мини|Припадници Иксил народа који носе остатке својих вољених након ексхумације. Грађански рат у Гватемали се водио од 1960. до 1996. између владе Гватемале и различитих левичарских побуњеничких група. У почетку су их подржавали етнички аутохтони народи Маја и Ладино сељаци, који заједно чине сеоско сиромаштво. Владине снаге осуђене су због чињења геноцида над становништвом Маја у Гватемали током грађанског рата и због широког кршења људских права над цивилима.Navarro, Mireya (26 February 1999). "Guatemalan Army Waged 'Genocide,' New Report Finds". The New York Times. Archived from the original on 27 February 2017. Retrieved 10 November 2016. Контекст борбе заснован је на дуготрајним питањима неправичне расподеле земљишта; Становници европског порекла и стране компаније, као што је "Америчка удружена воћна компанија", доминирали су над већим делом земље, сукобљавајући се са руралном становништвом.

Позадина После револуције 1871. године, либерална влада Хуста Руфина Баријоса ескалирала је са производњом кафе у Гватемали, која је захтевала много земље и много радника. Баријос је успоставио Settler Rule Book, којим је приморао домаће становништво да ради за ниске плате за земљопоседнике, који су били Креоли, а касније немачки насељеници. Баријос је такође конфисковао земљу од староседеоца, која је била заштићена током шпанске колоније и током конзервативне владе Рафаела Карере.González Davison 2008, Поделио га је својим пријатељима либералима, који су постали главни земљопоседници.Martínez Peláez, Severo (1990). La Patria del criollo: Ensayo de interpretación de la Realidad colonial guatemalteca (in Spanish). México: Ediciones En Marcha.

1890-их Сједињене Државе почеле су да примењују Монроову доктрину, потискујући европске колонијалне силе у Латинској Америци. Њени комерцијални интереси успоставили су хегемонију САД над ресурсима и радном снагом у региону. Диктатори који су владали Гватемалом крајем 19. и почетком 20. века били су врло прилагодљиви америчким пословним и политичким интересима, јер су лично имали користи. За разлику од држава попут Хаитија, Никарагве и Кубе, САД нису морале да користе отворену војну силу да би одржале доминацију у Гватемали. Гватемалска војска / полиција блиско је сарађивала са америчком војском и Стејт департментом како би осигурала америчке интересе. Влада Гватемале изузела је неколико америчких корпорација од плаћања пореза, посебно "Америчку удружену воћну компанију". Такође је приватизовала и распродала комуналне услуге у јавном власништву и дала огромне делове јавног земљишта.

Структура друштва мини|Председник Мануело Естрада Кабарера. У његово време, "Удружена воћна компанија" је стекла економску и политичку доминацију у Гватемали. 1920. године шведски принц Вилхелм посетио је Гватемалу и описао гватемалско друштво и владу у својој књизи "Између два континента, белешке са путовања по Централној Америци", 1920.. London, UK: E. Nash and Grayson, Ltd.. Анализирао је тадашње гватемалско друштво, истичући да иако је себе називало „републиком“, Гватемала је имала три оштро дефинисане класе:

Креоли-мањина коју чине потомци Шпанаца који су освојили Централну Америку; до 1920. Креоли су чинили већи део чланова обе политичке странке и елите у земљи. Вековима су се венчавали с Индијанцима и другим људима европског порекла. Велика већина је имала неко староседелачко порекло, али се углавном поистовећивала са европском културом. Водили су земљу и политички и интелектуално, делимично и зато што је њихово образовање било далеко супериорније од образовања већине осталих становника. Само су креоли примани у главне политичке странке, а њихове породице су у великој мери контролисале и, углавном, поседовале обрађене делове земље. Ладиноси- Средња класа. Потомци народа аутохтоних, афричких и креолских предака, нису држали готово никакву политичку власт 1920. Они су чинили занатлије, магационере, трговце и ниже званичнике. У источном делу земље радили су као пољопривредни радници. Индијанци: Већину становништва чинили су домороци или домороци Гватемалаци, од којих су већину чинили народи Маја. Многи су имали мало или нимало формалног образовања. Многи домороци служили су као војници у војсци и често су подизани на положаје од великог поверења. Они су чинили већину пољопривредних радника.

Режим Хорхеа Убика Године 1931. диктатор Хорхе Убико је дошао на власт и њега су подржале САД. Иако је био ефикасан администратор (in Spanish). Guatemala: Fondo Nacional para la Cultura Económica, покренуо је један од најбруталнијих репресивних војних режима у историји Централне Америке. Као што је радио и Естрада Кабарера у доба своје владавине, тако је и Убико убијао своје политичке противнике и имао велику мрежу својих шпијуна. Био је један од најбогатијих људи света (зарађивао је око 215 хиљада долара годишње током 1930-их), антикомуниста, и увек је био уз "Америчку удружену воћну компанију".

Убико је био приморан да примени систем дужничког ропства и принудног рада како би био сигуран да има довољно радне снаге за плантаже кафе и да су радници били лако доступни. Наводно је доносио законе који су омогућавали власницима земљишта да погубљују раднике као „дисциплинску“ меру.. Такође се идентификовао као фашиста; дивио се Мусолинију, Франку и Хитлеру, рекавши у једном тренутку: "Ја сам попут Хитлера. Прво погубим, а касније постављам питања.". W. W. Norton & Company..

Убико је презирао аутохтоно становништво, називајући их "животињским", и изјавио је да им је потребна обавезна војна обука, упоређујући је са "припитомљавањем магараца". Поклонио је стотине хиљада хектара "Уједињеној воћној компанији" (УФЦО), ослободио их пореза у Тиквисату и дозволио америчкој војсци да успостави базе у Гватемали. Убико је за себе сматрао да је нови Наполеон. После 14 година, Убикова репресивна политика и арогантно понашање коначно су довели до мирних протеста урбаних интелектуалаца средње струке, професионалаца и нижих официра војске 1944. године. 1. јула 1944. Убико је поднео оставку на функцију усред општог штрајка и државних протеста. Планирао је да преда власт бившем директору политике, генералу Родерику Анзуету, кога је сматрао да може да контролише. Његови саветници приметили су да су Анзуетове про-нацистичке симпатије учиниле непопуларним и да неће моћи да контролише војску. Дакле, Убико је уместо тога изабрао да одабере тријумвират генерал-мајора Буенавентуре Пињеду, генерал-мајора Едуарда Вилаграна Аризу и генерала Федерика Пончу Ваидеса. Тројица генерала обећали су да ће сазвати националну скупштину за одржавање избора за привременог председника, али када се конгрес састао 3. јула, војници су држали све под оружјем и приморали их да гласају за генерала Пончеа, а не за популарног цивилног кандидата, др. Рамона Калдерона. Понче, који се раније повукао из војне службе због алкохолизма, примао је наређења од Убика и задржавао многе службенике који су радили у његовој администрацији. Настављена је репресивна политика.

19. октобра 1944. мала група војника и студената предвођених Арбензом и Араном напала је Националну палату у ономе што је касније постало познато као „Октобарска револуција“. Понче је поражен и отеран у изгнанство; и Арбенз, Арана, и адвокат Хорхе Торијело основали су хунту. Прогласили су да ће демократски избори бити одржани пре краја године.

Избори су одржани исте године и Гватемала је добила првог демократски изабраног председника, Хосе Аревала, доктора филозофије. Аревало је спровео социјалне реформе, укључујући законе о минималним платама, повећано финансирање образовања, готово универзално право гласа (искључујући неписмене жене) и реформе рада. Али многе од ових промена користиле су само вишој средњој класи и нису учиниле много за сељачке пољопривредне раднике који су чинили већину становништва. Иако су његове реформе биле релативно умерене, влада Сједињених Држава, католичка црква, велики земљопоседници, послодавци као што је "Америчка удружена воћна компанија" и гватемалски војни официри, су његову владу сматрали неефикасном, корумпираном и под великим утицајем комуниста. Током његовог председништва догодило се најмање 25 покушаја пуча, које су углавном водили богати либерални војни официри.

Уследила је серија војних удара, на којима су приказани лажни избори на којима су само војна лица била кандидати за победу. Погоршање сиромаштва и политичке репресије која је мотивисала грађански рат била је широко распрострањена. Социјално-економска дискриминација и расизам који су се практиковали против аутохтоних народа Гватемале, попут Маја; многи су се касније борили у грађанском рату. Иако домородачки Гватемаланци чине више од половине националног становништва, они су били без земље, јер су били лишени своје земље још од времена Хуста Руфина Баријоса. Земљопоседничке горње класе олигархије, углавном потомци шпанских и других европских имиграната у Гватемали, иако често такође са неким метишким пореклом, контролисали су већи део земље након Либералне реформе 1871.

Иницијална фаза рата: 1960е и 1970е мини|Мапа ЦИА-е за границу између Гватемале и Хондураса Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) летела је бомбардерима Б-26 прерушеним у гватемалске војне авионе да бомбардују побуњеничке базе, јер је пуч угрозио америчке планове за инвазију на Кубу, као и гватемалски режим који је подржавао. Побуњеници су побегли на брда источне Гватемале и суседног Хондураса и формирали језгро онога што је постало познато као МР-13. Преживели официри побегли су у брда источне Гватемале, а касније успоставили комуникацију са кубанском владом Фидела Кастра. До 1962. године, ти преживели официри успоставили су побуњенички покрет познат као МР-13 (Movimiento Revolucionario 13 Noviembre), назван по датуму официрске побуне.

У новембру 1965. године, амерички саветник за јавну безбедност Џон Лонган стигао је у Гватемалу на привремено из Венецуеле како би помогао вишим војним и полицијским званичницима у успостављању урбаног програма против побуне. Уз помоћ Лонгана, гватемалска војска покренула је „операцију Лимпиеза“ (операција чишћења) урбани програм против побуне под командом пуковника Рафаела Аријаге Босквеа. Овај програм координисао је активности свих главних државних безбедносних агенција (укључујући Војску, Судску полицију и Националну полицију) у прикривеним и отвореним антитеровничким операцијама. Под Аријагином управом, снаге безбедности почеле су да отимају, муче и убијају кључне саставнице ПГТ-а.CIA (March 1966). "Denied in full: documented dated March 1966". CIA Secret Cable. National Security Archive Electronic. Briefing Book No. 32. George Washington University: National Security Archive. Archived from the original on 5 November 2013. Retrieved 14 February 2015.

Ескалација терора