Краљевска библиотека манастира Сан Лоренцо де Ел Ескоријал (шп. Real Biblioteca del Monasterio de San Lorenzo de El Escorial), такође познат као Ла Ескуриаленсе (шп. la Escurialense) или Ла Лаурентина (шп. la Laurentina), је велика шпанска Ренесансна библиотека коју је основао Филип II (шп. Felipe II) , налази се у мадридском граду Сан Лоренцо де Ел Ескоријал, која је саставни део манастирског наслеђа Ел Ескоријала.

Мотивација Идеја Филипа II да направи велику библиотеку у Шпанији има следеће главне разлоге:

хуманистички карактер самог краља, особе са великом интелектуалном обуком, као и великог библиофила, који је импулс библиотеке сматрао природним. Најновија историографија сковала је термин Богата библиотека да се односи на приватну библиотеку Филипа II, која се сматрала заметком Ескоријала или, бар, великим доприносом у њене фондове. контекст хуманизма , културног покрета карактеристичног за ренесансу , који је подразумевао сталну промоцију свих интелектуалних активности; потреба за седиштем суда на фиксном месту; дело монархових саветника, од којих су многи хуманисти, који су на челу са Бенитом Ариасом Монтаном (шп. Benito Arias Montanо) поставили курс шпанске културе овог тренутка. Сви су били сјајни читаоци и библиофили, па су радо саветовали краља о политици

Процес обуке Стварање велике библиотеке у Шпанији имао је на уму Филип II од 1556. године, али је пројекат одложио „ трансхумантни карактер “ шпанског двора .  Тада је краљ рекао неким од својих саветника, попут Паеза де Кастра (шп. Páez de Castro) , да почну сакупљати књиге за краљевску књижару. мини|Манастир Ел Ескоријал, у коме се налази библиотека. Стварна одлука о избору 1559. године, са већ успостављеним судом у Мадриду, Сан Лоренца де Ел Ескоријала као градилишта била је контроверзна одлука, која је била у супротности са назнакама његових саветника који су били наклоњени градовима попут Саламанке, јер су били са великом универзитетском традицијом и самим тим са већим интересовањем, на општем нивоу, за књиге. Поред тога, даљина места у односу на изврсна универзитетска места тог времена, попут Саламанке или Ваљадолида, сматрала се још једним додатним проблемом.

Прве књиге почињу да стижу 1565. године . Прве набавке одговарају 42 дупликата књига које су већ постојале у палати.

У 1566. друга серија књига је стигла, међу којима су били делови велике вредности, као што су Златни кодекс (шп. Códice áureo) , Фигуративна апокалипса (шп. Apocalipsis figurado) или, можда најважнија, Де баптисмо парвулорум (лат. De baptismo parvulorum), од Светог Августина (шп. san Agustín), наводно написан у његовој руци.

Током наредне две године бројка од хиљаду свезака премашена је захваљујући доприносу саветника попут бискупа Осме Хонората Хуана (шп. Honorato Juan). У овом тренутку библиотека је постала стварност, а Филип II се састао са истакнутим представницима свих врста дисциплина како би потражио савете о набавци примерака. Тренд ових година биће прибављање оригинала и старих свезака, јер је према тадашњим критеријумима библиотека била „ предност над другима “.

Историјска еволуција

Филип II У 1571., део библиотеке је купио од Гонзала Переза, једног од краљевих саветника, који је умро пре пет година, после преговора са својим сином.  То је значило 57 грчких рукописа, који су долазили са Сицилије, и 112 латинских, који су долазили из библиотеке војводе од Калабрије . Исте године преминуо је још један од краљевских секретара Хуан Паез де Кастро и поново је део његове библиотеке купљен од његових наследника. Прибављено је 315 томова, углавном грчког и арапског порекла.

Будући да је Ескуриаленсе у то време била институција од великог престижа, појавила се фигура амбасадора, који су свуда слани са упутствима и куповном моћи за куповину бројних примерака. Тако су се на националној територији куповали из катедралних архива и манастирских књижара, док су у главним европским градовима постојали емисари задужени за набавку реномираних дела. Рад емисара у иностранству био је координиран радом библиотекара / повереника у самој библиотеци, с обзиром да је овај био задужен за наручивање и класификовање дела која су стигла у библиотеку Ел Ескориал. Једна од највреднијих колекција која је стигла у библиотеку била је она Грчки рукописи и латински кодекси које је саставио Диего Гузман де Силва током боравка на месту амбасадора у Венецији (1569-1577). мини|Бенито Ариас Монтано У 1576. попис је направљен да прикупљају 4546 количине, укључујући и рукописа (око 2000) и штампаних књига (око 2500). Исте године набављена је библиотека Диего Хуртадо де Мендоза, која се сматрала најважнијом у Шпанији.  Због ове чињенице сматрало се да је обухватала је више од 850 кодекса и 1000 штампаних свезака.

Почетком 80-их година 16.  века Ескуриаленсе су стекли дела од великог значаја. Први пример је даровао господар Сорије, Хорхе Бетета : кодекс визиготских савета из 9. века нове ере. Поред тога, библиотека Педра Фајарда , Маркес де лос Велез, добила је око 500 образаца. С друге стране, књиге које припадају Исабел ла Католики преузете су из краљевске капеле у Гранади,  од којих су многе велике лепоте - неке, попут Kњиге сати данас се чак продају у факсимилним репродукцијама због њихове визуелне лепоте.

Последња деценија века започела је куповином библиотеке канонисте Антонија Агустина, једне од највећих у Шпанији . Нису сва његова дела доспела до Сан Лоренца, јер су нека одлазила у Ватиканску библиотеку, али око хиљаду примерака завршило је у Краљевској библиотеци Ел Ескоријал.

Остали Аустријaнци 16.  век се завршава смрћу Филипа II, 1598. године, који је пре своје смрти установио пензију за библиотеку, како би могла и даље имати буџет за куповину књига.

Његов наследник, Филип III (шп. Felipe III), наставио је ову меру прогласивши привилегију путем које је Ескуриаленсе бесплатно добијао примерак сваке објављене књиге.DE ANDRÉS, G., Real Biblioteca..., стр. 14. Што се тиче повећања каталога након Филипа II, динамика је наставила да расте. Ариас Монтано даровао је низ дела међу којима се истичу неки хебрејски кодекси, док је Луис Фајардо 1612. узео велики број арапских кодекса султану Мулеију Зидану .

Краљевска библиотека Ел Ескоријал наставила је да расте током седамнаестог  века  наше ере, будући да је аутентични симбол не само аустријске монархије, већ и саме државе. У ствари, сам Филип IV (шп. Felipe IV) био је задужен за испоруку најмање 1000 рукописа око 1656. године, углавном из библиотеке његовог славног ваљаног грофа Оливареса , који је заузврат имао копије разних манастирских и катедралних библиотека.

Ватра 7. јуна 1671. године догодио се велики пожар који је нанео велике губитке библиотеци и целом манастиру.  Иако је, према изворима, људски напор да пригуши пламен био огроман, то није спречило губитак више од 4.000 кодекса на свим језицима, оригинала и копија. Међу најважнијим губицима, којих је било много, су Визиготски савети (шп. los Concilios visigóticos), као и Природна историја Индије (шп. la Historia natural de las Indias) - дело Франциска Хернандеза де Толеда из 19 томова .

Једном када је пожар угашен, кодекси су стрпани у исту собу и остали су потпуно поремећени око пола века, а да нико није одлучио да заустави ову случајност. Коначно, 1725. године отац Антонио де Сан Хосе је постављен за библиотекара, који је четврт века посветио преуређивању, рекласификацији и поновном каталогисању свих томова. Укупно, нови инвентар даје цифру од 4.500 примерака као списак преживелих у пожару.

18. век: промена тренда Са Карлосом III (шп.la Historia natural de las Indias) дошло је до тоталне промене у тренду, можда узроковане „пре и после" коју је изазвао пожар 1671. Ако је некада била преовлађујућа идеја да се оставе дела за обогаћивање библиотеке, друштво XVIII века је мислило да екстраполира дела Ескуриаленсе да обогати своје наслеђе. Другим речима, тадашњи интелектуалци желели су да шире рукописе пронађене у Сан Лоренцу де Ел Ескоријал. Тако су објављени каталози о фондовима како би илустрори имали доказ о количинама које су тамо биле.

19. век Француска инвазија 1808. године представљала је опасност за институцију - а не за радове - упоредиву са великим пожаром, јер је постојала опасност од велике дијаспоре обима због чињенице да је влада Француске наложила пренос средстава галској земљи. Овај задатак поверен је Хосеу Антонију Кондеу, наводном Французу који није показивао такав став, јер је током француске окупације радове скривао у самостану Тринидада у Мадриду.

Упркос горе наведеном, када је 1814. године Фернандо VII донео одлуку да се радови врате на првобитно место, многи су украдени и изгубљени у преносу.  Међу делима која више нису била у Ескуриаленсеу били су Канцониер Баена (шп. el Cancionero de Baena) - коју је француска влада купила на аукцији - Бурбонски кодекс (шп. el Códice borbónicо) - који су такође преузели Французи - и два грчка јеванђеља која се тренутно налазе у Британском музеју и Пиерпонта Моргана библиотека у Њујорку. Тако, када је 1839. године извршен попис, недостајало је 20 рукописа и 1608 штампе.

Од средине  XIX века постојале су сталне промене одговорних за библиотеку. 1837. управљање Ескуриаленсе прешло је на Краљевску историјску академију. До тада је њиме управљала заједница јеронимита.  Међутим, упркос чињеници да је академик био задужен за Лаурентину, стварно управљање су вршила бивша имена попут Грегорио Санхез или Хосе Куеведо. 1848. године Краљевска историјска академија завршила је свој посао прелазећи у руке Краљевске куће.

Период промена није значио, као што се могло очекивати, стагнацију у развоју библиотеке. Током ових деценија извршени су многи исцрпнији пописи, као и поновно везивање велике лепоте. Прибављање нових свезака није такво у смислу новина, али главни задатак у овој линији је враћање украдених или једноставно позајмљених дела. Међутим, промене су се дешавале.

Током 1854. године библиотека се вратила у руке Херонимоса, јер је ред био враћен на кратко.  У овом тренутку управљање је било помало погубно, јер је дело Опис Ескоријала, Хуана де Херере, продато за малу количину.  Међутим, пронађено је 106 штампаних дела из Ваљадолида. У овом периоду избио је пожар, у ноћи са 1. на 2. октобар 1872. године, који је, упркос томе што није упоредив са оном из 1671. године, васкрснуо старе духове и нанео одређену штету.

Тренутни статус Адреса Краљевске библиотеке Ел Ескоријал поново се променила 1875. године,  прелазећи у Краљевско наслеђе. Десет година библиотекар је био Феликс Розански, пољски свештеник који је био задужен за обнављање и обједињавање старих рукописа. Његов рад је такође био усмерен на санацију штете настале у старом пожару, мада је његов највећи допринос био успостављање библиотеке оца Кларета , од 5.000 примерака.

1885. године, краљевским редом, Ескуриаленсе је поверена Августинцима.  Они су имали јасна наређења да изврше попис и приме и организују средства која су пристизала. Библиотека је у то време већ била намењена практично искључиво истраживачима. Заправо је прво створен каталог инкунабула.

Током целог 20.  века Августинци су наставили да објављују каталоге како би истраживачима показали списак дела пронађених у Лаурентини. Међутим, како је време одмицало, библиотека је почела да обавља потпуно другачији задатак, што се, с друге стране, тренутно ради.

С једне стране, то је обавезан фокус интересовања истраживача свих старосних група, шпанских или страних, са друге стране Краљевска библиотека Ел Ескоријал је у XXI веку, енклава од туристичког интереса која сваке године привлачи хиљаде посетилаца у град Сиера де Гуадарама.

Структура

Главна сала То је главни део комплета; извори о њој говоре као о „највећој и најплеменитијој“ и зато је позната и као Главна сала.

Дуга је 54 метра, широка је 9, а висока 10, а најупечатљивији је, бар визуелно, свод бачве који крунише просторију. мини|Главна сала.