Мири (, ) приморски је град на североистоку Саравака у Малезији, смештен у близини границе са Брунејом, на острву Борнео. Град се простире на површини од 997,43 km², налази се 798 km североисточно од Качинга и 329 km југозападно од Кота Кинабалу. Мири је други град по величини у Сараваку, са 234.541 становника од 2010.
Пре него што је Мири основан, Маруди је био административни центар северне регије Саравак. Компанија Мири основана је 1910. године када је Ројал Дач Шел избушио први извор нафте. Откриће нафтног поља у Мирију довело је до брзог развоја града. Град је постао административно средиште северне регије Саравак до 1929. године. Током Другог светског рата, Брукеова влада уништила је нафтна поља Мири да би саботирала јапанске операције у југоисточној Азији, али без успеха; град Мири био је прва тачка искрцавања јапанских трупа на Борнеу. Каснија јапанска окупација довела је до тога да је Мири постала мета савезничких ваздушних напада који су проузроковали уништавање рафинерија нафте. Нафтна индустрија је и даље била главни играч у градској економији након рата. Истраживање нафте кренуло је од педесетих година 20. века, али су после тога пронађена нова унутрашња нафтна поља 1989. и 2011. године. Године 1974. формирање малезијске нафтне и гасне компаније Петронас довело је до сарадње између Петронаса и Шела на истраживању нафте у региону Мири. Године 2005. Мири је постала десети град у Малезији који је добио званични статус града, први недржавни главни град који је добио такав статус.
Мири се налази на листи Унеско светске баштине. Национални парк Гунунг Мулу је највећа позната пећинска дворана на свету, и даље је једно од омиљених одредишта за еко-туризам у Мирију. Мири је, такође, родно место малезијске нафтне индустрије. Остале велике индустрије у граду укључују дрвну индустрију, афричку уљану палму и туризам.
Етимологија Град Мири је добио име по мањинској етничкој групи која се зове „Јати Меирек“ или једноставно „Мирек“ или „Мириек“. Ова етничка група су најранији досељеници у региону дивизије Мири. Европљани који су касније дошли у регион ради истраживања нафте погрешно су изговорили „Мириек“ као „Мири“ и ово име се и данас користи.
Праисторија Први трагачи за храном посетили су западне дворане пећине Ниах (налази се 110 км југозападно од града Мири) 50.000 година када је Борнео био повезан са копном југоисточне Азије. Предео пећине Ниах био је сув и отворенији него сада. Праисторијска пећина Ниах била је окружена мозаиком затворених шума са жбуњем, парком, мочварама и рекама. Први трагачи за храном су је открили у прашумама кроз лов, риболов, сакупљање мекушаца и сакупљање биљака. Најранији докази о људској популацији на том подручју датирају од 40.000 пре нове ере, у пећини Ниах, у палеолитском периоду. О томе сведочи откриће лобање Хомо сапиенса 1958, што је најстарија модерна људска лобања у југоисточној Азији. Лобања вероватно припада адолесценткињи од 16 до 17 година. Такође су пронађени остаци дивовског азијског љускавца који датирају из периода од 30.000 година пре нове ере и мезолитски и неолитски гробови у пећини Ниах.
Историја Администрација Брука лево|мини|200п|Чарлс Хосе заговарао је истраживање нафте Мири са компанијом Ројал Дач Шел. десно|мини|200п|Мири 1910. мини|Поглед на улицу Мири 1925. Чарлс Брук је наследио Џејмса Брука као нови раџа Саравака 1868. До 1883. године, султан Брунеја Абдул Момин уступио је област Барам (укључујући Мири) Чарлсу Бруку. Подручје Мири је у то време још увек било рибарско село. Било је то мало насеље окружено мангровама и нипама. Састојале су се од 20 разбацаних кућа, неколико дрвених продавница којима су управљали кинески и арапски трговци. Изграђена је тврђава у Клодету (данашњи Маруди, 43 km источно од Мирија) 1883. године. Клодет је постао административни центар дивизије. Alt URL Чарлса Хосеа наследио је Креспигниј као нови становник 1891. године, а тврђава у Маруди преименована је у тврђаву Хосе. Да би обновио мир међу различитим етничким племенима која се боре у региону Барам, Чарлс Хосе је одлучио да организује мировну конференцију у својој тврђави у априлу 1899. Ова мировна конференција такође је довела до организовања прве Барам регате, дугог тркачког такмичења међу домороцима које се наставило одржавати до данас.
Документација кинеске династије Сунг, помиње увоз камфора и нафте Борнео у 11. веку. Године 1882. Креспигниј известио је владу Бруке о 18 ручно ископаних нафтних извора у области Мири. Такође је препоручио да подручје у близини реке Мири треба детаљно истражити. Међутим, његове препоруке су игнорисане. Али када је Чарлс Хосе преузео резиденцијалну канцеларију 1891. године, заинтересовао се за идеју Креспигниј и почео да сарађује с њим. Креспигниј је почео да врши мапирање процуривања нафте око подручја Мири, међутим саветник геолог из Енглеске обесхрабрио је истраживање нафте због лоших логистичких услова. Након пензионисања са административних положаја у Сараваку, Чарлс Хосе се вратио у Енглеску. Касније је отишао у Лондон да са англосаксонским нафтним компанијама (касније постала део Ројал Дач Шелa 1907) разговарао о идеји истраживања нафте у Мирију. Бењамин, директор председништва нафтне компаније, био је заинтересован за ову идеју. Коначно, 1909. године, Џејмс Брук је дошао у Лондон да потпише први уговор о нафтном рударству Саравак. Ерб је почео да мапира нафтна поља Мири од августа 1909. до јула 1910. Такође је утврдио да је локација позната као „Мири Хил“ (данас позната као „Канада Хил“, 150 m надморске висине) погодна да делује као антиклинала за бушење нафте. десно|мини|200п|Зграда резиденције у Мирију првобитно је коришћена као административна зграда за Британце, пре него што је претворена у јапанско седиште током њихове окупације. Коначно, 10. августа 1910. започета је прва операција бушења нафте. Од 22. децембра 1910. око Мирија избушена су 624 копнена бунара до 1972. године, која су заједнички позната као „поље Мири“. Поље Мири једино је копнено поље у Сараваку, јер се производња нафте померила у мору од касних 1950-их. Први нафтни извор на канадском брду произвео је укупно 0,65 милиона бура нафте у наредних 60 година до затварања 31. октобра 1972. Прва рафинерија нафте и подморски цевовод изграђени су у Мирију 1914. године. Рафинерија нафте је од тада пресељена у Лутонг (11 km северно од Мирија) 1916.
Резиденција се преселила из Марудија у Мири 1912. године. Мири је расла брзо као стопа производње нафте од компаније Шел. Године 1920. у Мирију су изграђени путеви. У град су купљени и бицикли и мотоцикли. До 1921. године у Мирију је било 40 продавница, са једном енглеском и једном кинеском школом. Касније су у град уведени моторни аутомобили. Године 1924. изграђен је пут који повезује Мири са Лутонгом. До 1925. године уведено је ротационо бушење. Производња нафте наставила је да расте све док 1929. није достигла врхунац од 15.211 бура дневно. Побољшано је снабдевање водом, рашчишћене су џунгле и изграђено је више путева. Мири је 1929. године постао административни центар читаве регије Барам.
Јапанска окупација лево|мини|Влада Бруке уништила је рафинерију нафте и складишта нафте Лутонг пре доласка Јапанаца. мини|Оштећене инсталације рафинерије нафте у Лутонгу 1945. године због антихитлеровских бомбашких напада. десно|мини|200п|Утицај савезничког бомбардовања на град. Брукова влада активно је лобирала да британска влада прихвати Саравака као једног од својих протектората у случају рата. До 1888. године Британци су се коначно сложили да Сараваку доделе заштиту. Британци су послали неколико трупа у Саравак да ојачају одбрану 1930-их. До 1938. године, под вођством Чарлса Вајнера Брука, аеродроми су изграђени у Мири, Качингу, Оји и Мукаху, у припреми за предстојећи рат. Међутим, до 1941. године, британска краљевска морнарица и краљевско ваздухопловство повукли су се из Саравака и вратили се у Сингапур. Стога је британска влада заговарала „политику спаљене земље“ за владу Бруке у случају јапанског напада. Схема порицања формулисана је за уништавање нафтних инсталација у Мирију и Лутонгу. То је било зато што је обалу дужине од 30 миља од Лутонга до Мирија било немогуће одбранити од јапанског искрцавања због недостатка радне снаге. До маја 1941. године, једна пешадијска чета из Панџаба 2/15, краљевска артиљеријска батерија Хонгконга и Сингапура од 6 инча и један вод краљевских инжењера били су смештени у Мирију да надгледају уништавање нафтних поља. У августу 1941. изведена је операција смањења производње уља Мири за 70%.
Убрзо након вести о јапанском нападу на Перл Харбор, виђени су јапански авиони како извиђају изнад Мирија. Брукова влада одлучила је о потпуном уништавању нафтних поља и аеродрома у Мирију. Службеници компаније Шел добили су наређење за спровођење шеме порицања 8. децембра 1941. године. Увече истог дана задатак је завршен. Сви нафтни бунари запечаћене су виталном опремом и машинеријом растављене и отпремљене у Сингапур. Квалификовани радници и важни папири компаније такође су послати заједно са опремом у Сингапур. Девет дана након бомбашког напада, 16. децембра 1941. године, у Перл Харбору, јапанске трупе од 10.000 људи искрцале су се на плажу Тањунг Лобанг, Мири, без већег отпора. Међутим, 19. децембра 1941. холандски летећи брод са острва Таракан напао је јапански разарач Шинономе (под командом Хирошија Сасагава) код Мири. Брод је потопљен заједно са целокупном посадом од 228. Још један летећи брод X-33 такође је оштетио јапански транспортни брод. Након пада Сингапура 15. јануара 1942, Јапанци су квалификоване раднике који су се сакрили са својом опремом вратили у Мири. Већина јапанске опреме за бушење и рафинерију нафте била је преносива. Укупно је произведено 0,75 милиона бура током јапанске окупације од 1941. до 1945.
Током окупације, Мири и Лутонг постали су периодични субјекти савезничких ваздушних напада и бомбардовања. Хране, одеће и лекова било је мало. Радници јапанске службе за снабдевање нафтом коришћени су за реконструкцију и одржавање моста и аеродрома Лутонг од штете савезничких бомбардовања.
Савремено доба десно|мини|200п|Град Мири 1983. године. Петронас, малезијска национална нафтна и гасна компанија, основана је 1974. Као резултат, систем концесије је промењен у систем уговора о подели производње између Шела и Петронаса. Све стране нафтне компаније, укључујући Шел, морале су да добију лиценце од Петронаса. Прва два потписана су 30. новембра 1976. Стране нафтне компаније морају задржати највише 41% произведене нафте док се не поврате првобитни трошкови. Након повратка својих улагања, нафтне компаније ће задржати 30% прихода након што се одбију сви оперативни трошкови и хонорари за нафту. Петронас је такође основао компанију која је била директно укључена у истраживање, развој и производњу нафте и гаса у земљи. Петронас је такође покренуо пројекат који укључује прикупљање и компресију гаса из пет поља, и то Бети, Бекор, Барам, Барониа и западни Лутонг, смештених 10 км до 45 км од обале Мирија. Ово служи за осигуравање минимализације губитка гаса током производње нафте. Петронас и Шел такође су укључени у образовне активности попут доделе стипендија заслужним студентима. Обе компаније су такође укључене у први малезијски пројекат од базена до гребена, у покушају да сачува био-морски живот у морском приобаљу Мири. У овом пројекту направљена је напуштена платформа која је постала део гребена Сива. Обе компаније такође су започеле оснивање резервата природе Пиасау 2014. године.
Општинско веће Мири усвојило је морског коњића као званични симбол града. Предложио га је бивши главни министар Саравака Абдул Таиб Махмуд и представио га у оквиру кампање „Волим Мири“ 1994. године. Морски коњић је одабран због своје препознатљиве фигуре нежног и грациозног покрета. Ове карактеристике описују више етничких и културних идентитета Мири који живе у миру и хармонији са добрим животним вредностима. Такође означава локацију града Мири у близини мора и коралних гребена и статус града као рајског одмаралишта.