Палибрчки крајпуташи представљају велику споменичку целину посвећену борцима ивањичког краја палим у Јаворском, Балканским и Првом светском рату. Споменици се налазе на месту званом „Палибрчки гроб” у засеоку Главинићи села Рокци (Општина Ивањица), крај старог пута Ивањица-Међуречје-Братљево-Ерчеге-Сјеница.
Споменичка група се састоји од 28 очуваних и обновљених крајпуташа. Сачуван је и известан број уломака од мермера и пешчара, али је ове споменике немогуће реконструисати.
Увод
Крајпуташи Обичај подизања кенотафа − споменика над празним гробом − настао је из потребе да се ода почаст војницима који су погинули на далеким ратиштима или сахрањени на непознатим локацијама, односно као одраз општеприхваћеног веровања да душа умрлог лута све док јој се не обезбеди место пребивања. Подизање ових обележја српским војницима учестало је након Јаворског, а нарочиту експанзију доживело по окончању Првог светског рата. Кенотафи су најчешће подизани на прометним местима − крај путева и на раскрсницама, али и у црквеним портама и на завичајним гробљима због чега се термин крајпуташ користи крајње уопштено, односно не односи на сва кенотафна обелажја у нас. Заправо, ова широкораспрострањена реч и није пореклом из народног језика, већ „кованица” коју је осмислио и 1961. године први употребио песник Бранко В. Радичевић у својој књизи „Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи”.
Палибрчки крајпуташи Крајпуташи се налазе у селу Рокци југозападно од Ивањице, на простору који је некада служио као одмориште караванима који су ишли од Ивањице ка Ерчегама и Сјеници и обратно. Место је названо по хајдуку Тому Палибрку који је овде сахрањен. Споменичка група формирана је након Јаворског рата, када су мештани околних села подигли већи број обележја својим изгинулим ратницима. Ти, сада уништени споменици били су углавном крсташи скромнијих димензија од студеничког мермера. Из овог периода преостала су само два споменика од камена „тоциљака” са приказом војника настрадалих у Јаворском рату. После 1918. године обичај подизања крајпуташа је интензивиран. До данас је сачувано двадесетак обележја војницима палим у Првом светском рату.
Опште карактеристике На основу епитафа уочава се да су Палибрчки карајпуташи подизани у дужем периоду, као и да нису нису подизани само погинулим, већ и умрлим ратницима. Карактеристичан пример је споменик подигнут браћи Ковачевић из Равне Горе, Миладину који је погинуо у рату 1915. године, и Миловану убијеном 1941. године од стране четника Божидара Ћосовића Јаворца. Милован је овде и сахрањен.
Стилски и хронолошки, споменици се могу поделити у пет група:
споменици од пешчара кубичне форме, без покривке, са представом покојника (крај 19. века) споменици од мермера у форми крста или плоче надвишене крстом (крај 19, прве деценије 20. века) споменици од пешчара у форми стуба или плоче са покривком у виду профилисане „капе”, већином са представом покојника (3. и 4. деценија 20. века) споменици од пешчара у виду стуба трапезоидне форме на класицистички профилисаном постољу (до 1941) савремени споменик (2013).
Сачувани споменици постављени су у низ, паралелно са путем, „као у ратничком строју”. Ликовне представе војника приказане су, уз извесне изузетке, на источним и западним странама споменика. Број приказаних ликова варира од једне, појединачне фигуре, до две или три, у случају изгинуле браће. На појединим урезан је само текст епитафа у комбинацији са различитим симболичним и декоративним елементима.
Палибрчки крајпуташи обновљени су 2013. године на иницијативу Туристичке организације општине Ивањица, а под патронатом Завода за заштиту споменика културе Краљево. Пројекат конзервације и рестаурације извело је Предузеће „Рас” из Ивањице.
1. Споменици од пешчара (крај 19. века) У групи су сачувана само два споменика од пешчара подигнута борцима Јаворског рата. Сличних су карактеристика: стубови облика квадра од камена из мајдана „Марина река” у Свештици. Опширни епитафи уклесани су у лучно засвођеним нишама на по две стране споменика, док су полеђине необрађене. Фигуре ратника приказане су плошно, а главе моделоване у плитко урезаним нишама, чиме се ствара утисак барељефа. Око глава уклесани су име и војнички чин. Ратници су приказани у униформи Војске Кнежевине Србије, са подигнутим сабљама. Споменик каплара Милану Спасовићу рад је тада надалеко чувеног мајстора Мила Поповића из Свештице.
2. Споменици од мермера (крај 19. века, прве деценије 20. века) По речима мештана, у деценијама између Јаворског и Првог светског рата овде је подигнут већи број споменика од студеничког мермера, који су уништени током времена. Преостало је само пар целих и више уломака са којих је немогуће реконструисати текст. Студенички мајстори израђивали су мермерне надгробнике који су широм тадашње Србије продавани као полупроизводи, док су податке о покојнику урезивали локални клесари. Скромних су димензија, у облику су разуђеног крста, или вертикалне плоче надвишене крстом.
3. Споменици од пешчара у облику стуба са „капом” (3. и 4. деценија 20. века) Преовлађујућа стилска група међу Палибрчким крајпуташима. Споменици у облику стуба или плоче са или без покривке, израђени од свештичког пешчара, квалитетног и меког камена погодног за обликовање и бојење. Иако споменици нису потписани, зна се да су их израдили клесари из фамилије Савића и Поповића из тог села.
Крајпуташе у Рокцима подизала је најужа родбина. Многе су куће остајале без мушке главе, а много је мајки у рату изгубило сина, некада два, па и више, а да би се свима часно одужили, најближи су им често подизали заједничке споменике. У вечини случајева на њима су приказане ликовне представе војника у ставу „мирно” и с пушком „к нози” и с бајонетом окаченим о опасач. Осим војника, приказани и по један лик официра и жандарма.
Тела покојника приказана су плошно, по утврђеним шемама, док су главе моделоване у плитким правоугаоним нишама, што одаје утисак рељефне обраде. Око главе је урезано име ратника. Лица су мирна, укочена, са широко отвореним очима. Осим у пар случајева, није инсистирано на индивидуализацији лика.
Споменици су колористички рестаурисани у складу са сачуваним траговима првобитне боје. Делови униформе приказани су плошно, са колористички акцентованим детаљима. Основни цртеж изведен је ултрамарином, а лице и руке обојени белом бојом. Шајкача и војничка блуза су тамнозелене, са оковратником и еполетама у наранџастој боји. Панталоне су тамно смеђе, упасане у чизме. Опасач, ременик и бајонет обојени су црвенкастом, а метални делови пушке светлоплавом бојом. Поједине речи или цели редови епитафа обојени су у црвено, плаво, жуто, и бело. У истом тоналитету су крстови, симболични мотиви (ловоров венац, представа голуба на цветној грани који кљуца грожђе) и стилизовани флорални орнаменти каракеристични за надгробне споменике моравичке стилске групе.
Поред ликовних вредности споменика, значајни су и њихови епитафи, који подсећају потомство да никада не заборави патње и муке ратника за одбрану домовине и да „цео” свет сазна о њиховим страдањима.
4. Споменици у виду трапезоидног стуба на постољу (до 1941. године) Групу употпуњују три споменика модерног „европејског” стила са купастим четвороделним врхом и класицистички профилисаним постољем.
5. Споменик хајдуку Томи Палибрку
Савремено обележје од пешчара кубичне форме, са профилисаном покривком и машински урезаним словима обојеним у црвено и црно. Споменик подигнут од стране потомака 2013. године.
Споменик браћи Јекић из Медовина, Радојици (†1915) и Обраду (†1915)
Опис мини|десно|163п| Стуб од пешчара димензија 170х36х21 -{cm}- са оригиналном покривком у виду профилисане „капе”. На источној страни приказана је стојећа фигура војника Обрада Јекића у ставу „мирно” са пушком „к нози”, а запаној идентична представа његовог брата Радојице. На јужној бочној страни уписан је текст епитафа, а изнад њега урезан крст уоквирен цветном лозом. Натпис се завршава на северној страни споменика.
Епитаф Ој путниче мили роде ти не жали труда свога те прочитај овај спомен изгинулих ратника, миле браће Јекића. ОБРАД ЈЕКИЋ из Медовина војник I чет. I бат. III поз. који у 45. год. погибе у Лозници код Чачка 10. октомбра 1915. год. II-ги РАДОИЦА ЈЕКИЋ војник I ч. I поз. који у 30- ој год. Погибе код Младеновца 11-ог октомбра 1915. год. Бог да им душу прости. Спомен подигоше им супруга Зорка мужу и ђеверу, синови Миломир Светомир Велимир Милутин Милорад Милован Никола.
Споменик браћи Луковић из Равне Горе, Вукоману (†1915) и Миљку (†1915)
Опис мини|десно|163п| Стуб од пешчара димензија 150х37,5х22,5 -{cm}- са савременом покривком. На западној бочној страни урезан је декоративан крст оперважен ловоровим венцом, испод кога је епитаф посвећен Вукоману Луковићу. Текст посвете његовом брату налази се на источном боку, у комбинацији са голубом на цветној грани. На страни окренутој ка северу приказан је војник Миљко Луковића у ставу „мирно” са пушком „к нози”, док је на наспрамној представљен је његов брат Вукоман у истој пози, архаично приказаног лика, што указује да су споменик клесала два мајстора.
Епитаф Спомен ВУКОМАНА ЛУКОВИЋА из села Равне Горе општина Ковиљска. Умро у 20-ој години у Нишу. Градски топџија од 1914-1915. год. Овај спомен диже отац Јовић Луковић и сестра Тијана.
МИЉКО брат Вукоманов војник IV-ти кадровачки пук погино на Вишеграду 1915. год. у 22. стар. Бог да и прости. Овај спомен диже отац Јовић Луковић и сестра Тијана.
Споменик браћи Ковачевић из Равне Горе, Миловану (†1941) и Миладину (†1915)
Опис мини|десно|163п| Споменик од сивог пешчара састављен из више делова: ниског постоља, базе у облику квадра и стуба који се сужава, са купастим завршетком сведеним са бочних страна. У врху западне стране приказан је једноставан крст уоквирен ловоровим венцем. Текст епитафа исписан на западној и делом јужној страни споменика садржи основне податке о браћи Ковачевић који су животе изгубили у два светска рата − Миладину страдалом 1915. године и Миловану преминулом 1941. године, који је овде и сахрањен.
Епитаф Спомен браће Ковачевића МИЛОВАН пож. 41. год. а умро 31. 8. 1941. год. МИЛАДИН пож. 19. г. а погинуо у рату 15. 10. 1915. г. родом из Равне Горе. Спомен подижу из поштовања брат Радош мајка Петрија и браћа Мирослав Сава супруга му Зорка и синовац Недељко и остала синовчад братучед жан. поднаредник Тикомир Ковачевић.
Споменик браћи Радоњић из Дајића, Јеремији (†1908) и Тадији (†1918)
Опис мини|десно|163п| Стуб од пешчара димензија 163х36,5х23,5 -{cm}- са савременом покривком. На предњој, западној страни испод великог тролисног крста уоквиреног ловоровим венцем започиње текст епитафа. Натпис се завршава на полеђини споменика, изнад приказа саксије са стилизованом биљком. На северној страни споменика приказана је стојећа фигура Јеремије Радоњића у жандармској униформи са шапком на глави, док је на наспрамној, јужној приказан његов брат Тадија као војник у ставу „мирно” са пушком „к нози”.
Епитаф Спомен умрлих ратника синови Александра Радоњића из Даића. ЈЕРЕМИЈЕ кои је умро у Београду као жандарм 1908. год. и ТАДИЈА који је погинуо као каплар руковаоц машинке пушке II чете I бат. 4-ог п. пука код Крагујевца 12-ог октомбра 1918. год. при гоњењу непријатеља и ослобођењу Србије. Спомен им подиже отац Александар и мати Тодора. Споменик браћи Љујић из Рокаца, Борисаву (†1927) и Јовану (†?)
Опис мини|десно|250п| Вишеделни споменик од сивог пешчара са кубичним постољем, стубом са четвороделним врхом и класицистички профилисаним међупростором који спаја ова два дела. На споменику нема ликовних елемената сем лучно исписаног имена старијег брата око овалног удубљења за слику. Текст епитафа започиње у врху западне стране, наставља се на јужној и завршава у дну западне стране, у ниши на постољу споменика.
Епитаф Спомен БОРИСАВА ЉУЈИЋА жандомериског наредника I класе I бригаде у Београду који поживи 44. год. а умро 20. 9. 1927. год. и ЈОВАНА