thumb|right|Нуклеарна електрана Брус Нуклеарна електрана Брус је нуклеарна електрана која се налази на источној обали језера Хурон у Онтарију. Заузима 932 ха (2300 хектара) земље. Објекат је име добио по округу Брус у којем се налази. То је највећа светска потпуно оперативна нуклеарна станица по укупном броју реактора и броју тренутно активних реактора, али ју је у капацитету плочице премашила Јужнокорејска нуклеарна електрана Кори 2016. Станица је највећи послодавац у округу Брус, са преко 4000 радника.
Раније познато као Развој нуклеарне енергије Брус (БНПД), објекат је у фазама између 1970. и 1987. године изградила провинцијска корпорација Crown. У априлу 1999. Онтарио Хидро, компанија која је продавала електричну енергију, је подељен на 5 корпорација које су преузеле све електричне производне станице. У јуну 2000. године, главна корпорација је склопила дугорочни уговор о закупу са конзорцијумом из приватног сектора Bruce Power да преузме операцију. У мају 2001. године Bruce Power започео је са радом. Закуп је на 18 година до 2019. године са опцијом продужења још 25 година до 2044.
У новембру 2009. године, Канадска комисија за нуклеарну безбедност обновила је оперативне лиценце електране на пет година до 2014. године и дала дозволу за пуњење агрегата 1 и 2. У мају 2014. године, комисија је продужила лиценцу до маја 2015. године, а јавне расправе заказане су за почетак 2015. године у Отави и Кинкардину. Нова оперативна лиценца додељена је од 1. јуна 2015. године до 31. маја 2020. године и поново је обновљена од 1. октобра 2018. године до 30. септембра 2028. године.
Опис Нуклеарна производна станица Брус је нуклеарна електрана која се налази на источној обали језера Хурон у заједницама Инверхурон и Тивертон, Онтарио у Канади. Заузима 932 ха (2300 хектара) земље. Име је добило по месту Брус, локалној општини када је постројење изграђено, а сада Кинкардин због спајања.
Његових осам реактора распоређено је у два постројења (А и Б) са по четири реактора. Сваки реактор се налази у армирано-бетонском затвореном простору и покреће осам генератора паре. Генератори паре високи су 12 м и тешки по 100 тона. Свака електрана користи три машине за пуњење горивом, подељене између четири реактора, која путују каналом пресеченим кроз чврсту стену испод реактора, прелазећи цело постројење. Канал се дуплира као део система за растерећење притиска, повезан са зградом за вакуум. Сваки реактор има свој турбински генератор агрегат, са једном турбином високог притиска и три турбине ниског притиска који покрећу један генератор. Турбинска хала дуга је око 400 м у сваком постројењу и садржи четири турбинска генераторска агрегата. Вода за хлађење узима се из језера Хурон. Постоји (првобитно) једна контролна соба на 4 реактора.
Брус А thumb|right|Брус А Изградња Бруса А започета је 1969. године, чинећи га наследником погона Пикеринг А нуклеарне електране. Јединице Брус А првобитно су оцењене на 750 МВе нето / 805 МВе бруто, што је касније повећано на 769 МВе нето / 825 МВе бруто. Од 2017. године, јединице Брус А биле су способне да производе до 779 МВе мреже према подацима генератора ИЕСО (Независни оператер електроенергетског система). За сваки реактор потребно је 6240 снопова горива тежине по 22,5 кг, односно око 140 тона горива. Постоји 480 канала за гориво по реактору, који садрже по 13 снопова. Постоји капацитет за складиштење око 23.000 снопова. Приближно 18 снопова се испушта по реактору дневно.
Генератори паре Брус А користе засебни велики хоризонтални заједнички парни бубањ (са једним парним бубњем заједничким за четири генератора паре), дизајн који је у то време пао у већини других постројења. Питања везана за дизајн за носаче цеви узроковали су трошкове поправке и кашњења, који су премашили нето вредност градитеља Babcock & Wilcox Canada.
Док нису уклоњени 1998, реактори Брус А користили су јединствене потисне шипке за контролу реактивности. Потисне шипке садржале су 93% уранијума-235 и уметнуте су да би се превазишло тровање ксеноном. Брус Б и сви други реактори Онтарио Хидро уместо тога користе апсорбер шипке зване „подешавачи“ који се обично убацују и уклањају како би се превазишло тровање ксеноном.
Брус А је показао „одличну“ рану историју рада. Заједно са Пикеринг А, осам јединица постигло је укупни просечни фактор способности од 83% током почетног петогодишњег периода. Међутим, 2001. године, када је Bruce Power преузео закуп, све јединице Брус А су постављене.
Године 1981, блок 1 је рангиран као најбољи реактор на свету са фактором доступности од 97%. У децембру 1997. године, након око 20 година рада, престао је да ради. 2005. године (након 7 година неактивности) почело је са обнављањем. У септембру 2012. године (15 година без употребе) поново је почео са радом.
Године 1982. јединица 3 је поставила тадашњи светски рекорд од 494 дана непрекидног рада, а од 1984. године Брус А је био најпоузданија станица са више јединица на свету. Од априла 1998. надаље, Брус А3 је остао да не ради 6 година, враћајући се у службу у јануару 2004. (у то време јединица је имала 32 године). Планирано обнављање треће јединице треба започети 2023. године (када ће јединица имати 51 годину).
Године 1990. софтверска грешка у блоку 4 изазвала је грешку машине за пуњење горивом, оштетивши канал за гориво. Већ 1993. године снага реактора је смањена на 60% док се нису могли решити различити сценарији губитка расхладне течности. Након тога, јединице Брус А вратиле су се на 89% од номиналне снаге. У марту 1998. године, након отприлике 19 година рада, блок 4 је искључен из употребе. У службу се вратио у октобру 2003. године, након 6 година мировања (у то време јединица је имала 31 годину). Планирано обнављање блока 4 да започне 2025. године (када ће јединица имати 53 године).
Брус Б Јединице Брус Б су нешто већег капацитета: 817 МВ нето, 840 МВ бруто, што се приписује побољшаном дизајну генератора паре, где је парни бубањ саставни део сваког генератора паре у аранжману „сијалице“, елиминишући хоризонтални попречни бубањ. Године 1990. створено је деветонедељно „оштећење“ Бруса Б када је техничар погрешно подесио калибрацију на мониторима радиоактивности. У 2007. години Брус Б 7 био је нуклеарни реактор са најбољим перформансама у Онтарију са перформансама од 97,2%. а 2009. године Брус Б 5 је био први са 95,4% перформанси.
Брус Б5 Изградња је започела 1. јуна 1978. 15. новембра 1984. достигла је прву критичну тачку Комерцијални рад започео је 1. марта 1985. Првобитно планирано гашење 2016. (јединица би имала 31 годину) Планирано обнављање започиње 2026. године (јединица ће бити стара 41 годину)
Брус Б6 Изградња је започела 1. јануара 1978. 29. маја 1984. достигла је прву критичну тачку Комерцијални рад започео је 14. септембра 1984. Првобитно планирано гашење 2018. (јединица би имала 34 године) Планирано обнављање започиње 2020. године (јединица ће имати 36 година)
Брус Б7 Изградња је започела 1. маја 1979. 7. јануара 1986. достигла је прву критичну тачку Комерцијални рад започео је 10. априла 1986. Првобитно је требало да буде угашен 2015. године (јединица би имала 29 година) Планирано обнављање започиње 2028. године (јединица ће бити стара 42 године)
Брус Б8 Изградња је започела 1. августа 1979. Дана 15. фебруара 1987. достигла је прву критичну тачку Комерцијални рад започео је 22. маја 1987. Првобитно планирано гашење 2019. (јединица би имала 32 године) Планирано обнављање започиње 2030. године (јединица ће бити стара 43 године)
Електрични излаз Од 2017. године, станица (А и Б заједно) производиле су следеће количине електричне енергије годишње:
2001. 20,5 терават сати (ТВх); 2003. 24,5 ТВх; 2004. (планирано) 34 ТВх. 2007. 35,47 ТВх 2008 35,26 ТВх 2013. 45 ТВх, што је било око 30% производње Онтарија 2015. 47,63 ТВх 2017. 49,02 ТВх
Поређење са Пикерингом У поређењу са другом главном канадском нуклеарном електраном изграђеном раније, Пикеринг електраном, Брусови реактори имају већу излазну снагу, постигнуту са: повећањем броја канала за гориво, повећањем броја снопова по каналу и променом самог снопа горива.
У Брусу опрему за гориво деле четири реактора сваке електране, док је у Пикерингу сваки реактор имао машину за пуњење горивом. Бруцеова машина за пуњење горивом и завршни прикључак канала за гориво (углавном канадске Џенерал електрик) заснован је на пројекту Демонстрације нуклеарне енергије.
Дизајн зграде реактора се разликује: Брус користи квадратни дизајн, у којем је што је могуће више опреме распоређено изван главне заштитне омотаче ради лакшег приступа током одржавања и ванредних ситуација. Генератори паре продиру у задржавање. Примарне пумпе за расхладну течност и примарни цевоводни системи налазе се унутар ограђеног простора, али су мотори пумпе изван задржаног простора, а заптивке погонског вратила чине границу задржавања. Пикеринг има округле куполе које затварају већи део секундарне опреме за хлађење.
Пикеринг А систем првобитно није имао други независни систем за искључивање. Бруцеов концепт задржавања се разликује: палуба механизма реактивности реактора служи као део границе задржавања, ближа је реактору и склонија оштећењима у случају несреће („случајна физичка демонтажа“). Стога су дизајнери предвидели потребу за другим безбедносним системом како би се смањио ризик од несреће. Брусје добио други, потпуно независан систем сигурносног искључења (СДС2) који користи методу убризгавања течног неутронског отрова. Бруссистем такође има систем за убризгавање расхладне течности под хитним притиском (ЕЦИС). Сваки Бруцеов "пакет од 4" има сопствену вакуумску зграду, док Пикеринг има један на осам реактора. У Пикерингу је вакуумски канал затворен неповратним вентилима, како би се спречио проток мешавине паре и ваздуха из канала у реакторску јединицу. У Бруцеовом концепту не постоји такав неповратни вентил; све зграде реактора су међусобно повезане током нормалног рада. Брускористи систем за пренос топлоте са једним кругом, док је Пикеринг имао два круга. Прве две реакторске јединице Пикеринг А су првобитно користиле цеви под притиском. Све наредне јединице користе цирконијум - 2,5% легуру ниобија. Брускористи притисак под притиском за одржавање притиска расхладне течности, Пикеринг има другачији систем. Дизајн Пикеринг је користио 12 малих генератора паре који раде у групе од по три а могу се појединачно вентилирати из петље за пренос топлоте, као и 16 пумпи по реактору, при чему су 4 резервне. У Бруцеу је број генератора паре и пумпи за расхладну течност смањен на 8, односно 4, без резервних пумпи, чиме је поједностављено цевовод. Бруссистем омогућава брже и лакше подешавање нивоа снаге реактора.
Трошкови Предвиђало се да ће БрусА коштати 0,9 милијарди канадских долара (1969), а заправо кошта 1,8 милијарди америчких долара (1978), што је 100% више. Предвиђало се да ће БрусБ коштати 3,9 милијарди долара (1976), а заправо ће коштати 6 милијарди долара (1989) што је прекорачење од 50%.
Дана 1. јануара 2016. године, Bruce Power је почео да прима јединствену уговорену цену за сав излаз са локације од 65,73 канадских долара за мегават-сат (МВх). Ова цена се делимично прилагођава годишње како би се узела у обзир инфлација и раст зарада, уз додатна месечна прилагођавања трошкова горива, и укључује малу накнаду за Бруцеову јединствену способност смањења производње до 2400 МВ (укупно у свих осам јединица - до 300 МВ по појединачној јединици) преко рада бајпаса током периода стварања вишка.