thumb|right|Звоник Цркве Светог Марка Звоник Цркве Светог Марка је звоник базилике Светог Марка у Венецији, Италија. Садашњи звоник је реконструкција завршена 1912. године, историјска кула се срушила 1902. године. Са 98,6 метара висине, највиша је грађевина у Венецији и колоквијално се назива „господар кућа”. То је један од најпрепознатљивијих симбола града.Zanetto, Marco, Il cambio d'abito del „Paron de casa”: da torre medievale a campanile rinascimentale (Venezia: Società Duri i banchi, 2012), стр. 9
Смештен на Тргу Светог Марка, некадашњем владином центру Венеције, звоник је у почетку био изграђен као зграда осматрачница за виђење бродова који се приближавају и штити улаз у град. Такође је служио као оријентир за сигурно вођење венецијанских бродова у луку. Започет почетком 10. века, кула је полако подигнута у висину и у 12. веку је добила звоник и торањ. У 14. веку торањ је позлаћен, чинећи торањ видљивим далеким бродовима на Јадрану. Звоник је достигла пуну висину 1514. године када су звоник и торањ у потпуности обновљени на основу ранијег ренесансног дизајна Ђорђа Спавента. Историјски гледано, звона су служила за регулисање грађанског и верског живота Венеције, означавајући почетак, паузе и крај радног дана; сазив владиних скупштина; и јавна погубљења.
Звоник стоји сам на тргу, у близини прочеља цркве Светог Марка. Има једноставан облик, подсећајући на његову рану одбрамбену функцију, чији је главнина четвороугаона осовина од цигле, широка 12 метара са сваке стране и висока 50 метара.Torres, Duilio, Il campanile di San Marco nuovamente in pericolo?: squarcio di storia vissuta di Venezia degli ultimi cinquant'anni (Venezia: Lombroso, 1953), стр. 8 На звонику је поткровље са ликовима Лава Светог Марка и алегоријским фигурама Венеције као правде. Кулу покрива пирамидална шиља на чијем се врху налази златна ветроказ у облику архангела Гаврила.
Историја thumb|left|Реконструкција трга Светог Марка почетком десетог века Напади Мађара на северну Италију 898. и поново 899. резултирали су пљачком и кратким заузимањем важних копнених градова Ераклеја, Падова и Тревисо, као и неколико мањих градова и насеља у и око Венецијанске лагуне.Fasoli, Gina, Le incursioni ungare in Europa nel secolo X (Firenze: Sansoni, 1945), стр. 96-100 Иако су Венецијанци на крају победили Мађаре код Пелезтрине 29. јуна 900. године и одбили упад, Венеција је остала рањива дубоким пловним каналом који је омогућавао приступ луци са мора. Нарочито су младом граду претили словенски гусари који су рутински угрожавали венецијанске бродске траке на Јадрану.
Низ утврђења је после тога подигнут током владавине дужда Пјетра Трибуна (у канцеларији 887—911) ради заштите Венеције од инвазије морем.Agazzi, Michela, Platea Sancti Marci: I luoghi marciani dall'XI al XIII secolo e la formazione della piazza (Venezia: Comune di Venezia, Assessorato agli affari istituzionali, Assessorato alla cultura and Università degli studi, Dipartimento di storia e critica delle arti, 1991), стр. 19 Ова утврђења обухватала су зид који је започињао у Рио дел Палазу, источно од Дуждеве палате, а на крају се протезао дуж риве до подручја које је заузимала рана црква Санта Марија Јубанико.
Саставни део ове одбрамбене мреже, на висини Сан Грегорија био је постављен гвоздени лучки ланац који се могао напети преко Великог канала како би ометао пловидбу и блокирао приступ центру града. Поред тога, изграђена је и велика караула на Тргу Светог Марка. Вероватно започета за време владавине Трибуна, такође је требало да послужи као референтна тачка за безбедно вођење венецијанских бродова у луку, која је у то време заузимала значајан део подручја који одговара данашњој пијаци.
Конструкција
Кула Одбрамбени систем започет под Пјетро Трибуном вероватно је био привремен, а изградња је била ограничена на ојачање већ постојећих структура.Agazzi, Michela, Platea Sancti Marci: I luoghi marciani dall'XI al XIII secolo e la formazione della piazza (Venezia: Comune di Venezia, Assessorato agli affari istituzionali, Assessorato alla cultura and Università degli studi, Dipartimento di storia e critica delle arti, 1991), стр. 16 Средњовековне хронике сугеришу да је постављање темеља за кулу настављено током владавине његових непосредних наследника, Орса II Партићипазио (у канцеларији 912—932) и Пјетра II Канђано (у канцеларији 932—939). Кашњења су вероватно настала због потешкоћа у развоју погодних грађевинских техника, као и лоцирању и увозу грађевинског материјала. Неке од раних опека датираних из касног Римског царства и саниране из рушевина на копну. За темељ су гомиле јохе, отприлике 1,5 метра дужине и 26 центиметара пречника, забијене у густи слој глине смештене око 5 метара испод површине.Torres, Duilio, Il campanile di San Marco nuovamente in pericolo?: squarcio di storia vissuta di Venezia degli ultimi cinquant'anni (Venezia: Lombroso, 1953), стр. 23 Шипови су преливени са два слоја храстове даске на које је положено више слојева камена.
Чини се да је израда стварне куле започела током кратке владавине Пјетра Партићипазија (у канцеларији 939—942), али није далеко напредовала. Политички сукоби током владавине Пјетра Канђана (у канцеларији 942—959) и, нарочито, Пјетра IV Канђана (у канцеларији 959—976) онемогућавали су даљи рад. Под Пјетром И Орсеолом (у канцеларији 976—978), градња је настављена и знатно је напредовала током владавине Дужда Мема (у канцеларији 979—991). Даљи додаци кули нису вршени све до времена дужда Доменика Селва (у канцеларији 1071—1084), што је показатељ да је достигла корисну висину и да се може користити за контролу приступа граду. Селво је повећао висину на око 40 метара, што је одговарало петом од осам присутних прозора. Дужд Доменико Моросини (у канцеларији 1147—1156) подигао је тада висину до стварног нивоа звоника и заслужан је за изградњу звоника.Gattinoni, Gregorio, Historia di la magna torre dicta campaniel di San Marco (Vinegia: Zuanne Fabbris, 1910), стр. 33-39 Његов портрет у Дуждевој палати приказује га заједно са свитком у којем су наведени значајни догађаји његове владавине, међу којима је и изградња звоника: „Sub me admistrandi operis campanile Sancti Marci construitur…”.Gattinoni, Gregorio, Il campanile di San Marco in Venezia (Venezia: Tip. libreria emiliana, 1912) , стр. 22
Звоник и шиљак
Први звоник је додат под дуждом Витале ІІ Микијелом (у канцеларији 1156—1172). Надвисио га је пирамидални торањ у дрвету који је био обложен бакарним плочама. Око 1329. године обновљен је звоник и реконструисан торањ. Сам торањ је био посебно склон ватри због дрвеног оквира. Изгорео је кад је ватра погодила кулу 7. јуна 1388. године, али је ипак обновљен поново у дрвету. Овом приликом бакарне плоче биле су прекривене златним листићима, чинећи торањ видљивим далеким бродовима на Јадрану. Марћантонио Сабелико у свом водичу кроз град De Venetae urbis situ (око 1494) бележи да су морнари на позлаћени шиљак гледали као на „звезду добродошлицу”:
Његов врх је висок такав да се сјај злата којим је обложен испољава навигаторима на 200 стадиона попут звезде која их поздравља.Sabellico, De situ urbis Venetae, c. c iiir thumb|left|alt= photograph of the spire of St Mark's campanile|Звоник и торањ како их је дизајнирао Ђорђо Спавенто 1489. године, а први извео Пјетро Бон (1512—1514) Врх је поново уништен 1403. године када је пламен од ватре који је требао да осветли торањ у знак прославе млетачке победе над Ђеновљанима у бици код Модона погодио дрвени оквир. Обновљена је између 1405. и 1406. Гром је поново ударио у торањ током насилне олује 11. августа 1489. године, запаливши торањ који се на крају срушио на трг испод. Звона су пала на под звоника, а зидање саме куле је пукло. Као одговор на ову најновију несрећу, прокуратори Светог Марка де супра, владини службеници одговорни за јавне зграде око Трга Светог Марка, одлучили су да обнове звоник и потпуно озидају звоник како би спречили будуће пожаре. Провизију је добио њихов прото (консултант архитекта и управник зграда), Ђорђо Спавенто. Иако је пројекат поднет у року од неколико месеци, процењени трошак износио је 50 000 дуката, а финансијска ограничења у периоду опоравка од ратова у Ломбардији против Милана (1423—1454) одложила су изградњу. Уместо тога, Спавенто је ограничио поправке на структурна оштећења куле. Преко звоника постављен је привремени кров од глинених плочица, а звона која су још била нетакнута премештена су. Избијање италијанских ратова за контролу над копном 1494. године спречило је било какве даље акције.Gattinoni, Gregorio, Il campanile di San Marco in Venezia (Venezia: Tip. libreria emiliana, 1912), стр. 21-22
Дана 26. марта 1511. снажни земљотрес је додатно оштетио крхку структуру и направио велику пукотину на северној страни куле, што је захтевало хитну интервенцију. На иницијативу прокуратора Антонија Гриманија уклоњени су привремени кров и звоник и извршене припреме за коначно извршење Спавентовог дизајна. Радови су изведени под управом Пјетра Бона који је наследио Спавента као прокуратор 1509. године. Да би финансирали почетни посао, прокуратори су продали непотраживане предмете у племенитим металима који су депоновани у ризницу Св. Марка 1414. за вредност од 6000 дуката.Gattinoni, Gregorio, Historia di la magna torre dicta campaniel di San Marco (Vinegia: Zuanne Fabbris, 1910), стр. 61 До 1512. године сама кула је у потпуности поправљена и започели су радови на новом звонику израђеном од истарског камена.
На четири стране горњег поткровља од опеке налазе се високорељефне скулптуре у контрастном истарском камену. Источна и западна страна имају алегоријске фигуре Венеције, представљене као оличење Правде мачем и вагом. Она седи на трону подржаном лавовима са обе стране у алузији на престо Саломона, краља древног Израела познатог по својој мудрости и расуђивању. Ова тема у Венецији као отелотворење, а не позивање на врлину правде уобичајена је у венецијанској државној иконографији и понавља се на фасади Дуждеве палате. На преосталим странама поткровља налази се лав Светог Марка, симбола Млетачке републике.
Новина у односу на ранији торањ је та што је статуа такође функционисала као ветроказ, окрећући се тако да је увек био окренут ветру. Франческо Сансовино је у свом водичу кроз град предложио да је идеја о ветроказу на врху нове куле проистекла из Витрувијевог описа Куле ветрова у Атини на којој је био постављен бронзани тритон. Али одређени избор арханђела Гаврила требало је да подсети на легенду о оснивању Венеције 25. марта 421. године, на празник Благовести. У венецијанској историографији легенда, која се може пратити до тринаестог века, поклапала је почетак хришћанска ера рођењем Венеције као хришћанске републике и потврдила је јединствено место и улогу Венеције у историји као чин божанске благодати. Као конструкција, изражава се у честим представама Благовештења широм Венеције, нарочито на фасади базилике Светог Марка и у рељефима Агостина Рубинија у подножју моста Риалто, на којима је приказана Богородица насупрот архангела Гаврила.
Лоџета thumb|alt= photograph of the loggetta at the base of the campanile|Лоџета Јакопа Сансовина У петнаестом веку, прокуратори Светог Марка де супра подигли су наткривену спољашњу галерију прикачену на звоник. Била је то нагнута дрвена конструкција, делимично затворена, која је служила као место окупљања племића кад год су на државне послове долазили на трг. Такође је пружала простор за прокураторе који су се повремено тамо састајали и за стражаре који су штитили улаз у Дуждеву палату кад год је заседало Велико веће.
Временом је више пута оштећена падом зида са звоника услед олује и земљотреса, али је поправљен након сваког инцидента. Међутим, када је гром ударио у звоник 11. августа 1537. године, а лоџета испод још једном била оштећена, одлучено је да се структура потпуно обнови. Провизију је добио вајар и архитекта Јакопо Сансовино, непосредни наследник Бона као протопрокуратора Светог Марка де супра. Завршена је 1546.