Коњ, точак и језик

Коњ, точак и језик: Како су јахачи бронзаног доба из евроазијских степа обликовали савремени свет књига је антрополога Дејвида В. Ентонија из 2007. године у којој аутор описује своју „ревидирану теорију Кургана“. Истражује порекло и ширење индоевропских језика из понтско-каспијске степе широм западне Европе, те централне и јужне Азије. Показује како су припитомљени коњ и проналазак точка мобилизовали степска сточарска друштва у евроазијској степи, а у комбинацији са увођењем бронзане технологије и нових друштвених структура, попут односа покровитељ-муштерија, дали су предност индоевропским друштвима. Књига је добила Награду за књигу Друштва за америчку археологију за 2010. годину.

Синопсис Ентони даје широк преглед језичких и археолошких доказа о раном пореклу и ширењу индоевропских језика, описујући ревидирану верзију курганске хипотезе Марије Гимбутас. Ентони описује развој локалних култура на северној обали Црног мора, од ловаца до сточара, под утицајем балканских култура, које су увеле технологију говеда, коња и бронзе.

Када се клима променила између 3500. и 3000. п. н. е., а степе су постајале сушније и хладније, ти изуми довели су до новог начина живота у којем су се мобилни сточари преселили у степе, развијајући нову врсту друштвене организације односима покровитеља-муштерије и домаћина-гостоа. Та нова друштвена организација, са сродним индоевропским језицима, проширила се широм Европе, Централне Азије и Јужне Азије због могућности да укључи нове чланове у своје друштвене структуре.

Први део покрива теоријска разматрања о језику и археологији. Даје уводни преглед индоевропске лингвистике (гл. 1); истражује реконструкцију праиндоевропског (гл. 2); датирање праиндоевропског (гл. 3); специфични речник вуне и точкова (гл. 4); положај праиндоевропске прапостојбине (гл. 5); и корелација ових језичких открића са археолошким доказима и улогом елитног регрутовања у језичкој промени (гл. 6).

Други део покрива развој степских култура и последичне миграције из понтско-каспијског региона у Европу, Централну Азију и Јужну Азију. Раздвајање главних грана индоевропског (осим можда грчког) може се довести у корелацију са археолошким културама, показујући степске утицаје на начин који има хронолошког и географског смисла у светлу лингвистичких реконструкција. Ентони даје увод у Други део (гл. 7); описује интеракцију између балканских земљорадника и сточара и степских сакупљача на реци Дњестар (на западу Украјине) и увођење стоке (гл. 8); ширење сточарства током бакарног доба и пратећа друштвена подела између високог и ниског статуса (гл. 9); припитомљавање коња (гл. 10); крај балканских култура и ране миграције степског народа у долину Дунава (гл. 11); развој степских култура током енеолита, укључујући интеракцију са месопотамским светом након пропасти балканских култура и улогу праиндоевропског као регионалног језика (гл. 12); Јамњанска култура као врхунац овог развоја у понтско-каспијским степама (гл. 13); миграција народа Јамне у долину Дунава и порекло западних индоевропских језика у долини Дунава (келтски, италски), Дњестар (германски) и Дњепар (балтички, словенски) (гл. 14); миграције ка истоку које су створиле културу Синташте и праиндоиранску (гл. 15); миграције Индоаријанаца према југу кроз археолошки комплекс Бактрија-Маргиана у Анатолију и Индију (гл. 16); и закључне мисли (гл. 17).

Садржај Први део: Језик и археологија Прво поглавље: Обећање и политика матерњег језика Ентони представља сличности између широког спектра језика и њиховог заједничког претка, праиндоевропског. Предлаже да се „праиндоевропска постојбина налазила на степама северно од Црног и Каспијског мора у данашњој јужној Украјини и Русији“. Ентони даје кратак преглед историје лингвистичких изучавања ПИЕ а затим износи шест главних проблема који ометају „опште прихватљиву спрегу археолошких и лингвистичких доказа“.

Треће поглавље: Језик и време 1. Последњи говорници праиндоевропског Користећи математичку анализу позајмљену из домена еволуционе биологије, Дон Ринџ и Тенди Варноу предлажу следеће еволуционо стабло индоевропских грана:

пре-анатолијски (пре 3500. п. н. е.) пре-тохарски пре-италски и Пре-келтски (пре 2500. п. н. е.) [пре-германски] пре-јерменски и пре-грчки (после 2500. п. н. е.) [пре-германски] прагермански око 500. п.н.е Пре-балтословенски Праиндоирански (2000. п. н. е.)

Четврто поглавље: Језик и време 2: Вуна, точкови и праиндоевропски Ентони предлаже да је праиндоевропски настао након отприлике 3500. п. н. е. То заснива нарочито на својој анализи индоевропских термина за текстил од вуне и возила на точковима:

Шесто поглавље: Археологија језика Ентони, служећи се методологијом Ринџа и Варноу, предлаже следећи след догађаја:

пре-анадолијски (4200 п.н..е) пре-тохарски (3700. п. н. е.) пре-германски (3300. п. н. е.) пре-италски и пре-келтски (3000 п.н..е) пре-јерменски (2800. п. н. е.) пре-балтословенски (2800. п. н. е.) пре-грчки (2500. п. н. е.) праиндоирански (2200. п. н. е.), док се подела између иранске и староиндијске гране десила 1800. п. н. е.

Кључни увид нам пружа чињеница да су рана проширења подручја у којем се говорило индоевропским језиком често била узрокована „врбовањем“, а не само војним инвазијама. Са културом Јамне као кандидатом за језгро, првобитно врбовање било би увођење у начин живота у коме је интензивна употреба коња омогућавала да се стада животиња гаје у подручјима украјинске / јужноруске степе, изван речних долина.

Други део: Отварање евроазијских степа Осмо поглавље: Први пољопривредници и сточари: понтско-каспијски неолит десно|мини|Реке у Украјини Према Ентонију, развој праиндоевропских култура започео је увођењем стоке у понтско-каспијске степе које су до око 5200–5000 п. н. е, насељавали ловци-сакупљачи. Први сточари пристигли су из долине Дунава око. 5800–5700 п. н. е, потомци првих европских пољопривредника. Они су формирали културу Криш (5800–5300. п. н. е.), стварајући културну границу на сливу Прут-Дњестар.

Суседна Бугско-дњестарска култура (6300–5500. п. н. е.) била је локална сакупљачка култура из које се узгој стоке проширио на степске народе. Подручје Дњепарских брзака било је следећи део понтско-каспијских степа који се пребацио на сточарство. Било је то најгушће насељено подручје понтско-каспијских степа у то време и било је насељено разним групама ловаца и сакупљача од краја леденог доба. Од око 5800-5200, је насељен првом фазом дњепарско-доњецке културе, култури ловаца-сакупљача која је живела упоредо са бугско-дњестарском културом.

Девето поглавље: Краве, бакар и поглавице Око 5200–5000. п. н. е., индоевропска култура Цуцутени-Трипоље (5200–3500. п. н. е.) појављује се источно од Карпата, померајући културну границу до јужне долине Буга, и сакупљачи у дњепарским брзацима су прешли на сточарство, што је означило прелазак на Дњепар-Доњец II (5200 / 5000-4400-4200. п. н. е.). Дњепарско-Доњецка култура чувала је стоку не само за ритуална жртвовања, већ и за свакодневну исхрану. Хвалинска култура (4700–3800. п. н. е.), лоцирана на средњој Волги, која је трговинском мрежом била повезана са долином Дунава, такође је имала говеда и овце, али оне су биле „важније као обредне жртве него као храна“. Према Ентонију, „скуп култова који су се ширили са првим припитомљеним животињама био је у корену праиндоевропског поимања универзума“ у којој је стока имала суштинску улогу. Самарска култура (почетак 5. миленијума пре нове ере), северно од хвалинске културе, ступила је у интеракцију са истом. Степске културе су се знатно разликовале, економски, а вероватно и језички, од долине Дунава и балканских култура на њиховом западу, упркос трговини између њих, а такође од сакупљача из северне шумске зоне, и од култура источно од реке Урал.

Десето поглавље: Припитомљавање коња и порекло јахања: Прича о зубима Припитомљавање коња имало је огроман ефекат на степске културе и Ентони је на њему обављао теренска испитивања. Утрошеност зуба које чине жвале на уздима су знак јахања, а датирање коњских зуба са траговима трошења од жвала даје назнаке за датирање појаве јахања. Присуство припитомљених коња у степским културама било је важан траг за развој курганске хипотезе Марије Гимбутас. Према ентонију, јахање се могло појавити већ 4200. п. н. е., а коњски артефакти се у већој количини појављују након 3500. п. н. е. Јахање је знатно повећало покретљивост сточара, омогућавајући им да чувају већа стада, али је такође довело до повећаног ратовања због потребе за додатним пашњацима.

Једанаесто поглавље: Крај старе Европе и успон степе Култура Средњег Стога (4400–3300. п. н. е.) појављује се на истом месту као и култура Дњепар-Доњец, али показује утицаје људи који су дошли са реке Волге. Култура Средњег Стога била је „археолошки темељ индоевропских степских сточара Марије Гимбутас“, а тај период „је био критично доба када су се иновативни праиндоевропски дијалекти почели ширити по степама".

Око 4200–4100. п. н. е. дошло је до климатских промена које су проузроковале хладније зиме. Између 4200. и 3900. године пре нове ере, многи телови у долини доњег Дунава били су спаљени и напуштени а култура Цуцутени-Трипоље показала је пораст утврђења и кренула је према истоку, ка Дњепру.

Степски сточари, говорници архаичног праиндоевропског, проширили су се у долину доњег Дунава око 4200–4000. п. н. е., узрокујући или искористивши слом Старе Европе . Према Ентонију, њихови језици су „вероватно обухватали архаичне праиндоевропске дијалекте оне врсте која је делимично очувана касније у анатолској језичкој грани“. Према Ентонију, њихови потомци су се касније преселили у Анатолију у непознато време, можда већ 3000. п. н. е. Према Ентонију, сточари, који су формирали комплекс Суворово - Новоданиловка, вероватно су били поглаварска елита из културе Средњег Стога у долини Дњепра.

Дванаесто поглавље: Семе промена на степским границама. Мајкопске поглавице и градови Трипоља Слом Старе Европе довео је до смањења поклона на бакарним гробовима у севернопонтским степама. Између 3800. и 3300. дошло је до значајног контакта између степских култура и Месопотамије преко мајкопске културе (3700–3000. п. н. е.) На северном Кавказу. На западу трипољска грнчарија почиње да подсећа на грнчарију Средњег Стога, показујући процес асимилације између трипољске културе и степске културе и постепено рушење културне границе између њих две.

Између 3800. и 3300. п. н. е., може се разабрати пет енеолитских степских култура, а праиндоевропски дијалекти су тада могли служити као регионални језик.

Култура Михајловке (3600—3000. п. н. е.), на обали Црног мора између Дњестра и Дњепра. Људи Михајловке I мање су личили на народ Суворово-Новоданиловке и можда су се више мешали са људима из трипољске културе или људима из долине Дунава. Горњи ниво Михајловке III (3300–3000. п. н. е.) увозио је грнчарију из културе Репина (види доле) и сматра се раном западном културом Јамне. У степама северозападно од Црног мора, културу Михајловке заменила је култура Усатова после 3300. п. н. е. Култура Михајловка на Криму развила се у културу Кеми Оба . Пост-Мариупољска култура (рана фаза 3800-3300 п. н. е, у касној фази 3300-2800. п. н. е.): Дњепарски брзаци, у близини реке Доњец. Према Ини Потехиној, људи су највише личили на народ Суворово-Новоданиловке. Касна / фаза II културе Средњег Стога ( Дњепар-Доњец -Дон), око 4000–3500. п. н. е. Репинска култура (Дон) и касна хвалинска култура (доња Волга): култура Репина се развила контактом са касном културом Мајкоп-Новосвободјана (Доњи Дон), која је дубоко продрла у степу Доње Волге. Ентони такође верује да је Репин био изузетно важан за успостављање културе Афанасова у источном Сибиру, в. 3700–3300. п. н. е.

Тринаесто поглавље: Колари. Говорници праиндоевропског мини|Локација ране Јамњанске културе