Елизабет Христић или Јелисавета Христић девојачко Елизабет О’Брајен (1861 — 1933) по рођењу Иркиња, једна је од две добротворке из српске породице Христић, супруга српског официра и војног изасланика у Петрограду, Љубомира Христића.Политика, бр. 7823, 13. фебруар 1930. стр. 8.
Живот и дело Рођена је у Ирској 1861. године у породици О’Брајен. Била је у браку са коњичким пуковником Љубомиром Христићем, са којим је родила троје деце, сина Николу (дивизијског ђенерала, првог ађутанта краља Петра Другог) и две кћери, Ану и Џени Христић.
Долазак и живот у Србији у којој никада до тада није била, и о којој је слушала углавном из прича свог мужа Елизабета довео је код ње до закључа да се ради о земљи и друштву потпуно различитим од оног у којем је она одрасла у Ирској, и да је њен долазак био велики догађај како за породицу Христић, тако и за друштвену средину. Елизабет Христић је брзо схватила да је разлику од енглеске јавности, београдска чаршија странкињама поклањала велику пажњу, и стално прати њихово понашање и поступке. Схвативши средину у коју је дошла Елизабет је као „српска снаха“ показала велику жељу да се прилагоди тој средини, а на њену радоста та средина је те њене покушаје примала са симпатијама и трудила се да јој у томе помогне.А. Вулетић, Странкиње – „српске снахе” у 19. и почетком 20. века, у: Историјски часопис, књ. 51/2004, стр. 74
Као добротворка и активисткиња Елизабета се ангажовале у бројним женским друштвима. Постала оснивач Српског народног женског савеза 1906. године, и тако су захваљујући њој под један кров стављана сва женска друштва у Краљевини Србији.
У своје активности придружила је и своју вредну и агилну ћерку Ану. Ове две хуманитарке су заједно својим доброчинством, током ратова које је Србија водила 19119-тих година спасиле многе рањенике, и остале становнике Србије, прикупиле огромне количине санитетског материјала добијеног из Енглеске, али и својим сопственим новцем.
Високообразована, хумане културе, нарочито цењена у енглеским круговима, Елизабета се почев од балканских ратова да се активно укључује у пропагирање „српске ствари”, по разним новинама и часописима, енглеским и америчким, и у тим написима износила „оправдане тежње Српског народа”. Са ситуацијом у Србији и на Балкану за време балканских ратова свет је био упознат захваљујући новинарској делатности Елизабет Христић и њене ћерке Ане, које су обавештавале свет о рату на Балкану.S. Popović Filipović, Hrabrost između redova, str. 306. О стању у Србији 1912. године Елизабет Христић је овако писала у енглеском Тајмсу.А. Вулетић, Странкиње – „српске снахе” у 19. и почетком 20. века, у: Историјски часопис, књ. 51/2004, стр. 80. На почетку Другог балканског рата она је уреднику Тајмса упутила писмо у коме је писала о побудама, али и интересима народа на Балканском полуострву. У чланку је, између осталог, навела
Захваљујући Елизабет Христић бројни су листови у Сједињеним Америчким Државама објављивали су текстове о ситуацији на Балкану за време Балканских ратова и о тешком положају у коме се налазила Србија, због недостатка санитетског материјала. Овај текст који је објављен у Тајмсу објавила је након што је сазнала од свога сина Николе да на фронту недостаје санитетског материјала за војскуS. Popović Filipović, Hrabrost između redova, str. 310. У овим текстовима она је уједно слала јавности јавни апел за слање прилога и помоћ Србима.АЈ, ЗЈЈ-П, 80-75-330.
Њене пропагандне активности да помогне народу, још више су се интензивирала када је у Србију стигао Први светски рат. Мисија Христић Када је избила епидемија тифуса у Србији 1914. године, она и њена ћерка Ана су са Болницом шкотских жена била укључена у борбу против пегавца у Младеновцу, Лазаревцу и Ваљеву. У Ваљеву су се суочиле са страхотама епидемије у њеном пуном замаху, о чему су обе извештавале и читаоце својих листова, а у ишчекивању доласка нове шкотске болничке јединице, Елизабета је заједно са ћерком Аном покренула малу независну мисију – „Мисију Христић“. Новац за рад мисије је сакупљен уз пуну подршку Daly Expressа и других британских листова који су преносили њене чланке. Поред Ане и Елизабете, у мисији су радиле и четири професионалне болничарке, три из Енглеске и једна из Норвешке. Поред болничког рада при мисији је постојао и магацин санитетске опреме, одеће, обуће и резерви хране. Мисија Христић је у Ваљеву остала све до 19. октобра 1915. године, када је, непосредно пре нове окупације, град Ваљево напуштен.Славица Поповић Филиповић: Храброст између редова – Ана Христић у Србији и време одважних, Друштво историчара Србије „Стојан Новаковић“, Београд, и Медивест КТ, Ниш, Београд 2015. Преводилац ратних писама војника и писац ратних песама и војничких скица Била је преводилац и писац ратних песама и војничких скица које су објављене у Тајмсу, Морнинг посту , Пал мал газети, Ивнинг њузу и Вестминстерској газети.
Објавила је и писма српских војника са фронта у којима је описана ситуација у земљи, живот у избеглиштву, дани обележени страхом и немиром.
Захваљујући Елизабетином залагању настао је превод српске химне, који је штампан у овим водећим енглеским и америчким новинама.
Елизабета (Јелисавета) Христић преминула је јануара 1933. године у Енглеској, где је и сахрањена.
Признања За свој рад и допринос у ратовима које је Србија водила 1910-тих година Елизабета Христић су за живота додељена следећа одликовања: 1913. — Крст милосрђа 1915. — Орден Светог Саве четвртог степена.Службени војни лист, год. 35, бр. 30, 23. септембар 1915, стр. 731–732 1920. — Орден Белог орла петог степена, за заслуге стечене у Првом светском рату.Службени војни лист, год. 39, бр. 2, 14. јануар 1920, стр. 53–54 Напомене
Референце
Спољашње везе Патриотизам прирођене Српкиње - Политика онлајн <center>Породица Христић Љубомир Н. Христић— отац(? — ?) Елизабет Христић— мајка(1861 — 1933) Никола Љ. Христић—син (1884 — 1945) Ана Христић— ћерка(1885 — 1977)
Категорија:Рођени 1861. Категорија:Умрли 1933.