Јеврејски верски покрети, који се понекад називају „деноминацијама“, укључују различите групе које су се међу Јеврејима развијале од давнина. Данас је главна подела између „традиционалног јудаизма“ (ортодоксног и конзервативног) и реформистичког, уз неколико мањих покрета. Ова конфесионална структура углавном је присутна у Сједињеним Државама, док су у Израелу присутне поделе између хареди јудаизма (харедим), верског ционизма (датим), масортима (традиционалнисти) и хилони (секуларних) Јевреја.
Покрети се разликују у погледима на различита питања. Ова питања укључују ниво поштовања, методологију за тумачење и разумевање јеврејског закона, библијско ауторство, текстуалну критику и природу или улогу Месије (или месијанског доба). У овим покретима уочавају се разлике у литургији, посебно у језику на којем се обављају службе, са традиционалнијим покретима који истичу хебрејски. Најоштрија теолошка подела се дешава између ортодоксних и неортодоксних Јевреја који се следе друге деноминације, тако да се неортодоксни покрети понекад заједнички називају „либералним деноминацијама“ или „прогресивним токовима“.
Терминологија Неки Јевреји одбацују термин деноминација као ознаку за различите групе и идеологије унутар јудаизма, тврдећи да појам деноминације има специфичну хришћанску резонанцу која се не преводи лако у јеврејски контекст. Међутим, последњих година Амерички јеврејски годишњак усвојио је израз „деноминација“, као и многи научници и теолози.
Уобичајени термини су покрети, као и деноминације, подврсте, традиције, групације, огранци, трендови и слично.
Саме јеврејске групе одбацују за себе назив секта. Секте су традиционално дефинисане као верске подгрупе које су се одвојиле од главног дела и то раздвајање с временом обично постане непоправљиво. Унутар јудаизма, појединци и породице често мењају припадност, а појединци се могу слободно венчавати, иако се главне конфесије не слажу око тога ко је Јевреј. Није необично да свештенство и јеврејски просветни радници обучени у некој од либералних конфесија служе у другој, а ако немају много избора, многе мале јеврејске заједнице комбинују елементе неколико покрета да би постигле одржив ниво чланства.
Односи између јеврејских верских покрета су различити; понекад их обележава међуконфесионална сарадња ван домена халахе (јеврејског закона), попут Њујоршког одбора рабина, а понекад не. Неки од покрета понекад сарађују удружујући се једни с другима у федерације заједница и у организације кампуса као што је Хилелова Фондација. Јеврејске верске конфесије разликују се од јеврејских етничких подела и јеврејских политичких покрета, али су често повезане са њима.
Самаританизам мини|Самарићани на планини Геризим. Самарићани себе сматрају директним потомцима племена Јефрем и Манасија у северном Израелском краљевству, које је Асирија освојила 722. п. н. е. Савремена генетика сугерише извесну истину како у тврдњама Самарићана, тако и у тврдњама Јевреја из Талмуда.
Самарићанска Торе чува верзију Торе у помало измењеним облицима. Прве историјске референце на Самарићане потичу из доба вавилонског ропства. Према Талмуду, Самарићане треба третирати као Јевреје у стварима у којима се њихова пракса слаже са главним током, али се иначе третирају као нејевреји. Самарићани су се смањили на две заједнице од око 700 појединаца. Једна таква заједница налази се у израелском граду Холон, док се друга налази у близини Наблуса на планини Геризим, на Западној обали.
Данас Самарићани треба да званично прођу кроз формални прелазак у јудаизам да би се сматрали Јеврејима. Један од примера је израелска ТВ личност Софи Цедака која је одгајана као Самарићанка а преведена је на јудаизам у 18. години.
Секте из времена Другог храма Пре уништења Другог храма 70. године не, Јевреји римске провинције Јудеја били су подељени у неколико покрета, који су понекад ратовали међу собом: фарисеји, садукеји, есени, зилоти и на крају рани хришћани. Многи историјски извори попут Јосифа Флавија, Новог завета и пронађених фрагмената свитака са Мртвог мора сведоче о поделама међу Јеврејима у ово време. Рабински списи из каснијих периода, укључујући Талмуд, даље потврђују ове древне расколе.
Главне унутрашње борбе током ове ере биле су између фарисеја и садукеја, као и раних хришћана, а такође и есена и зилота. Фарисеји су желели да одрже ауторитет и традиције класичних учења Торе и започели су рана учења Мишне, одржавајући ауторитет Синедриона, врховног јеврејског суда. Према Јосифу, садукеји су се разликовали од фарисеја по бројним доктринарним основама, нарочито одбацујући идеје о животу после смрти. Изгледа да су доминирали аристократијом и храмом, али њихов утицај на ширу јеврејску популацију био је ограничен. Есени су проповедали аскетски начин живота. Зилоти су заговарали оружану побуну против било које стране силе као што је Рим. Сви су се међусобно насилнички борили, што је довело до забуне и нејединства које се завршило разарањем Другог храма и пљачкањем Јерусалима од стране Рима. Јеврејски хришћани су били изворни јеврејски следбеници Исуса. Радикално тумачење Мојсијевог закона од стране Исусових ученика и њихово уверење да је он Син Божји, заједно са развојем Новог завета, осигурали су да хришћанство и јудаизам постану изразито различите религије.
Рабински јудаизам Већина токова модерног јудаизма развила се из фарисејског покрета, који је постао познат као рабински јудаизам (на хебрејском Јахадут Рабанит - יהדות רבנית) компилацијом Усмене Торе у Мишну. Након побуне Бар Кохбе и уништења Другог храма, остали покрети су нестали из историјских записа, али садукеји су вероватно наставили да постоје у неорганизованом облику још најмање неколико деценија.
Нерабински јудаизам мини|Караитска синагога, Рамла Нерабински јудаизам - садукеји, караитски јудаизам, самаританизам и хајманот - у супротности је са рабинским јудаизмом и не признаје усмену Тору као божански ауторитет нити рабинске поступке који се користе за тумачење јеврејских списа., Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London. .
Караитски јудаизам Традиција Qara'im опстаје у караитском јудаизму, а започета је почетком 9. века када су нерабински мудраци попут Венијамина Нахавандија и њихових следбеника одбацивање Усмене Торе од стране Анана бен Давида подигли на нови ниво тражећи једноставно значење текста Петокњижја. Караитски Јевреји прихватају само Петокњижје као богонадахнуто, не признајући ауторитет који рабини приписују основним рабинским делима попут Талмуда и Мидраша.
Етнокултуралне поделе Иако постоје бројне јеврејске етничке заједнице, постоји неколико које су довољно велике да се могу сматрати превладавајућим. Уопштено, оне не чине засебну религијску грану унутар јудаизма, већ засебну културну традицију (нусах) и обред молитве (минхаг). Јевреји Ашкенази чине око 75% светске јеврејске популације. Јевреји Сефарди и Јевреји Мизрахи чине највећи део остатка, са око 20% светске јеврејске популације. Израел има два главна рабина - једног за Ашкеназе, другог за Сефарде и Мизрахе. Преосталих 5% Јевреја подељено је у широку лепезу малих група (као што је Бета Израел, група етиопских Јевреја који следе Хајманот огранак јудаизма), од којих су неке близу изумирања као резултат асимилације и венчања у околне нејеврејске културе или друге јеврејске културе које их окружују.
Просветитељство је имало страшан ефекат на јеврејски идентитет и на идеје о значају и улози Јевреја. Због географске распрострањености и геополитичких целина погођених просветитељством, ова филозофска револуција је у суштини утицала само на заједницу Ашкеназа; међутим, због превласти заједнице Ашкеназа у израелској политици и јеврејском вођству широм света, ефекти су били значајни за све Јевреје.
Сефардски и Мизрахи јудаизам мини|Читање Торе према сефардском обичају. Сефардски јудаизам је пракса јудаизма коју примењују Сефарди (шпански и португалски Јевреји). Јевреји Мизрахи (укључујући Магребе) су оријентални Јевреји. Неке дефиниције „сефардског“ укључују и Мизрахе, од којих многи следе исте традиције богослужења, али имају различите етно-културне традиције. Revised ed; New York, N.Y.: Yeshiva University Press.
Сефарди су првенствено потомци Јевреја са Пиринејског полуострва. Могу се поделити на породице које су протеране 1492. године и оне које су остале као крипто-Јевреји, Маране и оне који су отишли у следећих неколико векова. Религијским језиком, и од многих у савременом Израелу, термин се користи у ширем смислу како би обухватио све Јевреје османског или другог азијског или афричког порекла (Јевреји Мизрахи), без обзира имају ли историјску везу са Шпанијом, иако неки више користе појам да би се направила разлика између Сефарда и Мизраха.
Сефардске и мизрахи синагоге несефардски Јевреји уопштено сматрају ортодоксним или сефардским харедима, а првенствено се воде према ортодоксној традицији, иако се многи од следбеника можда неће придржавати степена поштовања на нивоу традиционалног ортодоксног веровања. На пример, многи верници ће се возити до синагоге на Шабат, кршећи халаху, док ће дискретно ући у синагогу како не би вређали окупљене строжије вернике.
За разлику од претежно ашкенаских реформистичких и реконструкционистичких деноминација, сефардски и мизрахи Јевреји који нису верници углавном верују да је тумачење и закони халахе ортодоксног јудаизма тачно и одговарајуће изворној филозофији јудаизма. Сефардски и миразхи рабини имају тенденцију да заузимају другачије и генерално блаже ставове о халахи него њихови ашкенаске колеге, али пошто су ти ставови засновани на пресудама талмудских учењака, као и на добро документованим традицијама које се могу повезати са познатим кодификаторима јеврејског закона, ашкенаски и хасидски рабини не верују да су ови ставови нетачни, већ да су одговарајуће тумачење халахе за Јевреје сефардског и мизрахи порекла.мини|288x288пиксел|Јеменски Јеврејин у традиционалном оделу испод талит гадола, чита из свитка Торе.
Јеменски Јевреји - Дор Даим и други покрети - користе засебни обред који се назива балади. Јеменски и курдски Јевреји који говоре арамејски језик су једине заједнице које одржавају традицију читања Торе у синагоги и на хебрејском и на арамејском таргуму („преводу“). Већина нејеменских синагога има одређену особу звану Баал Корех, која чита из свитка Торе. У јеменској традицији, свака особа позвана да чита свитак Торе чита за себе.Simon, Reeva; Laskier, Michael; Reguer, Sara (eds.) . , s.v. Chapters 8 and 21.
Шас, верска политичка странка у Израелу, заступа интересе ортодоксних / хареди Сефарда и Мизраха. Ашкенаски покрети
Хасидски јудаизам мини|Хасиди Хасидски јудаизам је основао Израел бен Елиезер (1700–1760), познат и као Бал Шем Тов, који се раније звао Freylechn („срећни“), а сада себе назива хасидима („побожни, свети“). Његови харизматични ученици привукли су много следбеника међу Јеврејима Ашкеназима и основали бројне хасидске групе широм Европе. Бал Шем Тов је дошао у време када су се јеврејске масе Источне Европе комешале у недоумици и разочарању које су произвела двојица озлоглашених јеврејских лажних месија, Шебатај Цви (1626–1676) и Јакоб Франк (1726–1791) и њихови следбеници. Хасидски јудаизам је на крају постао начин живота многих Јевреја у источној Европи. Хасиди су организовани у независне „судове“ или династије, на чијем је челу наследни духовни вођа - ребе. За разлику од осталих Ашкеназа, већина хасида користи неку варијацију Нусах Сефарда, мешавину ашкенаске и сефардске литургије, засновану на иновацијама кабалисте Исака Лурије. Неохасидизам је занимање за учења кабале и хасидизма од стране чланова других постојећих јеврејских покрета.
Литвански Јевреји (Лита'им)