Совјетске депортације из Литваније биле су серија од 35 масовних депортација извршених у Литванији, земљи која је била окупирана као саставна социјалистичка република Совјетског Савеза, 1941. и 1945–1952. Најмање 130 000 људи, од чега 70% жена и деце, насилно је превезено у радне логоре и друга присилна насеља у удаљеним деловима Совјетског Савеза, посебно у Иркутској области и Краснојарској крајини. Међу депортованим било је око 4.500 Пољака. Ове депортације не укључују литванске партизане или политичке затворенике (приближно 150.000 људи) депортоване у Гулаге (затворски логори). Депортације цивила имале су двоструку сврху: сузбијање отпора политици совјетизације у Литванији и обезбеђивање бесплатне радне снаге у слабо насељеним областима Совјетског Савеза. Отприлике 28.000 депортованих Литванаца умрло је у егзилу због лоших животних услова. После Стаљинове смрти 1953. депортовани су полако и постепено пуштани. Последњи депортовани пуштени су тек 1963. Око 60.000 успело је да се врати у Литванију, док је 30.000 забрањено да се врати у домовину. Слична депортација догодила се у Летонији, Естонији и другим деловима Совјетског Савеза (види совјетске депортације из Естоније и премештање становништва у Совјетски Савез). Литванија обележава годишњи Дан жалости и наде 14. јуна у знак сећања на депортоване.
Историјска позадина У августу 1939. године, нацистичка Немачка и Совјетски Савез потписали су Молотов-Рибентроп пакт којим су источну Европу поделили на сфере утицаја. Балтичке државе (Литванија, Летонија и Естонија) постале су део руске сфере. Совјетски Савез је започео припреме за окупацију и инкорпорацију ових територија. Прво, наметнула је уговоре о узајамној помоћи којима су се балтичке државе договориле да на својој територији дозволе војне базе за совјетске војнике. Даљи кораци су одложени због Зимског рата са Финском. До пролећа 1940. године рат је завршен и Совјетски Савез је почео да оптужује Балтичке земљњ за антисовјетску заверу. Литванија је совјетски ултиматум добила 14. јуна 1940. Два дана касније уследили су готово идентични ултиматуми Летонији и Естонији. Совјетски Савез је тражио да се дозволи неограниченом броју совјетских трупа да уђу на државну територију и да формирају про-совјетску владу. Совјети су следили полууставне поступке док су присилно трансформисали независне балтичке државе у совјетске социјалистичке републике. Они су формирали просовјетске народне владе и одржавали изборе pro formae за народне парламенте. Анексија Литванске, Летонске и Естонске ССР, завршена је 6. августа 1940. мини|235x235пиксел|Антанас Сниечкус, лидер Комунистичке партије Литваније од 1940. до 1974, надгледао је масовне депортације Литванаца. Совјети су преузели контролу над политичким, економским и културним животом у три државе. Брзо су спровели разне политике совјетизације: национализација приватних предузећа, земљишна реформа у припреми за колективизацију, сузбијање политичких, културних и верских организација. Економски живот је поремећен, а животни стандард смањен. Политички активисти и други људи означени као „непријатељи народа“ ухапшени су и затворени. У јуну 1941. током прве депортације депортовано је око 17.000 Литванаца. Даље репресије спречене су нацистичком инвазијом на Совјетски Савез. За недељу дана Литванија је била под нацистичким режимом. У почетку су Немци дочекивани као ослободиоци од угњетачке совјетске власти. Чак и када су се Литванци разочарали у нацистички режим и организовали отпор, нарочито Врховни комитет за ослобођење Литваније, Совјетски Савез је остао „Јавни непријатељ број један“.
Нацистичка Немачка је 1944. године губила рат, а совјетска Русија је стабилно напредовала. Јула 1944. године Црвена армија је стигла до литванских граница у оквиру операције Багратион. Већи део литванске територије заузет је током балтичке офанзиве. Последња битка у Клаипеди завршила се у јануару 1945. Предвиђајући повратак совјетског терора, око 70 000 Литванаца повукло се у Немачку испред Црвене армије која је напредовала. Углавном су то били политички и културни активисти, уметници и научници, образованији и имућнији. Провевши прве послератне године као расељена лица, на крају су се настанили у другим државама, најчешће Сједињеним Државама, формирајући културно активну литванску дијаспору. Они који су остали у Литванији регрутовани су у војску (око 80.000 војника). Мушкарци су избегли регрутацију придруживши се литванским партизанима, оружаним антисовјетским отпором. Оружани отпор инспирисао је грађанску и политичку непослушност, на шта су Совјети одговарали прогонима: масакрима, егзекуцијама, хапшењима, депортацијама итд.
Начини депортације мини|236x236пиксел|Споменик депортованим у Наујоји Вилниа - последњем већем стајалишту воза у Литванији Додатни војници, опрема и возила би били доведени да спроведу депортацију. Међутим, депортације су држане у строгој тајности. Јуозас Барташиунас је имао један јавни налог у фебруару 1946. Наоружане групе војника окружиле би циљану кућу усред ноћи. Ноћу је било вероватније да ће се сви наћи код куће и лакше је било спровести операцију у тишини без узнемиривања осталих становника. Свима унутра, укључујући новорођенчад и старије особе, наређивано је да спакују храну и друге потрепштине (тачан списак онога што се треба или може узети варирао је између депортација и зависио од великодушности војника). Ако би неко покушао да се одупре или побегне, био би упуцан или претучен. Често би се породице раздвајале, а било је случајева када су се родитељи, деца или супружници добровољно пријавили на железничку станицу да би били депортовани са заробљеним рођацима. Возови су често користили сточна кола без икаквих погодности. Путовање је често трајало недељама, ако не и месецима. Услови су били нехигијенски, путницима је често недостајало хране и воде. Возови су често пријављивали смрт, нарочито међу децом и старијим особама, пре него што стигну на одредиште. У једном случају, воз са протераним особама искочио је из шина, усмртивши 19 и ранивши 57 људи. Иако су званична упутства (на пример Упутства Серов из 1941) често прописивала благи третман депортованих, у стварности су заробљени људи били подвргавани злостављању и пљачкано им је оно мало ствари које су смели спаковати.
Депортaције
Прва депортација 1941. мини|239x239пиксел|Вагони коришћени за транспорт депортованих (изложени у Наујоји Вилнија) Совјети су пажљиво испланирали прву масовну депортацију. Већ крајем лета 1940. високи совјетски званичници почели су да наговештавају планирана масовна хапшења и депортације. НКВД је започео регистрацију и праћење свих „антисовјетских елемената“, тј. људи за које се проценило да гаје антисовјетске ставове искључиво на основу њиховог социјалног положаја, политичке припадности, верских уверења, итд. Посебно је циљао полицајце, чланове Литванског националистичког савеза, Савез литванских пушака, разне католичке организације. Укупно је НКВД проценио да треба да региструје 320.000 људи или око 15% литванског становништва, што је са члановима породица чинило око половине становништва. Припремајући се за депортацију, НКВД је саставио спискове људи који ће бити депортовани током прве кампање, идентификовао је њихово инкриминишуће порекло, пронашао чланове њихових породица и лоцирао њихово тренутно пребивалиште. Листа је била отворена и стално се мењала. На пример, извештај од 13. маја 1941. године идентификовао је 19.610 људи које би требало ухапсити и депортовати у затвореничке логоре и 2.954 људи (углавном чланова породица ухапшених) који би требало да буду депортовани у радне логоре. Месец дана касније, бројеви су се променили на 8.598 ухапшених и 13.654 депортованих чланова породице што јасно указује на политику уклањања читавих антисовјетских породица.
Операција је започела током петка увече 13. јуна, а извеле су је трупе НКВД-а и НКГБ-а из Русије, Украјине и Белорусије. Иван Серов издао је упутства, позната као Серовска упутства, у којима се детаљно наводи како депортоване особе треба задржати и превести у возове. У упутствима се наглашавало да депортације треба изводити што је могуће потајно како би се смањила паника и отпор. Свака четворочлана извршна група добила је задатак да депортује две породице. Према званичним упутствима, свака породица је могла да узме до 100 килограма хране, одеће, обуће и других потрепштина, али сведоци су сведочили да се ова упутства често нису поштовала. Многе породице су остале неспремне за путовање или живот на одредишту. Према званичним упутствима, које су потписали Мечисловас Гедвилас и Ицикас Мескупас, имовина коју су оставили депортовани требало је да се подели на личну имовину (одећа, постељина, намештај, посуђе) и другу (уметност, инвестиције, трговински инвентар, некретнине, домаће животиње, пољопривредни алати и машине). Лична имовина требало је да буде пренесена представнику депортованог који би продао имовину и новац би пренео првобитним власницима. Остала имовина требало је да буде заплењена и продата или коришћена од стране локалних совјетских званичника. Ова упутства нису испоштована и људи су пријављивали распрострањену пљачку остављене имовине.
Депортације су се наставиле, али 16. јуна пребројано је да Совјетима и даље недостаје око 1.400 људи са њихове листе. Да би испунили своје квоте, совјетски званичници су 16. и 18. јуна на брзину ухапсили још 2.000 људи. Возови са депортираним особама окупили су се у Наујоји Вилнији, где су мушкарци (користећи разне изговоре да им треба додатна инспекција, испитивање или папирологија) одвојени од породице и укрцани у возове који су ишли према затворским логорима. Укупно је било 17 возова; иселили су се 19. јуна и стигли на одредишта између 30. јуна и 9. јула. У званичном извештају НКВД-а, припремљеном 19. јуна, било је 17.485 депортованих, али званична статистика била је непотпуна и збуњујућа. Литвански Центар за истраживање геноцида и отпора открио је и објавио судбину 16.246 депортованих.
Прве послератне депортације мини|243x243пиксел|Група депортованих Литванаца у Зиминском округу Иркутске области До 1944. године нацистичка Немачка се повлачила дуж Источног фронта, а совјетске снаге су стигле на територију Литваније до средине 1944. У октобру 1944. совјетски званичници, укључујући Сергеја Круглова који је имао искуства са депортацијом Чечена и Ингуша, почели су да шире идеје о депортацији породица „бандита“ - мушкараца који су избегавали регрутацију у Црвену армију и придружили се литванским партизанима. Међутим, такве мере нису биле практичне у време рата. Уместо тога, извршене су припреме за депортацију свих литванских Немаца, њихових породица и даљих рођака. Воз са 1.000 људи кренуо је из Каунаса 3. маја, а на одредиште је стигао тек у јуну. Депортовани су обезбедили бесплатну радну снагу на плантажама памука у долини реке Вахш. Због посебно лоших животних услова, у прве две године умрло је око 580 депортованих.
По завршетку Другог светског рата, Михаил Суслов, председник Бироа за литванске послове Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, одобрио је одлуку о депортацији 50–60 породица из сваког округа. Лаврентиј Берија је одобрио план и послао Богдана Захаровича Кобулова и Аркадија Аполонова да помогну. Кампања је била усмерена на литванске породице „бандита“ и усклађена је са понудом „легализације“ партизанима: ако се предају, њихове породице неће бити повређене. Међутим, таква обећања нису одржана, а спискови легализованих партизана коришћени су као основа за спискове депортованих. Током месеца и по дана депортовано је преко 6.000 људи. Већини тих породица већ је била одузета имовина, па су званична совјетска упутства да породица може узети до 1.500 килограма имовине често била бескорисна. Поред трупа НКВД-а, за помоћне задатке коришћени су и батаљони за уништавање.