мини| Овлашћење за одмазду које је примио Капетан Антоан Боло преко бродовласника Доминика Малфина из Ђенове, власника брода Furet, 27. фебруара 1809. Овлашћење за одмазду и репресалије (енг. letter of marque; ) је била писана дозвола у доба пловидбе којом су владе овлашћавале приватно лице, познато као приватни корсар, да напада и заузима бродове државе која је у рату са издаваоцем. Једном када би га заузели, приватници би могли да пред Адмиралитетским судом изнесу случај ради осуде и преноса власништва заузете имовине на корсара који ју је заузео. Овлашћење би укључивало и дозволу за прелазак међународних граница ради обављања одмазде (узвраћања за нанету штету) и био је овлашћен од стране надлежних органа да врши операције репресалија изван њених граница.
Популарно међу Европљанима од касног средњег века до 19. века, крстарење по непријатељским наградама с овлашћењем за репресалије сматрало се часним позивом који је комбиновао патриотизам и профит. Такво гусарење било је у супротности са нападима и хватањем насумичних бродова, што је било неовлашћено и познато као пиратерија ; пиратерија је била готово универзално омражена. Upton's Maritime Warfare and Prize pp 170–171; 176. Discusses the history of letters of marque and reprisal. Upton is considered the foremost 19th-century American scholar on prize law. У стварности, разлике између корсара-приватника и пирата често су биле у најбољем случају суптилне, а у најгорем питање интерпретације. Hewitson, Skull and Satire, p. 19–20.Konstam, Pirates: Predators of the Seas,
Поред значења саме дозволе, појмови овлашћење за одмазду и корсар-приватник понекад су коришћени за описивање самих пловила која су коришћена за прогон и хватање плена. У том контексту, овлашћење за одмазду и репресалије важило је за гломазан теретни носач са четвртастим једрима који би можда уловио плен ако би се прилика указала током вршења његових уобичајених дужности. Супротно томе, израз приватник генерално се односио на брзо пловило, монтирано тако да пркоси ветру, без четвртастих једара (fore-and-aft rigged) тешко наоружано и са великом посадом, намењено искључиво за борбу. , pp ?: Discusses the difference between letter of marque vessels and privateers.
Етимологија и историја номенклатуре Будући да овај појам није са ових, већ претежно са западноевропских простора, треба објаснити порекло њених уобичајених назива на тим језицима. Енглески термин Letter of Marque and Reprisal позајмљен је из француског термина Lettre de Marque et de Répressailles. Док су остали термини релативно транспарентни, треба појаснити шта тачно означава та „марка”.
Та реч у француском позајмљена је из провансалског језика, где гласи marca, а њој сродан глагол marcar значи „запленити као јемство/залог”. Сама реч је германског порекла и у француске говоре је ушла преко франачког, a у прагерманском је реконструисана као *marką, „ознака, жиг”, отуд и енглеско mark, па и српска реч марка.
Према Оксфордском енглеском речнику, прва забележена употреба овог енглеског термина за овлашћење за репресалије била је у енглеском статуту 1354. године за време владавине Едварда III . Фраза се односила на „дозволу коју суверен додељује поданику, овлашћујући га да врши одмазду над поданицима непријатељске државе због повреда које му је наводно нанела непријатељска војска“. 2nd ed. (Clarendon Press, 1989) (def. 1 of "marque" & def. 2a of "marque" defining "letter of marque").
Рана историја лево|мини| Дрејк гледа благо узето са шпанског брода, Њујоршка Јавна Библиотека Током средњег века, наоружана приватна пловила која су уживала прећутни пристанак свог суверена, ако не и изричито формално овлашћење, редовно су вршила рације против поморске трговине других држава, као у случају напада Френсиса Дрејка на шпанске бродове, од којих је Елизабета I (упркос својим тврдњама да је невина) узимала удео. (discussing history of private plundering ventures). Гроцијев првобитни рад на међународном праву из 1604, De Iure Praedae (О закону о плену), бранио је право Низоземаца да пљачкају Шпанске и Португалске бродове. Grotius, De Iure Praedae Commentarius (Commentary on the Law of Prize and Booty)pp 216-182 (Carnegie endowment translation of Grotius's Commentaries; the 12th Chapter later became the basis of the noted Mare Liberum (Freedom of the Seas) principle).
Енглески краљ Хенри III је први издао оно што је касније постало познато као овлашћење за приватнике-корсаре 1243. Francis R. Stark, "The Abolition of Privateering and the Declaration of Paris," in Studies in History, Economics and Public Law 221, 270–71 (Faculty of Political Sci. of Columbia University eds., Columbia University, 1897). Ове ране дозволе додељаване су одређеним појединцима да би нападали краљеве непријатеље на мору у замену за поделу прихода између приватника и Круне .
Овлашћење за одмазду и репресалијепрви пут је настало 1295. године, Stark at 272 50 година након што су први пут издате ратне дозволе за приватнике. Према Гроцију, овлашћења су била попут „приватног рата“, што је био стран концепт ондашњим сензибилитетима, али је био повезан са добом када је океан био без закона и када су сва трговачка пловила била наоружана за самоодбрану. Grotius, De Iure Praedae Commentarius (Commentary on the Law of Prize and Booty), pp. 62 (stating "the power to wage war privately resides in the individual, and the power to wage war publicly resides in the state"). Одмазда је подразумевала тражење дозволе од суверена да се врши приватна одмазда против неког страног владара или поданика. Најранији пример овлашћене одмазде забележен у Енглеској био је 1295. године за време владавине Едварда I. Eastman, Famous Privateers of New England p. 1 (citing Edward I 1295 reprisal commission). Појам одмазде и иза њега идеја да је оправдани рат подразумевао освету за неправду, држао се овлашћења за репресалије све до 1620. године у Енглеској, у смислу да би бродовласник који жели да поднесе захтев за такво овлашћење морао да Адмиралитетном суду достави процену својих губитака. (discussing early practice in England).
Лиценцирање корсара-приватника током рата постало је широко распрострањено у Европи до 16. века, Eastman, Famous Privateers of New England p. 1 (recounting early letters of marque issued in contest between Spain and her revolted Low Countries in 1569). када је већина држава (discussing history of letters of marque: in France the first recorded use of letters of marque and reprisal was 1681). почела да доноси законе који регулишу додељивање овлашћења за одмазду. Upton's Maritime Warfare and Prize p. 176 (discussing the history of letters of marque and reprisal). Посао би могао бити врло профитабилан; током осам година Америчког револуционарног рата бродови са мајушног острва Гернзи, који су носили овлашћење, заробили су француска и америчка пловила у вредности од 900.000 фунти и наставили су да раде током наполеонских ратова .
Иако су гусарење по поруџбини и овлашћења за одмазду првобитно били засебни правни појмов, такве разлике постале су сасвим техничке још пре осамнаестог века. David J. Starkey, British Privateering Enterprise in the Eighteenth Century 20, 81 (1990). Устав Сједињених Држава, на пример, каже да ће „Конгрес имати моћ да ... додели овлашћења за одмазду и репресалије ...“, "The Constitution of the United States", Article 1, Section 8, Clause 11. без обавезе да од корсара-приватника чини засебне поруџбине.
Током америчког рата за независност, наполеонских ратова и рата 1812. године било је уобичајено вербално разликовати бродове корсара-приватника (познате и као приватни ратни бродови) и наоружане трговачке бродове, који су се називали "писмима марке" (тј. овлашћењима за одмазду), иако су и једни и други добијали исту провизију. Брод <i id="mwbQ">Сер Џон Шербрук</i> (Халифакс) био је приватник; <i id="mwbw">Сер Џон Шербрук</i> (Сејнт Џон) је био наоружани трговац. Британска Источноиндијска Компанија договарала је овлашћења за одмазду за њена пловила као што је <i id="mwcw">Лорд Нелсон</i>, не да могу да носе топове да одбију ратне бродове, корсар-приватнике, и пирате на својим путовањима у Индиу и Кину, то су могли и без дозволе, него тако да би, уколико би имали прилику да улове плен, то могли да ураде без да их окриве за пиратерију. Слично томе, и <i id="mwdQ">Ерл оф Морнингтон</i>, теретњак источноиндијске компаније од само шест топова, носио је овлашћење за одмазду.
У јулу 1793. године бродови источноиндијске компанје , Тритон и <i id="mwew">Ворли</i> учествовали су у заузимању Пудушерија блокирајући луку. Након тога, пошто су били на путу за Кину, иста три брода учествовала су у акцији у малајском мореузу . Наишли су на француску фрегату, са неких шест или седам британских улова, како допуњава своје бачве водом на обали. Три британска пловила одмах су почела да је гоне. Фрегата је побегла према Сундском теснацу . Бродови источноиндјске компаније су успели да сустигну већи број фрегатиних улова и, након неколико топовских хитаца, успели су да их поврате. Да нису носили писма овлашћења, такво понашање би се могло описати као пиратерија. Слично томе, 10. новембра 1800. године брод БИК Феникс заробио је француског корсара-приватника Женерал Малартик, под вођством Жана-Марија Дитертра, што је било легално захваљујући писму овлашћења за одмазду. Поред тога, пловила са писмом овлашћења била су ослобођена обавезе да плове у конвоју, а званично су чланови њихове посаде током путовања били ослобођени присилне војне службе . "Answers" (1911) Mariner's Mirror, Vol. 1, №9 (September), pp.255-6.
Током Наполеонских ратова била су и два случаја ( <i id="mwjQ">Дарт</i> и <i id="mwjw">Кити</i> ), где су британски приватници провели неколико месеци код обал Сијере Леоне ловећи бродове за трговину робовима.
Пријављивање за овлашћење за одмазду и правно дејство истог десно|мини| Тело капетана Вилијама Кида виси ca јавног вешала изнадТемзе, резултат конфузије око тога да ли је Капетан Кид плен заузео по закону, уз овлашћење за одмазду, или илегално, као пират. Поступак издавања овлашћења и орган који их је издавао варирао је у зависности од времена и околности. На пример, у колонијалној Америци, колонијални гувернери су их издавали у име краља. Током америчког рата за независност, најпре су законодавне установе савезних држава, а затим државе и Континентални Конгрес, затим је након ратификације Устава Конгрес одобравао, а председник потписивао овлашћења за одмазду. Власник брода би послао пријаву у којој наводи име, опис, тонажу и силу (наоружање) пловила, име и пребивалиште власника и предвиђени број посаде, и на тендер ставио обвезницу обећавајући да ће строго поштовати законе земље и међународне законе и обичаје. Комисија је додељивана броду, а не његовом капетану, често на одређено време или за одређено подручје, и наводила је непријатеља на кога су напади дозвољени. На пример, током Другог берберског рата председник Џејмс Медисон овластио је бригаду Гранд Турк из Сејлема у Масачусетсу за крстарење против „алжирских пловила, јавних или приватних, добара и поседа, који припадају Дахији Алжира “. Eastman, Some Famous Privateers p. 45 (reproducing a letter of marque granted in 1815 to the Grand Turk). (Ова посебна комисија никада није употребљена, јер је издата истог дана када је потписан уговор којим је окончана америчка умешаност у рат - 3. јула 1815. )
У Великој Британији и у 18. веку, Високи адмиралски суд Британије издавао је Писмо овлашћења за одмазду. Било је нормално да предложени приватник плати депозит или обвезницу, вероватно 1.500 фунти (тренутна вредност 150.000 фунти) као јемство за добро понашање. Забележивани су детаљи брода, укључујући тонажу, посаду и оружје. Власништво над овим бродовима често је било подељено на ⅛ деоница. Награде су процењиване и вредноване с унапред подељеним профитом и договореним уделима награде између владе, власника и капетана и посаде.