thumb|upright=1.2|Девојка са бисерном минђушом (1665–1667) Јоханеса Вермера thumb|upright=1.2|Балкон (1868) Едуара Манеа

Историја западног сликарства представља континуирану, иако са прекидима, традицију од антике до данас.Cole, Bruce Art of the Western World: From Ancient Greece to Post Modernism. Simon and Schuster, 1981, приступљено 27. октобра 2007. До средине 19. века, примарно се бавила репрезентативним и традиционалним начинима производње, након чега су модернији, апстрактни и концептуални облици стекли наклоност.

У почетку служећи царском, приватном, грађанском и верском покровитељству, западно сликарство је касније пронашло публику у аристократији и средњој класи. Од средњег века до ренесансе, сликари су радили за цркву и богато племство.. приступљено 11. новембра 2008. Почевши од доба барока, уметници су добијали приватне наруџбине од образованије и просперитетније средње класе.. приступљено 11. новембра 2008. Идеја „уметности ради уметности”. приступљено 11. новембра 2008. почела је да се изражава у делима сликара романтизма попут Франсиска Гоје, Џона Констабла и Џ. М. В. Тернера.; George P. Landow, Professor of English and the History of Art, Brown University, приступљено 11. новембра 2008. Током 19. века основане су комерцијалне галерије које су наставиле да пружају покровитељство и у 20. веку.

Западно сликарство је достигло свој зенит у Европи током ренесансе, упоредо са усавршавањем цртежа, употребом перспективе, амбициозном архитектуром, таписеријама, витражима, скулптуром, као и у периоду пре и после појаве штампарске машине.Meggs, Philip B. A History of Graphic Design. John Wiley & Sons, Inc. 1998; () Након дубине открића и сложености иновација ренесансе, богато наслеђе западног сликарства наставило се од периода барока до савремене уметности.. приступљено 11. новембра 2008.

Праисторија

Историја сликарства сеже у прошлост до артефаката праисторијских уметника и обухвата све културе. Најстарије познате слике налазе се у пећини Шове у Француској, за које неки историчари тврде да су старе око 32.000 година. Оне су угравиране и насликане коришћењем црвеног окера и црног пигмента и приказују коње, носороге, лавове, бизоне, мамуте или људе, често у лову.

Праисторијске европске пећинске слике деле заједничке теме са другим праисторијским сликама пронађеним широм света, што имплицира универзалност сврхе и сличност импулса који су могли инспирисати уметнике да створе те приказе. Изнесене су различите претпоставке о значењу које су ове слике имале за уметнике који су их створили. Праисторијски људи можда су сликали животиње како би „ухватили” њихову душу или дух и тако их лакше ловили, или слике можда представљају анимистичку визију и омаж околној природи. Такође, могу бити резултат основне потребе за изражавањем која је урођена људским бићима, или могу бити записи животних искустава уметника и повезаних прича чланова њиховог круга.

Грчка и Рим

Егејске цивилизације бронзаног доба Минојско сликарство је део уметности коју је стварала егејска минојска цивилизација из бронзаног доба, отприлике од 3000. до 1100. године п. н. е., иако најобимнији и најквалитетнији сачувани примери потичу из периода од око 2300. до 1400. п. н. е. Оно чини део шире групе егејске уметности, а у каснијим периодима је на неко време имало доминантан утицај на кикладску уметност. Пошто су дрво и текстил пропали, најбоље очувани (и најинформативнији) примери минојске уметности су керамика, архитектура палата (са фрескама које укључују „најраније чисте пејзаже било где”),Honour & Fleming, 53 мале скулптуре од различитих материјала, накит, металне посуде и сложено изрезбарени печатњаци.

На минојску уметност утицале су суседне културе старог Египта и древног Блиског истока, које су знатно дуже стварале софистицирану урбану уметност, али карактер малих, али богатих трговачких минојских градова био је веома другачији, са мало доказа о великој религији заснованој на храмовима, монарсима или ратовању, и одликовала се „свом маштовитом снагом и детињом свежином веома младе културе”. Сви ови аспекти минојске културе остају прилично мистериозни. Синклер Худ је описао „суштински квалитет најфиније минојске уметности, способност да се створи атмосфера покрета и живота, иако се прати скуп веома формалних конвенција”.

Највећа и најбоља збирка минојске уметности налази се у Археолошком музеју у Ираклиону (АМИ) близу Кнососа, на северној обали Крита. Минојску уметност и друге остатке материјалне културе, посебно низ керамичких стилова, археолози су користили за дефинисање три главне фазе минојске културе (ЕМ, ММ, ЛМ) и њихових бројних подфаза. Датуми који се везују за ове фазе и даље су предмет расправа, иако у све ужим оквирима.

Однос минојске уметности са уметношћу других савремених култура и каснијом старогрчком уметношћу је много расправљан. Јасно је доминирала микенском и кикладском уметношћу истих периода, чак и након што су Крит окупирали Микенци, али само су неки аспекти традиције преживели мрачни век Грчке након колапса микенске Грчке.

Класична антика thumb|upright=1.35|Фреска која приказује Хада и Персефону како се возе у кочијама, из гробнице краљице Евридике I Македонске у Вергини, Грчка, 4. век п. н. е.

Око 1100. године п. н. е., племена са севера Грчке освојила су Грчку и њена уметност је кренула новим правцем. Култура старе Грчке је значајна по својим изузетним доприносима визуелним уметностима. Сликарство на грчкој керамици пружа посебно информативан увид у функционисање друштва у старој Грчкој. Још увек постоје многи лепи примери сликарства црних фигура и сликарства црвених фигура.

Неки од познатих грчких сликара који су радили на дрвеним панелима и помињу се у текстовима су Апел, Зеуксис и Парасије; међутим, са изузетком Пица панела, ниједан примерак старогрчког панелног сликарства није сачуван, већ само писани описи њихових савременика или каснијих Римљана. Зеуксис је живео у 5. веку п. н. е. и сматра се да је први користио сфумато. Према Плинију Старијем, реализам његових слика био је толики да су птице покушавале да једу насликано грожђе. Апел се описује као највећи сликар антике, познат по савршеној техници цртања, бриљантним бојама и моделовању.

Римска уметност је била под утицајем Грчке и делимично се може сматрати наследницом старогрчког сликарства. Ипак, римско сликарство има важне јединствене карактеристике. Сачуване римске слике укључују зидне слике и фреске, многе из вила у Кампанији, у јужној Италији, на локалитетима као што су Помпеја и Херкуланеум. Такво сликарство се може груписати у 4 главна „стила” или периода и може садржати прве примере тромплеја, псеудо-перспективе и чистог пејзажа.

Готово једини сачувани осликани портрети из античког света су велики број портрета на ковчезима у облику попрсја, пронађених на египатском гробљу у Фајуму. Иако нису из најбољег периода нити највишег квалитета, они су импресивни сами по себи и дају представу о квалитету који су најфинија античка дела морала имати. Такође је сачуван врло мали број минијатура из касноантичких илустрованих књига, као и нешто већи број њихових копија из раног средњег века.

Средњи век

Успон хришћанства дао је другачији дух и циљ сликарским стиловима. Византијска уметност, када је њен стил успостављен до 6. века, стављала је велики нагласак на очување традиционалне иконографије и стила, и постепено се развијала током хиљаду година Византијског царства и живих традиција грчког и руског православног иконописа. Византијско сликарство има хијератски осећај, а иконе су се сматрале и још увек се сматрају представом божанског откривења. Било је много фресака, али мање их је сачувано од мозаика. Византијска уметност се пореди са савременом апстракцијом, због своје плошности и високо стилизованих приказа фигура и пејзажа. Неки периоди византијске уметности, посебно тзв. македонска уметност око 10. века, флексибилнији су у приступу. Фреске Палеолошке ренесансе с почетка 14. века сачуване су у цркви Хора у Истанбулу. thumb|Ђото

У постан-античкој католичкој Европи, први изразити уметнички стил који је укључивао сликарство била је острвска уметност Британских острва, где су једини сачувани примери минијатуре у илуминираним рукописима попут Књиге из Келса.Putnam A.M., Geo. Haven. Books and Their Makers During The Middle Ages. . . Print. Оне су најпознатије по својој апстрактној декорацији, иако су фигуре, а понекад и сцене, такође приказиване, посебно у портретима јеванђелиста. Каролиншка и отонска уметност такође су углавном сачуване у рукописима, иако је остало и неких зидних слика, а много више их је документовано. Уметност овог периода комбинује острвске и „варварске” утицаје са снажним византијским утицајем и тежњом да се поврати класична монументалност и равнотежа.

Зидови романичких и готичких цркава били су украшени фрескама и скулптурама, а многе од ретких преосталих зидних слика имају велики интензитет и комбинују декоративну енергију острвске уметности са новом монументалношћу у третману фигура. Много више минијатура у илуминираним рукописима је сачувано из овог периода, показујући исте карактеристике, које се настављају и у готичком периоду.

Панелно сликарство постаје чешће током романичког периода, под великим утицајем византијских икона. Средином 13. века, средњовековна уметност и готичко сликарство постали су реалистичнији, са почецима интересовања за приказивање волумена и перспективе у Италији са Чимабуеом и његовим учеником Ђотом. Од Ђота па надаље, третман композиције код најбољих сликара постао је много слободнији и иновативнији. Сматрају се за два велика средњовековна мајстора сликарства у западној култури. Чимабуе је, у оквиру византијске традиције, користио реалистичнији и драматичнији приступ својој уметности. Његов ученик, Ђото, подигао је ове иновације на виши ниво, што је заузврат поставило темеље западне сликарске традиције. Оба уметника су били пионири у покрету ка натурализму.

Цркве су грађене са све више прозора, а употреба живописног витража постала је основни елемент декорације. Један од најпознатијих примера овога налази се у катедрали Нотр Дам у Паризу. До 14. века, западна друштва су постала богатија и култивисанија, а сликари су пронашли нове покровитеље у племству, па чак и у буржоазији. Илуминирани рукописи добили су нови карактер, а витке, модерно одевене дворске даме приказиване су у пејзажима. Овај стил је убрзо постао познат као међународна готика и био је доминантан од 1375. до 1425. године, док су темпера панелне слике и олтарске слике добијале на значају.

Рани нови век

Ренесанса и маниризам

thumb|upright=1.2|Роберт Кампен – Олтар Мероде, око 1427. Централни панел Благовести од Кампена са бочним панелима које је урадио помоћник Ренесанса (француски за 'препород'), културни покрет који је отприлике трајао од 14. до средине 17. века, била је подстакнута ренесансним хуманизмом и проучавањем класичних извора. У сликарству, током 1420-их и 1430-их, водећи сликари у Италији и Ниским земљама независно су развили нове начине сликања који су омогућили да слике изгледају реалистичније него у делима етаблираних сликара, чији се стил назива међународна готика, или у неким случајевима прото-ренесанса (углавном у Италији). Овај период, који је трајао до око 1495. године, постао је познат као рана ренесанса.