Крајпуташи у Кушићима налазе се на улазу у Кушиће (Општина Ивањица), изнад пута који повезује Ивањицу и Сјеницу. Шест крајпуташа првобитно се налазило у центру насеља, изнад чесме, одакле су 1977. године пренети на садашње место, где је некада било сеоско гробље. Споменици су подигнути у помен војницима страдалим у Првом светском и Јаворском рату.

Од шест споменика, премерених, преписаних и публикованих 1995. године у целовитом стању преостала су само три.

Епитафи

Крајпуташ Николи и Обраду Павловићу из Кушића Споменик од пешчара димензија 116х79х20 -{cm}-. На предњој страни приказан је лик младог војника, а на полеђини и бочној страни уклесан текст епитафа.

Осим наслага жутог лишаја, споменик је релативно добро очуван.

Натпис гласи:

Спомен НИКОЛЕ ПАВЛОВИЋА из Кушића кои је часно и поштено поживијо 59. г. а умро 30-ог новембра 1915. год. Бог да му душу прости и сина му

ОБРАДА као војника II чете I батаљона 1-ог пука кои је као борац погинуо у 1916. год. у 27. години свог живота.

Овај спомен подиже мужу и сину Петра и сна свекру и свом мужу Милорада и унук — син Милосав.

Крајпуташ Михаилу Петронијевићу и Мијаилу и Душану Бошковићу Омањи споменик у облику стуба од сивог пешчара, димензија 105х33х20 -{cm}-.

Преломљен и видно оштећен у горњем делу.

Споменик је подигла неутешна мајка тројици својих синова. Епитаф гласи:

Да би се створила наша велика и уједињена држава дала сам све што сам имала, оно што ми је најмилије — моја три сина:

МИХАИЛА ПЕТРОНИЈЕВИЋА кои као жанд. каплар Подринског жанд. одреда ордонанс штаба Дринског и умро 1. јануара 1914. год. у (нечитко)

МИЈАИЛА БОШКОВИЋА кои као редов 3. чете 1. бат. IV пеш. пука умре од колере јуна 1913. г. у Велесу и

ДУШАНА БОШКОВИЋА кои као редов 3. чете II поз. погину на Солунском фронту септембра 1916. год.

Они сви тројица дадоше своје млађане животе за ослобођење и уједињење нашег народа и оставише своје кости на бојном пољу а мене оставише саму самохрану да их оплакујем док сам жива.

Овај биљег који ћу уместо моја 3 сина гледати за кратко време мог живота подиже им од уштеђене инвалидске потпоре мајка Синђа уд. из Деретина 1921. г.

Крајпуташ Вукоти и Радојку Рацићу из Деретина Споменик од пешчара у облику стуба димензија 183х39х30 -{cm}-. Са обе стране урезане су стојеће фигуре војника, а на бочним, испод декоративних крстова, натписи.

Осим површинских оштећења и наслага жутог лишаја, споменик је релативно добро очуван.

Натпис гласи:

Спомен умрлих ратника браће РАЦИЋА. ВУКОТЕ војника 7-ме брдске батерије Дрин. артиљ. пука храброг борца противу непријатеља Турака и Бугара који је одликован за храброс, а умро 7. маја 1914. год. у 28. год. свог живота, у Кривој Паланци у Македонији,

и рођеног му брата

РАДОЈКА војника 1. чете 1. батаљона 13. п. пука који умре 5. фебр. 1915. год. у 20. години у Штипу.

— Синови бив. Саве Рацића из Деретина.

Спомен овај подиже им ожалошћена мајка Станојка и брат од стрица Ђурђе, сестре Роса Станка и Станица.

Крајпуташ Љубисаву Дабовићу из Кушића Споменик од пешчара у облику стуба димензија 130х31х18 -{cm}-. На лицу уклесана је стојећа фигура војника, на десном боку пушка са бајонетом, а на наличју и левом боку натпис.

Споменик је прекривен лишајем и начет бројним површинским оштећењима.

Натпис гласи:

Знак овај показује тело покојнога ЉУБИСАВА ДАБОВИЋА из Кушића бившег војника 1-ве кл. баталиона Моравичко Ужичке бригаде кои је у 21. год. живота свога за славу и слободу народа србског храбро борећи се против Турака погинуо у борби на Калипољу 24. јунија 1876. год.

Бог да му душу прости, и син његов

НОВИЦА од 3. г. умре 12. августа 1876. год.

Биљег оваи подигнуо едином сину и унуку Никола Бабовић са снаом Анђелијом

Крајпуташ непознатом учеснику Јаворског рата Споменик од пешчара у облику стуба. На предњој страни приказан је војник без оружја, а на полеђини уклесан текст епитафа.

Споменик је преломљен и нема горње половине, тако да се не зна коме је био посвећен.

На преосталом делу пише:

... баталиона Моравичко Ужичке бригаде кои је у 24. год. живота свог под Владом Књаза Милана Обреновића IV-ог за славу и слободу народа србског храбро борећи се против Турака погинуо у битки на Калипољу 24. јунија 1876. год.

Израдио Мијаило Поповић из села Свјештице.

Крајпуташ непознатом учеснику Јаворског рата родом од Битоља Споменик је оборен у траву, преломљен и нема горње половине.

Преостали део текста гласи:

... за крст часни и слободу златну борећи се с Турцима 21. август. 1876. г. на Кушићима погинуо.

Никола је био човек кога сваки његов пријатељ и познаник морао оплакати а родом из Кожани од Битола.

Овај споменик подиже му супруга Тодора и синовац его Никола.

Референце

Литература

Спољашње везе Порекло

Категорија:Надгробни споменици у Моравичком крају Категорија:Крајпуташи у Србији