Рутенска гркокатоличка црква () је источна католичка црква, која спада у групу гркокатоличких цркава. Пошто су припадници ове цркве највећим делом Русини, колоквијално је позната и као Русинска гркокатоличка црква (). У литургијској пракси користи византијски обред, али не на грчком, већ на црквенословенском језику. У савременој еклисиолошкој терминологији, не назива се само гркокатоличком, већ и византијско-католичком (византокатоличком) црквом (). Иако ова црква има дугу историју, њен данашњи положај је услед разних околности постао веома специфичан, а многа питања која се односе на њен назив, статус и унутрашњу организацију предмет су дуготрајних расправа и спорова унутар шире заједнице гркокатоличких цркава. Црква нема обједињену јерархијску структуру, а највиши достојанственик је питсбуршки архиепископ и митрополит Вилијам Скурла (), који се на том положају налази од 2012. године.Catholic Hierarchy: Archbishop William Charles Skurla
Организација мини|десно|220п|Епархије Рутенске (русинске) гркокатоличке цркве у САД
Ова црква је подељена на три одвојене јурисдикције: једну америчку и две европске. На подручју САД, организована је као самоуправна (sui iuris) митрополија, на челу са архиепископом-митрополитом који столује у Питсбургу. У централној Европи постоје две специфичне, међусобно неповезане јединице, које су непосредно подложне римском папи. Прву чини Мукачевска гркокатоличка епархија (у данашњој Украјини), а другу чини Гркокатолички апостолски егзархат у Чешкој.Apoštolský exarchát pro katolíky byzantsko-slovanského obřadu v České republice
мини|десно|220п|Мукачевска гркокатоличка епархија (плаво), наспрам епархија Украјинске гркокатоличке цркве
Данашња Питсбуршка византокатоличка митрополија установљена је 1969. године, као Мунхалска рутенско-католичка митрополија, али је 1977. године редефинисана и од тада носи данашњи назив. Обухвата четири епахије: Питсбуршка византијско-католичка архиепархија (основана 1963. године као рутенско-католичка епархија, потом је 1969. године уздигнута на степен рутенско-католичке архиепархије, а затим је 1977. године редефинисана као византијско-католичка архиепархија) Пасејичка рутенско-католичка епархија (основана 1963. године) Парманска рутенско-католичка епархија (основана 1969. године) Финиксовска византијско-католичка епархија (основана 1981. године)
Статус ове цркве и њених јединица предмет је компликованих и дуготрајних спорова који се воде унутар заједнице гркокатоличких цркава које припадају словенском корпусу, пошто Украјинска гркокатоличка црква (УГКЦ) оспорава оправданост постојања ове посебне цркве и предлаже њено укидање, односно укључивање њених јединица у састав УГКЦ. Стога је унутрашње стање у овој цркви оптерећено честим расправама између про-украјинске и русинске струје.Archeparchy of Pittsburgh: History
Иако захтеви УГКЦ још увек нису прихваћени од стране римског папе, који једини има право на доношење таквих одлука у оквиру Католичке цркве као целине, украјинској страни је ипак учињен низ уступака, првенствено у на пољу званичне терминологије.
Терминологија мини|десно|220п|Катедрална црква Мукачевске гркокатоличке епархије у Ужгороду мини|десно|220п|Пармански гркокатолички бискуп Милан Лах, етнички Русин, родом из источне Словачке
Током старије историје и све до средине 20. века, у службеној латинској терминологији Католичке цркве постојала су само два званично призната назива за све гркокатоличке Источне Словене и њихове црквене установе, а означавање је вршено путем употребе општих гркокатоличких () или посебних рутенских () обредних одредница.
Пошто су се рутенске одреднице у свом основном и најширем значењу односиле на источнословенски корпус у целини, украјински гркокатолици су крајем 19. и почетком 20. века почели да захтевају да се украјинско народно име озваничи у службеној терминологији Католичке цркве. Услед снажног отпора пољске католичке јерархије, гркокатолички Украјинци су тек средином 20. века успели да се изборе за право на званичну употребу украјинског имена () у службеној латинској терминологији Католичке цркве, а процес постепеног увођења украјинских одредница у званичне називе црквених установа започео је тек за време папе Јована XXIII (1958-1963).
Иако су гркокатолички Русини (поготово у САД) очекивали да ће право на званичну употребу народног имена бити признато и њима, то се није догодило, пошто се утицајна УГКЦ одлучно успротивила да се Рутенској гркокатоличкој цркви (како гласи њен званични назив), призна право на службену употребу русинског народног имена, услед чега се поменута црква и даље званично назива рутенском. То се тумачи као уступак захтевима УГКЦ, пошто рутенске одреднице не означавају само Русине, већ се у латинској терминологији односе на све источнословенске народе.
Под утицајем УГКЦ, руководство Католичке цркве је отишло и корак даље: у чувеним папским посланицама, које су 1963. и 1969. године упућене свим словенским народима поводом обележавања једанаест векова од мисије свете браће Ћирила и Методија, побројани су сви од стране Католичке цркве признати словенски народи, али међу источнословенским народима била су поменута само три: Руси, Белоруси и Украјинци, без икаквог (непосредног или посредног) помена русинског народа, што је представљало велико разочарење за гркокатоличке Русине.Acta Apostolicae Sedis, 55 (1963), p. 434-439.Acta Apostolicae Sedis, 61 (1969), p. 137-149.
На изостављање помена русинског народа из папске посланице од 11. маја 1963. године надовезала се и папска одлука од 6. јула исте године којом је дотадашњи рутенски егзархат у САД реорганизован у две епархије. Та одлука је садржала изричиту одредбу којом се новостворене епархије такође дефинишу путем опште рутенске одреднице, чиме се показало да Католичка црква није спремна да призна русинско народно име. Насупрот томе, званични називи свих рутенских епархија које су окупљале Украјинце промењени су путем званичног увођења украјинске одреднице. Тиме се показало да Католичка црква у својој званичној терминологији признаје Украјинце (), док су Русини () остављени под општим рутенским одредницама.Acta Apostolicae Sedis, 56 (1964), p. 488-490.
мини|десно|220п|Молба русинских гркокатолика за стварање посебне русинске епархије у Словачкој (1999)
Иста политика непризнавања русинског народног имена у званичној терминологији Католичке цркве настављена је и приликом установљавања самоуправне митрополије у САД (1969). Иако је окупљала првенствено гркокатоличке Русине, у званичном називу новостворене митрополије је била назначена само општа рутенска одредница,Acta Apostolicae Sedis, 61 (1969), p. 606-607. чиме је поново избегнуто озваничење русинског народног имена, али чак и та општа (рутенска) одредница је 1977. године замењена још општијом (обредном) византијском одредницом у службеном називу митрополије, која не само што никада није постала русинска, већ од тада више није била ни рутенска.
Када је 1981. године у оквиру исте митрополије у САД основана још једна епархија, која је такође окупљала првенствено гркокатоличке Русине, њен службени назив је такође дефинисан уз употребу опште обредне византијске одреднице, чиме се показало да Католичка црква и даље није спремна да званично призна русинско народно име.Acta Apostolicae Sedis, 74 (1982), p. 259-260.
Тиме су били занемарени бројни захтеви, који су долазили првенствено од Русина из САД, а који су се односили на признавање пуне равноправности Русина са Украјинцима и осталим словенским народима, чије је ендонимске (изворне) народне називе Католичка црква званично признала и увела у своју службену латинску терминологију. У неколико радова који су настали током 1970-тих година, русински гркокатолички свештеник и писац Иван Сливка (1899—1986) је управо тим поводом указао на значај очувања и признања русинског народног имена, упозоривши своје сународнике на опасност од наметања и прихватања егзонимског (страног) назива Рутени.
У међувремену, Католичка црква је политику непризнавања демонстрирала и према гркокатоличким Русинима у Канади. Гркокатоличке установе у тој држави првобитно су имале општу надлежност, али су накнадно преименоване путем додавања украјинских одредница, услед чега су гркокатолички Словаци и Русини у Канади затражили оснивање сопствених јурисдикција. Иако су првобитно (1964) добили само помоћног бискупа, канадски Словаци и Русини гркокатоличке вероисповести су наставили борбу за добијање властитих епархија. Католичка црква је 1980. године прихватила словачке захтеве, дозволивши основање посебне словачке гркокатоличке епархије у Канади. Међутим, русински захтеви су у потпуности занемарени, тако да су гркокатолички Русини у Канади принуђени да се потчињавају тамошњим украјинским или словачким јурисдикцијама.Acta Apostolicae Sedis, (1981), n. 3, p. 220.
Након 1989. године, поменута терминолошка питања су добила посебан значај у склопу расправа о регулисању односа унутар Мукачевске гркокатоличке епархије, која се налази на територији данашње Украјине, али не припада УГКЦ. Та одвојеност се од стране украјинске гркокатоличке јерархије доживљава као велика неправда, поготово због тога што се највећи део гркокатоличког становништва у тој епархији данас изјашњава у смислу украјинске етничке припадности, док се мањина изјашњава у смислу русинске народности и не жели да дође под јурисдикцију УГКЦ. Ради очувања унутрашњег мира у тој епархији, Рим наставља да користи широко тумачење рутенских одредница, које у свом архаичном значењу обухватају и Русине и Украјинце.Magocsi, Paul Robert, Ivan Pop: Greek Catholic Eparchy of Mukachevo
Историја мини|десно|220п|Гркокатоличке епархије у бившој Аустроугарској монархији, према стању из 1909. године
Сходно организационој подели на амерички и европски део, историја ове цркве се такође дели на историју старијег (европског) и историју млађег (америчког) огранка. Историја европског огранака обухвата прошлост гркокатолицизма на просторима старе Мукачевске епархије, из које су се током времена развиле нове епархије, које данас припадају разним гркокатоличким црквама (словачкој, мађарској, румунској).
Историја америчког огранка ове цркве започиње током 19. века, у време досељавања имиграната који су припадали разним словенским народностима, а по вероисповести су били гркокатолици. Највише их је било из североисточних области тадашње Аустроугарске монархије, односно са карпатских простора, који су били у саставу гркокатоличких епархија: Мукачевске, Прешовске, Пшемисловске, Лавовске и Станиславовске. Већином су били русинског порекла. Међу досељеницима је било и гркокатоличких свештеника, који су првобитно припадали завичајним епархијама, али су по доласку у САД, где у то време нису постојале посебне гркокатоличке хијарархијске струкзуре, потпали под непосредну надлежност локалних римокатоличких бискупа.
Крајем 19. и почетком 20. века, међу гркокатоличким досељеницима из источне Галиције почела је да се шири украјинска национална идеологија, што је довело до унутрашњих подела на Русине и Украјинце. Сви они заједно су у латинској и енглеској терминологији називани Рутенима, тако да су 1913. године окупљени под јединственом јурисдикцијом, која је касније (1924) подељена на два апостолска егзархата: карпатско-рутенски (русински) и галичко-рутенски (украјински).