Историја Уругваја обухвата различита раздобља: претколумбово време или рану историју (до шеснаестог века), колонијални период (1516–1811), период изградње нације (1811–1830) и историју Уругваја као независне земље (од око 1830).
Домороци
Најранији трагови људског присуства стари су око 10 000 година и припадају ловачко-сакупљачким културама Каталаненсеа и Квареима које су се одвојиле од култура које потичу из Бразила.History of Humanity: Prehistory and the beginnings of civilization Најстарије откривене боле старе су око 7000 година. Примери древне стеновите уметности пронађени су у месту Чаманга. Пре око 4000 година, народи Чаруа и Гварани населили су се у овом подручју.FROM PRE-COLUMBIAN TIMES TO THE CONQUEST
Током претколонијалних времена територију Уругваја насељавала су мала племена номадских народа Чаруа, Чана, Арачан и Гварани која су преживљавала бавећи се ловом и риболовом и која вероватно никада нису бројила више од 10 000 - 20 000 људи.Racial Identities, Genetic Ancestry, and Health in South America Процењује се да је у тренутку контакта са Европљанима 1500-их било око 9.000 Чаруа и 6.000 Чана и Гварана.
Индијанци су готово нестали до периода стицања независности као резултат европских болести и сталних ратова. Европски геноцид кулминирао је 11. априла 1831. кампањом Салсипуедес, када је уругвајска војска по налогу председника Фруктуоса Ривера убила већину мушкараца припадника Чаруа, а преосталих 300 чаруанских жена и деце подељено је као кућни робови и слуге међу Европљанима.Uruguay
Колонизација мини|десно| Шпанска и португалска контрола Јужне Америке 1754. године. Током колонијалне ере, данашња територија Уругваја била је позната као Банда Оријентал (источна обала реке Уругвај) и била је тампон територија између конкурентских колонијалних претензија португалског Бразила и Шпанске империје.
Португалци су први истражили регион данашњег Уругваја 1512–1513. Први европски истраживач који је стигао овде био је Хуан Дијаз де Солис 1516. године, али су га убили домороци. Фернандо Магелан био је пристао на будућем локалитету Монтевидеа 1520. године. Себастијан Кабот је 1526. године истражио Рио де ла Плату али овде ту није опстало стално насеље. Одсуство злата и сребра ограничиле су насељавање у региону током 16. и 17. века.
Године 1603. стока и коњи су овде доведени по налогу Хернанда Ариаса де Саведра, а средином 17. века њихов број се увелике повећао.
Прво трајно насеље на територији данашњег Уругваја, основали су шпански језуити 1624. године у Виљи Соријано на Рио Негру, где су покушали да успоставе систем Оријенталних мисија за Чаруанску територију.
Португалски колонисти су 1680. године основали Колонију дел Сакраменто на северној обали реке Ла Плате, на супротној обали од Буенос Ајреса. Шпанска колонијална активност повећавала се док је Шпанија настојала да ограничи проширење Португалије границама Бразила. Шпанци су 1726. године на северној обали Ла Плате основали Монтевидео а његова природна лука убрзо се развила у комерцијални центар који се такмичио са Буенос Ајресом, а такође су кренули да освоје Колонију дел Сакраменто. Мадридским уговором осигурана је шпанска контрола над Банда Оријенталом, досељеницима је ту дата земља и створен је локални кабиљдо.
Ново Вицекраљевство Рио де ла Плата основано је 1776. године са главним градом у Буенос Ајресу и обухватало је територију Банда Оријентала. У то време земља је подељена и коришћена од стране сточара за узгој стоке.Buffer region: to1828 До 1800. године у Монтевидеу је живело више од 10 000 људи, а осталих 20.000 у остатку провинције. Од тога је око 30% било афричких робова.Uruguay
Историја Уругваја почетком 19-ог века обликована је сталним борбама између британских, шпанских, португалских и локалних колонијалних снага за превласт у сливу Ла Плате. У 1806. и 1807. Британци су у склопу англо-шпанског рата (1796–1808) покренули британске инвазије на Рио де ла Плату. Буенос Ајрес је нападнут 1806. године, а затим су га ослободиле снаге из Монтевидеа под вођством Сантијага де Линиерса. Нови и јачи британски напад 1807. године имао је за циљ заузимање Монтевидеа, који су окупирале британске снаге од 10.000 војника. Британске снаге тада нису успеле да нападну Буенос Ајрес по други пут, а Линиерс је затражио ослобађање Монтевидеа у виду капитулације. Британци су одустали од својих напада када је Шпански рат за независност спојио Британију и Шпанију у савезнике против Наполеона.
Борба за независност, 1811–1828
Провинцијска слобода под Артигасом мини|десно|Артигасова застава мини|лево| Хосе Хервасио Артигас мини|десно| Провинцијски политички савезници 1816. године. Мајска револуција 1810. године у Буенос Ајресу означила је крај шпанске владавине у вицекраљевству и успостављање Уједињених провинција Рио де ла Плате. Револуција је поделила становнике Монтевидеа на ројалисте, одане шпанској круни и револуционаре који су подржавали независност провинција од Шпаније. То је убрзо довело до прве Банда Оријенталне кампање између Буенос Ајреса и шпанског вицекраља. Локални родољуби под Хосеом Артигасом издали су Проглас из 26. фебруара 1811. којим су позвали на рат против шпанске владавине. Уз помоћ Буенос Ајреса, Артигас је 18. маја 1811. победио Шпанце у бици код Лас Пједраса и започео опсаду Монтевидеа. У том тренутку шпански вицекраљ је позвао Португалце из Бразила да покрену војну инвазију на Банда Оријентал. Бојећи се да ће ову провинцију изгубити од Португалаци, Буенос Ајрес је склопио мир са шпанским вицекраљем. Тек је британски притисак наговорио Португалце да се повуку крајем 1811. године, остављајући краљевске власти под надзором Монтевидеа. Огорчен овом издајом из Буенос Ајреса, Артигас се са око 4000 присталица повукао у провинцију Ентре Риос. Током Друге Банда Оријенталне кампање 1813. године Артигас се придружио војсци Хосеа Рондоа из Буенос Ајреса и започео другу опсаду Монтевидеа, која се завршила његовом предајом Рио де ла Плати.
Артигас је учествовао у формирању Лиге слободног народа која је објединила неколико провинција које су желеле да се ослободе превласти Буенос Ајреса и централизоване државе, а које је предвиђао Конгрес из Тукумана. Артигас је проглашен заштитником ове лиге. Вођен својим политичким идејама (артигуизам) покренуо је земљишну реформу, поделивши земљу малим пољопривредницима.Access to History for the IB Diploma: Independence movements
Бразилска провинција
Сталан раст утицаја и престижа савезника Лиге уплашио је португалску владу, која није желела да се републиканство лиге прошири на суседну португалску колонију Бразил. У августу 1816, снаге из Бразила покренули су инвазју, чиме су започели португалско освајање Банда Оријентала са намером да униште Артигаса и његову револуцију. Португалске снаге укључивале су у потпуности оружану силу дисциплинованих португалских европских ветерана Наполеонових ратова и локалних бразилских трупа. Ова војска, са више војног искуства и материјалне супериорности, окупирала је Монтевидео 20. јануара 1817, а 1820. године Артигасове снаге коначно су поражене у бици код Такуарембоа након чега је Банда Оријентал припојена Бразилу као провинција Сисплатина. Током рата за независност Бразила 1823–1824 одиграла се још једна опсада Монтевидеа.
Тридесет и три
Дана 19. априла 1825. године уз подршку Буенос Ајреса, тридесет и три оријенталца на челу са Хуаном Антониом Лаваљехом стигли су у Сисплатину. Дошли су до Монтевидео 20. маја 1825. а 14. јуна у Ла Флориди је формирана привремена влада. Дана 25. августа новоизабрана провинцијска скупштина прогласила је сецесију провинције Сисплатина од Бразилског царства, и њено припајање Уједињеним провинцијама Рио де ла Плате. Као одговор Бразил је покренуо Сисплатински рат.
Овај рат завршио се 27. августа 1828. године када је потписан уговор у Монтевидеу. Након посредовања висконта Понсонбија британског дипломате, Бразил и Аргентина сложили су се да признају независни Уругвај као међусобну државу, међутим, уругвајска независност није у потпуности загарантована, баш као ни Парагваја, и само је Парагвајским ратом осигурана независност Уругваја од територијалне амбиције својих већих суседа. Устав из 1830. године усвојен је у септембру 1829. године, а прилагођен је 18. јула 1830. године.Uruguay
"Велики рат", 1839–1852
мини|десно|Фруктуосо Ривера. мини|десно| Споменик Хоакину Суарезу у Монтевидеу Након стицања независности Уругвај је био подељен на две политичке струје: конзервативне бланкосе (беле) предвођене Мануелом Орибеом, који су заступали сељаке; и либералне колорадосе (црвене) предвођене Фруктуосо Ривером, који су заступали привреднике из Монтевидеа.
Уругвајске политичке странке биле су тесно повезане са зараћеним политичким фракцијама у суседној Аргентини. Тако су колорадоси подржавали протеране аргентинске либерале унитариосе, који су у уточиште нашли углавном у Монтевидеу, док су бланкоси подржавали аргентинског председника Мануела де Росаса. Војска предвођена вођом колорадоса Ривером је 15. јуна 1838. свргнула са власти председника Мануела Орибеа, који је побегао у Аргентину. Ривера је 1839. објавио рат Росасу чиме је започео сукоб познат као Велики рат () који је трајао наредних тринаест година. Аргентинска војска је 1843. заузела Уругвај али не и Монтевидео. Опсада Монтевидеа је почела у фебруару 1843. и трајала је до 1852. године. Улазак Француске и Велике Британије у сукоб трансформисао га је у међународни конфликт. Британска и француска морнарица су привремено блокирале луку Буенос Ајрес у децембру 1845, да би касније поморске снаге ове две земље заштитиле прилаз Монтевидеу са мора. Француски и италијански легионари (Италијани предвођени Ђузепеом Гарибалдијем) учествовали су у одбрани града, заједно са колорадосима. Разлог за улазак Француске и Велике Британије у овај сукоб био је обнављање трговине на нормалном нивоу у овом региону, тј. осигурање пловних путева на рекама Парана и Уругвај. С обзиром да нису остварили жељене циљеве Велика Британија и Француска се 1849. повлаче из сукоба и потписују споразум наклоњен Росасу. Када се чинило да ће Монтевидео коначно пасти дошло је до побуне против Росаса коју је предводио Хусто Хосе де Уркиза, гувернер аргентинске провинције Ентре Риос. Бразил се 1851. умешао у сукоб на страни колорадоса чиме је однос снага промењен и Орибе је поражен. Опсада Монтевидеа је окончана и Велики рат је завршен. Монтевидео се одужио Бразилу за подршку потписивањем више споразума којима су обе земље чвршће повезане. Успостављен је владајући тријумвират који су чинили Ривера, Лаваљеха и Венансио Флорес, али је Лаваљеха умро 1853, Ривера 1854, а Флорес је свргнут 1855.
Спољни послови Влада Монтевидеа наградила је бразилску финансијску и војну подршку потписивањем пет уговора 1851. године којим је предвиђена стална алијанса двеју земаља. Монтевидео је потврдио право Бразила да се меша у унутрашње ствари Уругваја. Уругвај се такође одрекао својих територијалних захтева северно од Рио Квареима, чиме је смањио своју површину на око 176.000 квадратних километара и признао ексклузивно право пловидбе Бразила у Лагуни Мерин и Рио Јагварону, природној граници земаља.
У складу с уговорима из 1851. године, Бразил је војно интервенисао у Уругвају онолико често колико је сматрао неопходним. Уговор о Тројном савезу су 1865. године потписали бразилски цар, председник Аргентине и генерал колорадоса Венансио Флорес, уругвајски шеф владе, коме су обојица помогла да добије власт. Трострука алијанса створена је да води рат против парагвајског лидера Франсиска Лопеза. Парагвајски рат завршио се инвазијом на Парагвај и његовим поразом од армија три земље. Монтевидео, ког је бразилска морнарица користила као логистичку базу за морнарицу, доживео је период просперитета и рат је прошао прилично мирно.
Уругвајски рат, 1864–1865 мини|десно|Уругвајски рат, 1864–1865