250px|мини|Пекара у Новом Пазару, је типичан пример пекарске радње са великим стакленим излогом иза кога се ређају пекарских производи и гомилом дрва за ложење фуруна поред пекаре, на којима се пекао тај хлеб Пекарски занат представља вештину припреме и печења хлеба и других пецива. Ова делатност, која захтева познавање састојака, техника мешења, ферментације и печења, у Србији има традицију дугу неколико векова. Зачет у периоду владавине Османског царства, овај занат је је почео нагло да се развија након почетка стварања модерне српске државе у 19. веку. Пекарски занат, као и хлеб у српској традицији има јединствено место и прати сваког Србина, у стопу, као занатска делатност као извор хране, као део културна баштина и религијски симбол - од рођења до смрти, па и после смрти. Такав однос према хлебу, производу српских пекара није заборављен ни у најтежим условима рата. Хлеб се у српском језику користи и као уопштени синоним за храну. Када неко у Србији пита - има ли хлеба? мисли - има ли нешто за јело?.Dimitrije Vujadinović, Hleb u Velikom ratu, Prometej, Novi Sad

Историја 250px|мини|Хлеб сличан овом из музеја у Помпеји, пронађен у пепелу након ерупције вулкана Везува, спреман је и у Наисусу (данашњем Нишу) у Време Цара Константина у 4. веку Традиција печења хлеба на простору данашње Србије настала је још из периода античке Грчке у којој су месили хлеб са квасцем, и то две врсте: од проса и од јечма. Хлеб су пекли у посебним пећима, користећи посуде од гвожђа, бронзе или глине.

Најстарији хлеб је пронађен у подруму једног старогрчког храма. Био је троугластог облика, испечен око 2000. године пре нове ере.

Насељавајући простор данашње Србије прво су Грци донели традицију печења хлеба, а затим је наставили у Римљани у периоду владавине Римског царства, Тада су на простор некадашње Мезије римски легионари са собом донели и традицију спремања хлеба, која је у Риму зачета 168. године пре нове ере, у великим државним пекарема, којих је око 30. године пре нове ере у Риму било 329. У Римском царству пшенични хлеб је био привилегија богатих, док је већина римских поданика правила хлеб од јечменог брашна.Toussaint-Samat, Maguelonne (1994). A History of Food (en inglés) (primera edición). Wiley-Blackwell. p. 824. .

Доласком Словена, на простор данашње Србије они прихватају део традиције у спремању хлеба староседелаца али и уносе неке своје стечене навике у припреми намирница од житарица.

Осим своје свакодневне употребе хлеб у традиционалној култури балканских Словена има не само прехрамбену већ и ритуалну улогу, где се он више не опажа као предмет, већ као знак. При његовој употреби у магијске и духовне сврхе уведени су додатни захтеви који се односе на припрему хлеба. Они се тичу како избора особа које могу припремити хлеб, тако и избора брашна, начина мешења и печења хлеба, времена када се то обавља и простора где се све то може обавити. Хлеб као ритуални предмет и саставни део многобројних обреда у народној култури балканских Словена, проширио се и међу Србе који такође спадају у Словене.Ashton, John (1904). William Clowes, ed. The History of Bread from Pre-historic to Modern Times (en inglés) (primera edición). Londres: Brooke House publishing Co. p. 13-43.

Технологија израде хлеба из античког периода се није много мењала, осим квасца и адитива. Срби су у почетку хлеб правили без квасца, али већ у раном средњем веку користили су квасац, као и различите врсте брашна (меко и тврдо).

У средњем веку у првој Српској држави пшенични хлеб јела је само властела, а народ је месио хлеб од јечма и сирка.

Хлеб као једна од нај­ста­ри­јих вре­ме­на па до да­нас основ­на на­мир­ни­ца за ис­храну љу­ди про­из­во­ди се ве­ко­ви­ма у Србији, све до са­вре­ме­ног до­ба, прво углав­ном са­мо за сопствене по­тре­бе у окви­ру соп­стве­ног до­ма­ћин­ства. Од 9, века па све до кра­ја 19. ве­ка за ис­хра­ну српскох ста­нов­ни­штва углав­ном је би­ла до­ступ­на ка­ша и ле­пи­ње од про­се­ног брашна. Ка­сни­је се пре­шло на ко­ри­шће­ње јеч­ма, па­су­ља и ку­куру­за у из­ра­ди хле­ба, а тек 1950-тихна у упо­тре­бу је ушло пше­нич­но бра­шно. 250px|мини|Божићни обредни хлебови из нишког краја У раном средњем веку са усвајањем Хришћанства као прве признате вере, код Срба се све више развијао и култ хлеба, који је заправо још од свог открића и примене, постао не само човекова телесна веч и духовна храна, симбол исхране али и живота. Тако су Срби временом у себи објединио људскост и божанственост. Хлеб је и симбол јединства јер у себи садржи много зрна жита и када се преломи и подели представља заједнички и јединствени живот. Због значаја који је имао за опстанак становништва Србије хлеб је врло брзо постао саставни до многих обичајним и религиозних манифестација.

Код православних верника у Србији тако се временом развио обичај мешења обредних хлебова за годишње циклусе празника и за обичаје породичног циклуса. Хлеб је имао важно место у српском обичајној пракси и готово да нема православног или другог обичаја поводом којих се не месе различите врсте обредних хлебова. Током времена, обредни хлебови доживљавали су многе трансформације и били изложени различитим утицајима, тако да се данас у Србији они срећу у много различитих облика, назива, мотива и намена. За божићне празнике припрема се највећи број обредних хлебова: чесница, божићни колач и већи број фигуралних хлебова „закончића“...Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић. Српски митолошки речник — Предузеће Нолит: 1970, Београд.

Након распада Римског царства, овај део Балканског полуострва једно време је био под утицајем Византије, а у 15. веку пао је под османлијску власт, која је успела да се на овим просторима одржи све до 19. века.

Према неким подацима, у 14. и 15. веку се на Новом Брду осим хлеба правио и продавао двопек, који су најчешће куповали путници, као и пита са сиром. Податке о киселом тесту даје закон о рудницима из 1412. године деспота Стефана Лазаревића, који наређује да лош хлеб рудари не морају да плате.

Током турске владавине пекаром су се бавили турски мајстори, а Срби су обављали само помоћне послове. У том периоду хлеб се углавном припремао у домаћинствима српског становништва, па се мали број Срба бавио пекарским занатом. Са распадом Османског царства почело је стварање националних држава за које данас знамо на простору Балканског полуострва.

После Првог српског устанка и након ослобађања од директне турске власти, број турских екмеџија, односно екмешчија, како су у турско време звали пекаре, смањио се, а повећао се број Срба који су пекарски занат преузели од турских мајстора. Карановац (данашње Краљево) имао је важну административну улогу у данима Првог српског устанка, а затим је добио карактер градског насеља у које је све више пристизало становништво и војска. Са повећањем броја становника у Карановцу, повећава се и потрошња хлеба, што подстиче повећање броја занатлија који се баве печењем.

Средином 19. века странци из Аустрије и Немачке отварали су у Србији прве пекарнице с наведеним асортиманом производа. Током 19. века постепено се по припреми и асортиману, те извесно време и преко истоветног назива – хлебари, ове разлике губе, што је формално покушано и кроз оснивање Еснафа лебарског у који су убројани и пекари и фурунџије.

Стварања прве српске Кнежевине а потом и Краљевине у Србију је довео бројни досељенике из пасивних подручја, али и оне из развијенијих земања међу којима је било и пекара који су непрестано пристизали у српске градове и места у потрази за послом и зарадом и у Србији отварали пекар. За разлику од хлеба, који се традиционално припрема у домаћинству, пекари су унели новину јер су хлеб правили и продавали од белог брашна.

Занатска производња хлеба почела је да се развија у Србији у условима сложене привредне организације, повезаности производње хране, трговине, прераде сировина, услужне делатности. Тада се организује производња хлеба за опште потребе познатија као тржишна производња. И технологија овог заната постаје иста у свим градовима на Балкану.

У таквим условима у Краљевини Србији оснива се први пекарски еснаф ј1894 (који је престао је да постоји 1910, када је еснафски поредак у Србији укинут усвајањем Закона о деловању).Nikola Vučo, Raspadanje esnafa u Srbiji, knj.I, Beograd, 1954, str.47. Еснафи су представљали организацију једног или више сродних заната и имали су задатак да заштите занатлије од конкуренције, да мајсторима еснафа омогуће право да обављају несметано занат, заштити углед и интересе своје професије а потом и да стекну друге привилегије.Ти­хо­мир Ђор­ђе­вић, Ар­хив­ска гра­ђа за за­на­те и есна­фе у Ср­би­ји од Дру­гог устан­ка до Еснаф­ске уред­бе 1847.; СКА, СЕЗ, књ. 33

Некада су пекари називани екмеџије (турцизам). Тада је мало људи обављало овај посао. У ма­на­стир­ским лето­пи­си­ма по­ми­њу се ме­ста где се пра­ви и про­да­је хлеб, па се тако нпр. у ле­то­пи­су из ма­на­сти­ра Гра­бов­ца из 18. ве­ка, на­во­де хле­бар­ни­це у којима је печен и продаван хлеб.Rječ­nik hr­vat­sko­ga i srp­sko­ga je­zi­ka, JAN, dio III, Za­greb 1973/74, str. 631

Да би научио занат и основао своју сопствену пекару, пекар је мора да постане пекарски мајстор, радећи прво као шегрт код неког пекара (газде-мајстора), и затим у тим радионицама (пекарама) изучавао занат. Када би газда увидео да је шегрт научио занат, позвао би стручну комисију. Комисија би на основу знања и умешности шегрта, доделила шегрту Мајсторско писмо. На основу тог документа је он доказивао да је постао мајстор свог заната односно пекар.

Овај тренд се наставља неколико деценија након завршетка Другог светског рата. Тада започиње масовна модернизација производње, која тече паралелно са национализацијом и социјализацијом предузећа (неизбежни процес преласка са занатске на индустријску производњу, јер то није само савременији, већ и јефтинији начин производње. Када је реч о пекарама, највише их је из Македоније, а познато је да петнаестак краљевачких породица живи у Краљеву и још увек се бави пекарством.

У последњим деценијама 20. века пекарски занат је поново процветао. Данас су на сваком углу приватне пекаре и само су појединци успели да сачувају традицију овог старог заната.

Данас, и даље постоји пекарски еснаф и Унија пекара Србије. У тим удружењима су данас чланови углавном стари пекари, а њих има мало. Пошто се пекарска делатност ширила, сходно томе данас постоје мајстори (занимања) за хлеб (хлебари), пециво (пецивари) и бурек (бурегџије). Мада, доста мајстора зна два, неретко и сва три посла. Старе зидане (турске) пећи (у неким крајевима су их звали вурње, вуруне, фуруне) су замењене новим: парним, електричним и пећима на чврсто гориво, али се традиционално за најукуснији сматра хлеб из зиданих пећи.

Православни пекари имају и свог свеца заштитника, а то је свети Атанасије, и слави се 31. јануара сваке године. Пакарски занат у Великом рату 250px|мини|Пекари једне ратне пекара у Великом рату пакују таин у вреће у којима је достављан борбеним јединицама Српске војске на фронту

О исходу Првог светског рата одлучивао је добрим делом и хлеб. Он је поред егзистенцијалне, има и моралну вредност – кроз њега се увиђао однос зараћених страна према непријатељском, домаћем, фронту, солидарност, разлике у следовањима у односу на статус, а посебно, третирање заробљеника.

Највеће дневно следовање хлеба у Првом светском рату имали руски војници – 1.200 грама хлеба, а најмање амерички – 375 грама.