Божићне традиције укључују разне обичаје, верске праксе, ритуале и фолклор повезане са прославом Божића. Многе од ових традиција разликују се у зависности од земље или региона, док су друге универзалне и практикују се на готово свеприсутан начин широм света.
Традиције повезане са божићним празницима су разнолике по свом пореклу и природи, с тим што неке традиције садрже искључиво хришћански религиозни карактер пореклом из саме религије, док су друге описане као више културне или секуларне природе и потичу изван сфере хришћанског утицаја. Божићне традиције су се такође значајно мењале и еволуирале током векова од када је Божић први пут установљен као празник, при чему су прославе често попримале потпуно другачији квалитет или атмосферу у зависности од временског периода и географског региона.
Одлазак у цркву Божић (укључујући и Бадње вече) је фестивал у Лутеранској цркви, свети дан обавеза у Римокатоличкој цркви и главни празник Англиканске заједнице. Друге хришћанске деноминације не сврставају своје дане празника, али без обзира на то придају важност Бадњем вечету / Бадњем дану, као и другим хришћанским празницима попут Васкрса, Вазнесења и Духова. Као такво, за хришћане присуство црквеним службама на Бадње вече или Божић игра важну улогу у препознавању сезоне божићних празника. Божић је, заједно са Васкрсом, период највеће годишње посећености цркве. Истраживање које је спровео LifeWay Christian Resources 2010. године показало је да шест од десет Американаца у то време похађа црквене службе. У Уједињеном Краљевству, Енглеска црква пријавила је процењено присуство 2,5 милиона људи на божићним богослужењима у 2015. години.
Декорације
thumb|right|Типична напуљска presepe или presepio, или сцена јаслица. Локалне јаслице познате су по својим украсним декорацијама и симболичним фигурицама, које често одражавају свакодневни живот.
Пракса постављања посебних украса на Божић има дугу историју. У 15. веку забележено је да је у Лондону био обичај на Божић да свака кућа и све парохијске цркве буду „украшене црником, бршљаном, ловоровим листом и било којим зеленилом које је година пружила”. Речено је да лишће бршљана у облику срца симболизује Исусов долазак на земљу, док се на божиковину гледало као на заштиту од незнабожаца и вештица, а њено трње и црвене бобице представљале су трнову круну коју је Исус носио на распећу и крв коју је пролио.
thumb|left|Клифтон Мил у Клифтону, Охајо, у време Божића окићен је са преко 3,5 милиона лампица.
Јаслице су познате из Рима из 10. века. Популаризовао их је свети Фрања Асишки од 1223. године, брзо се ширећи широм Европе. Различите врсте украса развијене широм хришћанског света, зависно од локалне традиције и расположивих ресурса, могу да варирају од једноставних приказа јаслица до далеко сложенијих сетова − познате традиције сцене јаслица укључују живописну Краковску шопку у Пољској,Internet Archive Susan Topp Weber, Nativities of the World, Gibbs Smith, 2013 који имитира историјске грађевине Кракова као поставке, сложене италијанске пресепе (напуљски, ђеновски и болоњешки),. Zondervan, 2001. или провансалске јасле у јужној Француској, који користе ручно осликане фигурице од теракоте зване сантонс. У одређеним деловима света, посебно на Сицилији, популарна алтернатива статичним јаслицама су живе јаслице које прате традицију Светог Фрање.. iUniverse, 2003.. Random House LLC, 2012. Први комерцијално произведени украси појавили су се у Немачкој 1860-их, инспирисани ланцима од папира које су правила деца. У земљама у којима је приказ јаслица веома популаран, људи се подстичу да се такмиче и креирају најоригиналније или најреалније. У неким породицама се делови коришћени за представљање сматрају вредним породичним наследством.
Традиционалне боје божићних украса су црвена, зелена и златна. Црвена симболизује Исусову крв која је проливена у његовом распећу, док зелена симболизује вечни живот, а посебно зимзелено дрво које зими не губи лишће, а злато је прва боја повезана са Божићем, као једна од три поклона мага, симболизујући краљевство.
thumb|Званична божићна јелка Беле куће за 1962. годину, изложена у улазном холу, а представили су је Џон Кенеди и његова супруга Џеки.
Божићну јелку су први пут користили немачки лутерани у 16. веку, а записи показују да је јелка постављена у катедрали у Стразбуру 1539. године, под вођством протестантског реформатора Мартина Буцера. У Сједињеним Државама, ови „немачки лутерани донели су украшену јелку са собом; Моравци су на та дрвећа поставили упаљене свеће.” Када украшавају божићну јелку, многи појединци на врх дрвета стављају звезду која симболизује Витлејемску звезду, што је забележио The School Journal 1897. године. Професор Дејвид Алберт Џоунс са Универзитета Оксфорд пише да је у 19. веку постало популарно да људи такође користе анђела на врху божићног дрвца како би симболизовали анђеле поменуте у извештајима о Исусовом рођењу. Неки божићну јелку сматрају покрштавањем паганске традиције и ритуала који окружује зимску краткодневицу, што је подразумевало употребу зимзелених гранчица и прилагођавање обожавања паганског дрвећа; према биографу из осмог века Едијусу Стивенсу, Свети Бонифатије (634–709), који је био мисионар у Немачкој, донео је секиру до храста посвећеног Тору и указао на јелу за коју је рекао да је прикладнији предмет поштовање јер је указивала на небо и имала је троугласти облик, за који је рекао да је симболичан за Тројство. Фраза на енглеском језику „Christmas tree” (божићно дрвце) први пут је забележена 1835. године, 2001. и води порекло из немачког језика.
Из Немачке обичај је уведен у Британију, прво преко краљице Шарлоте, супруге Џорџа III, а затим успешније од принца Алберта током владавине краљице Викторије. До 1841. године јелка је постала још раширенија широм Британије. До 1870-их људи у Сједињеним Државама прихватили су обичај постављања јелке. Edition 40.. . Божићне јелке могу бити украшена светлима и украсима.
thumb|left|upright|На Божић се Христова свећа у средишту адвентског венца традиционално пали у многим црквеним службама.
Од 16. века, божићна звезда, домаћа биљка из Мексика, повезана је са Божићем који носи хришћанску симболику Витлејемске звезде; у тој земљи биљка је на шпанском позната као Цвет свете ноћи. Остале популарне празничне биљке укључују холи, имелу, црвени амарилис и божићни кактус. Уз божићну јелку, унутрашњост куће може бити украшена овим биљкама, заједно са венцима и зимзеленим лишћем. Излагање тзв. божићних села такође је постало традиција у многим домовима током ове сезоне. Спољашњост кућа може бити украшена светлима, а понекад и осветљеним саоницама, Снешко Белићима и другим божићним фигурама. Имела је истакнута у европском миту и фолклору (на пример легенда о Балдеру), зимзелена је паразитска биљка која расте на дрвећу, посебно јабуци и тополи, а када се осуши добије златну боју. Обичај је да се гранчица имеле о Божић веша у кућу и свако ко стоји испод ње може бити пољубљен. Имела има лепљиве беле бобице, од којих се једна традиционално уклањала кад год би некога пољубили испод ње. Ово је вероватно ритуал плодности. Сок од бобица подсећа на семену течност.
thumb|Градска божићна декорација и осветљење
Остале традиционалне декорације укључују звона, свеће, шећерне штапиће, чарапе, венце и анђеле. И приказ венаца и свећа у сваком прозору су традиционалнији божићни приказ. Концентрични асортиман лишћа, обично зимзеленог, чини божићне венце и осмишљен је да припреми хришћане за адвентско време. Свеће у сваком прозору имају за циљ да покажу чињеницу да хришћани верују да је Исус Христос крајње светло света.
Божићне лампице и транспаренти могу бити окачени дуж улица, музика се пушта из звучника и божићне јелке постављене су на истакнута места.Murray, Brian. "Christmas lights and community building in America," History Matters, Spring 2006. У многим деловима света уобичајено је да градски тргови и потрошачке тржне локације спонзоришу и излажу украсе. Ролне папира јарких боја са секуларним или религиозним божићним мотивима производе се у сврху умотавања поклона. У неким земљама се божићни украси традиционално уклањају Дванаесте ноћи.
Представа јаслица thumb|Деца у Оклахоми глуме у представи о Исусовом рођењу. За хришћанску прославу Божића гледање представе Рођења Исусових је једна од најстаријих традиција Божићног празника, са првом реконструкцијом Рођења Исусова која се догодила 1223. године. Те године Фрања Асишки је окупио јаслице испред своје цркве у Италији и деца су певала божићне песме славећи Исусово рођење. Сваке године то се увећавало и људи су путовали издалека да би видели Фрањин приказ Исусовог рођења који је приказивао драму и музику. Представе Јаслица на крају су се прошириле по целој Европи, где су и даље популарне. Црквене службе на Бадње вече и Бадњи дан често су долазиле на представе Рођења Исусова, као и школе и позоришта. У Француској, Немачкој, Мексику и Шпанији представе Јаслица често се изводе на отвореном на улицама.
Музика и песме thumb|Певање божићних песама у Џерзију
Најраније сачуване божићне химне појављују се у Риму из четвртог века. Латинске химне попут „Veni redemptor gentium”, коју је написао Амброзије Милански, надбискуп Милана, биле су строге изјаве теолошке доктрине Оваплоћења у супротности са аријанизмом. У неким црквама се и данас пева „Corde natus ex Parentis” („Очеве љубави рођене”) шпанског песника Прудентија († 413). У 9. и 10. веку у северноевропским манастирима је уведена божићна „секвенца” или „проза”, која се под Бернардом од Клервоа развила у низ римованих строфа. У 12. веку, париски монах Адам од Светог Виктора почео је да изводи музику из популарних песама, уводећи нешто ближе традиционалној божићној песми.
До 13. века у Француској, Немачкој, а нарочито у Италији, под утицајем Фрање Асишког, развила се снажна традиција популарних божићних песама на матерњем језику. Божићне песме на енглеском први пут се појављују у делу Џона Одлија, шропширског капелана, који наводи двадесет и пет „божићних коледа“, које су вероватно певале групе људи, који су ишли од куће до куће.
thumb|left|Дечји певачи у Букурешту, 1841. године
Песме које су сада посебно познате као коледе, првобитно су биле народне песме које су се певале током прослава попут „жетве плиме”, као и Божића. Тек касније су у цркви почеле да се певају коледе. Традиционално, коледе су се често заснивале на средњовековним обрасцима акорда и управо им то даје њихов јединствено карактеристичан музички звук. Неке енглеске песме попут „Personent hodie”, „Good King Wenceslas” и „The Holly and the Ivy” могу се пратити директно до средњег века. Они су међу најстаријим музичким композицијама које се и даље редовно певају. „Adeste Fideles” (О, хајде сви верни) појављује се у свом данашњем облику средином 18. века, иако су речи можда настале у 13. веку.
Певање коледа је у почетку претрпело пад популарности након протестантске реформације у северној Европи, иако су неки реформатори, попут Мартина Лутера, писали коледе и подстицали њихову употребу у богослужењу. Коледе су углавном преживеле у сеоским заједницама све до оживљавања интереса за популарне песме у 19. веку. Енглески реформатор из 18. века Чарлс Весли схватио је важност музике за обожавање. Поред тога што је многим псалмима наметао мелодије, које су утицале на Велико буђење у Сједињеним Државама, написао је текстове за најмање три божићне песме. Најпознатија је првобитно носила назив „Hark! How All the Welkin Rings”, касније преименована у „Hark! The Herald Angels Sing”.
Феликс Менделсон написао је мелодију прилагођену Веслијевим речима. У Аустрији су 1818. године Мор и Грубер направили значајан додатак жанру када су компоновали „Тиху ноћ” за цркву Светог Николе у Оберндорфу. Древне и модерне божићне песме Вилијама Сендиса (1833) садржале су прво појављивање у штампи многих сада већ класичних енглеских песама и допринеле су викторијанском оживљавања овог фестивала..