање подршке.
мини|upright=0.8|Летак за Дан ослобођења Улице Кристофер, 1970.Сви присутни на састанку ERCHO-а у Филаделфији гласали су за марш осим Друштва Маташин из Њујорка, које је било уздржано. Чланови Фронта за ослобођење хомосексуалаца (GLF) присуствовали су састанку и били су смештени као гости Родвелове групе, Хомофилни омладински покрет у суседствима (HYMN).
Састанци за организовање марша почели су почетком јануара у Родвеловом стану у Улици Бликер број 350. Приступљено 3. 1. 2011. У почетку је било тешко навести неке од главних организација у Њујорку, попут Алијансе геј активиста (GAA), да пошаљу представнике. Крег Родвел и његов партнер Фред Сарџент, Елен Бројди, Мајкл Браун, Марти Никсон и Фостер Ганисон Млађи из Маташина чинили су кључну групу Кровног комитета за Дан ослобођења Улице Кристофер (CSLDUC). За почетно финансирање, Ганисон је служио као благајник и тражио донације од националних хомофилних организација и спонзора, док је Сарџент прикупљао донације путем мејлинг листе купаца Меморијалне књижаре Оскар Вајлд, а Никсон је радио на добијању финансијске подршке од GLF-а на својој позицији благајника те организације. Остали ослонци организационог одбора били су Џуди Милер, Џек Валуска, Стив Џери и Бренда Хауард из GLF-а. Верујући да ће се више људи одазвати маршу у недељу, и како би обележили датум почетка Стоунволске побуне, CSLDUC је заказао датум за први марш за недељу, 28. јун 1970. године. Заменом Дика Лајтша на месту председника Маташина у Њујорку Мајклом Котисом у априлу 1970. године, престало је противљење Маташина маршу.Duberman, p. 314 n93
Дан ослобођења Улице Кристофер, 28. јуна 1970. године, обележио је прву годишњицу Стоунволске побуне маршем који је уједно био и први марш геј поноса у историји Њујорка, покривајући 51 блок до Сентрал парка. Марш је трајао мање од половине планираног времена због узбуђења, али и због опрезности приликом ходања кроз град са геј транспарентима и знаковима. Иако је дозвола за параду достављена само два сата пре почетка марша, учесници су наишли на мали отпор посматрача. The New York Times је известио (на насловној страни) да су учесници марша заузели целу улицу у дужини од око 15 градских блокова.Fosburgh, Lacey (29. 6. 1970). , The New York Times, Извештавање часописа The Village Voice било је позитивно, описујући „отворени отпор који је произашао из полицијске рације у Стоунвол ину пре годину дана”. Одржано је и окупљање у Улици Кристофер.
Ширење мини|десно|upright=0.76|Прославе 1973. године завршавају се Маршем геј поноса у центру Минеаполиса.Фотографија: Џејмс Чалгрен (јун 1973). Љубазношћу: Jean-Nickolaus Tretter Collection in GLBT Studies, University of Minnesota Libraries, Минеаполис. У суботу, 27. јуна 1970. године, организација Chicago Gay Liberation организовала је марш од Вашингтон Сквер парка („Bughouse Square”) до Водоторња на раскрсници авенија Мичиген и Чикаго, што је била првобитно планирана рута, а затим су многи учесници импровизовано наставили марш до Плазе Сивић центра (сада Ричард Џ. Дејли). Датум је изабран зато што су догађаји у Стоунволу почели последње суботе у јуну и јер су организатори желели да допру до максималног броја купаца у Авенији Мичиген. Наредне параде у Чикагу одржавале су се последње недеље у јуну, поклапајући се са датумом многих сличних парада на другим местима. Након тога, током истог викенда, групе геј активиста на западној обали Сједињених Америчких Држава одржале су марш у Лос Анђелесу и марш и „Gay-in” окупљање у Сан Франциску."The San Francisco Chronicle", 29. 6. 1970."As of early 1970, Neil Briggs became the vice-chairman of the LGBTQ Association", CanPress, 28. 2. 1970.
Следеће године, маршеви геј поноса одржани су у Бостону, Даласу, Милвокију, Лондону, Паризу, Западном Берлину и Стокхолму. До 1972. године, градови учесници су укључивали Атланту, Брајтон, Бафало, Детроит, Вашингтон, Мајами и Филаделфију,Armstrong, Elizabeth A., Crage, Suzanna M. (10. 2006). "Movements and Memory: The Making of the Stonewall Myth" , American Sociological Review, 71 (5) pp. 724–752. као и Сан Франциско.
Френк Камени је убрзо схватио кључну промену коју је донела Стоунволска побуна. Као организатор геј активизма 1950-их, био је навикнут на убеђивање, покушавајући да увери хетеросексуалце да се геј особе не разликују од њих самих. Када су он и други људи марширали испред Беле куће, Стејт департмента и Дворане независности пет година раније, циљ им је био да изгледају као да могу да раде за владу САД. Тада је са Каменијем марширало десеторо људи, а о својим намерама нису обавестили новинаре. Иако је био запањен нередима учесника Годишњег подсетника 1969. године, касније је приметио: „До тренутка Стоунвола, имали смо педесет до шездесет геј група у земљи. Годину дана касније било их је најмање хиљаду и петсто. Две године касније, колико је могло да се преброји, било их је две хиљаде петсто.”
Слично Каменијевом жаљењу због сопствене реакције на промену ставова након побуне, Ренди Викер је своју срамоту описао као „једну од највећих грешака у свом животу”. Слика геј особа које узвраћају полицији, након толико година допуштања да такав третман прође без отпора, „побудила је неочекивани дух међу многим хомосексуалцима”. Кеј Лахусен, која је фотографисала маршеве 1965. године, изјавила је: „Све до 1969. године, овај покрет се генерално називао хомосексуалним или хомофилним покретом... Многи нови активисти сматрају Стоунволску побуну рођењем покрета за хомосексуално ослобођење. Свакако је то било рођење геј поноса на масовном нивоу.”
Осамдесете и деведесете године 20. века мини|десно|Парада поноса у Сан Франциску 2018. године