450п|десно|мини|Кампања која је 1997. добила Нобелову награду за мир

Међународни покрет за забрану мина, ( (ICBL)) је коалиција невладиних организација чији је наведени циљ свет без противпешадијских мина и касетне муниције, где преживели од последица мина и касетне муниције виде да се њихова права поштују и могу да воде испуњен живот. Међународни покрет за забрану мина је добитник Нобелове награде за мир 1997. године.

Историјат

Коалиција је основана у октобру 1992. године када су се шест организација са сличним интересима (Handicap International са седиштем у Француској, Medico International са седиштем у Немачкој, Саветодавна група за мине са седиштем у Великој Британији и Фондација Лекари за људска права из САД и Вијетнамска ветеранска америчка фондација ) договориле о сарадњи на њиховом заједничком циљу.

ИЦБЛ ИЦБЛ сајт - Ко су они и шта раде је био глас цивилног друштва у дипломатској арени, подстичући промене у владиној политици и пракси у решавању патње узроковане нагазним минама. Кампања укључује националне и међународне невладине организације, као и посвећене појединце из многих области, укључујући људска права, развој, питања избеглица и медицинску и хуманитарну помоћ.

Међународна кампања за забрану нагазних мина (ИЦБЛ) подиже свест људи и заговара забрану на националном, регионалном и међународном нивоу. Кроз своје глобално чланство ИЦБЛ широм света ради у духу сарадње са својим владама и другим партнерима како би осигурали да се земље придруже Споразуму о забрани мина и да буду у складу са словом и духом споразума.

ИЦБЛ кампања се проширила и постала мрежа са активним члановима у неких 100 земаља - укључујући групе које раде са женама, децом, ветеранима, верским групама, на животној средини, људским правима, контроли наоружања, миру и развоју - радећи локално, на националном и на међународном нивоу за искорењивање противпешадијских мина. Присталица Међународног покрета за забрану мина била је Диана, принцеза од Велса.

Организациона структура

До 2011. године Међународна кампања за забрану нагазних мина (ИЦБЛ) је била самостална организација са својим буџетом и кампањама које је спроводила а од 2011. године ИЦБЛ се спаја то јест удружује са Коалицијом за касетну муницију (ЦМЦ), где су се спојили у једну јединствену структуру, која је сада позната као (), како би се постигла оперативна ефикасност и ојачао комплементарни рад. Буџет јединствене организације ИЦБЛ-ЦМЦ је постао јединствен, а не одвојен као до тада, и урађена је структурална реорганизација људства, тако да у новој организационој шеми не може једно место да попуњавају двоје њих, тиме је дошло до смањења људства и уштеде у буџету. Међународна кампања за забрану нагазних мина (ИЦБЛ) и Коалиција за касетну муницију (ЦМЦ) су кампање које остају одвојене и настављају да подсећају владе на њихове обавезе да примене и промовишу оба уговора. Монитор нагазних мина и касетне муниције наставља свој јединствени програм праћења цивилног друштва о хуманитарним и развојним последицама нагазних мина, касетне муниције и експлозивних остатака рата.

Активности заједничких кампања подржава представник Управног одбора из различитих елемената МПЗМ-а који пружа надзор над стратешким, финансијским и људским ресурсима. Саветодавни комитет пружа редовнији допринос особљу и раду кампање. Четири амбасадора служе као представници кампање на говорним догађајима и другим конференцијама широм света. Тренутно МПЗМ има 14 запослених са седиштем у Женеви (централна канцеларија), Лиону, Паризу и Отави. Поред тога, ова заједничка структура ангажује неколико приправника сваке године.

Монитор за нагазне мине и касетну муницију

Монитор је део организационе структуре ИЦВЛ-ЦМЦ за нагазне мине и касетну муницију као истраживачки и надзорни огранак који надгледа имплементацију споразума за међународну кампању за забрану нагазних мина као и коалицију касетне муниције. То је де факто режим праћења Споразума о забрани мина као и Конвенције о касетној муницији из 2008. године. Надгледа и извештава о спровођењу споразума у државама потписницама и поштовању тих конвенција и процењује проблеме узроковане нагазним минама, касетном муницијом и другим експлозивним остацима рата. Монитор представља пример како су се невладине организације удружиле на координиран, систематичан и одржив начин да надгледају хуманитарно право или споразуме о разоружању и да редовно документују напредак и проблеме у спровођењу споразума, чиме успешно спроводе у дело концепт верификације засноване на цивилном друштву. Од свог настанка 1998. године, Монитор је чинио глобалну мрежу првенствено истраживача из земље, од којих су већина њих из ИЦБЛ-ЦМЦ кампање, а сав садржај је подвргнут ригорозном уређивању од стране Мониторовог уредничког тима пре објављивања.

Споразум о забрани мина

Споразум о забрани мина или Споразум из Отаве је међународни споразум који забрањује коришћење противпешадијских мина. Званично назван Конвенција о забрани, употреби, залихама, производњи и преносу противпешадијских мина, споразум се понекад назива и Отавска конвенција. Споразум о забрани мина усвојен је у Ослу у Норвешкој, септембра 1997. године, а потписале су га 122 државе у Отави, Канада, 3. децембра 1997. До марта 2018. године, 164 државе су потписале Отавски споразум.

Споразум о забрани мина сугерише неколико агенди државама чланицама:

Никада не користити противпешадијске мине, нити их "развијати, производити, на други начин набављати, складиштити, задржавати или преносити" Уништити складишта са минама у року од четири године Очистити минирана подручја у року од 10 година У земљама погођеним минама спроводити едукацију о опасностима од мина и осигурати да преживели од мина, њихове породице и заједнице добију свеобухватну помоћ Понудити помоћ другим државама потписницама, на пример у пружању помоћи преживелима или допринети у програмима рашчишћавања од мина или других неексплодираних убојних средстава Усвојити националне мере примене (као што је национално законодавство) како би се осигурало да се све тачке споразума имплементирају у тим државама

Зашто забранити мине? Зашто забранити мине?

До 1990-их, већина оружаних снага света користила је противпешадијске нагазне мине, у овом или оном облику, узрокујући десетине хиљада жртава годишње и стварајући многе тешкоће погођеним заједницама које више нису могле безбедно да приступе земљишту, зградама и природним ресурси.

О ужасном ефекту мина на заједнице широм света сведочиле су организације-чланице ИЦБЛ-а, које су удружиле снаге 1992. како би се позабавиле овим проблемом. Убрзо је постало очигледно да је једино право решење за решавање кризе мина била потпуна забрана противпешадијских мина. Никакве техничке измене или измене правила о њиховој употреби не би могле да промене чињеницу да је противпешадијска мина сама по себи неселективна. Једном постављена никада неће моћи да направи разлику између војника и цивила и остаће претња заједницама деценијама које долазе.

ИЦБЛ је, у блиском партнерству са малим бројем држава, МКЦК-ом и УН-ом, покренуо оно што је касније познато као „Отавски процес“ који је довео до усвајања Споразума о забрани мина у септембру 1997. године. Споразум о забрани, који укључује свеобухватну забрану свих противпешадијских мина, као и неколико мера за надокнаду штете од претходне употребе, усвојен је у Ослу (Норвешка) у септембру 1997. и отворен за потписивање 3. децембра 1997. у Отави (Канада).

Иако остају бројни изазови, употреба мина је драматично опала захваљујући Споразуму о забрани мина, као и глобална производња и трговина. Поред тога, десетине милиона противпешадијских мина су уништене, велике површине контаминираног земљишта су очишћене и враћене заједницама на безбедну употребу, а права и потребе жртава мина добијају већу пажњу у погођеним државама.

Аргументи за забрану mina Сви аргументи који доприносе забрани мина

Постоји на десетине разлога зашто би све државе требало да се придруже Уговору о забрани мина и зашто се мора обезбедити пуна примена овог споразума о спасавању живота. Овде су дати неки од моралних, хуманитарних, социо-економских и дипломатских аргумената.

Људскe žrtve

Противпешадијске нагазне мине и даље сваког дана сакате и убијају обичне људе. Они својим жртвама сакате ноге, стопала, прсте и руке. Испаљују им гелере у лица и тела.

Цивили су највеће жртве

Пошто су противпешадијске мине неселективне и остају на или под земљом дуго након завршетка ратова, велика већина жртава су цивили, а не војници. Из године у годину, Ландмине Монитор извештава да цивили чине 70 до 85 одсто жртава. Ово није само током сукоба – већина земаља у којима се извештава о жртвама је настрадало у миру.

Хуманитарно право

Противпешадијске мине су неселективно и нехумано оружје и стога крше основне елементе међународног хуманитарног права. Ратно право намеће одређена ограничења у погледу деловања бораца. Каже да морају да праве разлику између цивилних и војних циљева и да нанете повреде треба да буду пропорционалне војним циљевима. Противпешадијске нагазне мине не пролазе и тест дискриминације и тест пропорционалности.

Нагазне мине су неселективне јер нагазну мину активира жртва, било војна или цивилна. Нагазне мине су нехумане јер по свом дизајну наносе бруталну штету људском телу која убија или ствара доживотне повреде.

Дугорочни ефекти

Једном постављене, нагазне мине не нестају док се не уклоне. Мине посејане током Првог светског рата и даље изазивају смрт и разарања у деловима Европе и северне Африке. Нагазне мине не поштују мировне споразуме или примирје. Једини начин да се спречи дугорочна штета је да се у потпуности заустави било каква употреба мина и да се средства употребе у сврху чишћења минских поља и помоћи жртвама мина.

Смртоносне препреке економском расту

Мине успоравају репатријацију избеглица и расељених лица, или је чак спречавају у потпуности. Мине ометају пружање помоћи и услуга помоћи. Оне и даље прете, рањавају и убијају хуманитарне раднике. Медицински третман за жртве мина, тамо где је доступан, је јако скуп, оптерећујући за ионако преоптерећен здравствени системну тим земљама. Заједнице су лишене своје земље од које зависе: пољопривредно земљиште, воћњаци, канали за наводњавање, шуме и водени пунктови можда више неће бити доступни због мина. Мине су такође прекинуле приступ економски важним областима, као што су путеви, стубови за струју и бране. Инцидент са минама може коштати породицу храниоца. Стручна обука и подршка често нису доступни, па се многи преживели боре да преживе након несреће. Са друге стране, земља погођена минама може добити међународну помоћ за уклањање мина и помоћ жртвама када се придруже Споразуму о забрани мина. Владе донатора разумљиво нису вољне да финансирају разминирање у земљама које још нису у потпуности одустале од мина.

Деца су жртве

Деца која су повређена од нагазних мина суочиће се са месецима опоравка... ако не умру и ако се лече на време. Многи страдају на лицу места услед губитка крви, шока или оштећења виталних органа. Дете које расте са протетским удом ће га морати поново уградити сваке године. Нека деца се никада не врате у школу након несреће. Многи се суочавају са социјалном искљученошћу, на пример, не сматрају се способнима за брак. Попут одраслих жртава, они ће се суочити са огромним практичним, економским, социјалним и психолошким изазовима у процесу рехабилитације и реинтеграције.

Војни аргументи за и против

Војни аргументи за употребу противпешадијских мина су дубоко погрешни. Студија Међународног комитета Црвеног крста из 1996. Противпешадијске нагазне мине - пријатељ или непријатељ? закључио да противпешадијске мине нису неопходно оружје, да немају велику војну вредност и да не нуде нужно никакву војну предност. У ствари, „њихова употреба у складу са војном доктрином је дуготрајна, скупа и опасна и ретко се дешавала у условима борбе“, закључила је група војних експерата.