Беатрис од Велике Британије (Беатрис Мери Викторија Феодора; каснија принцеза Хенри од Батенберга; 14. априла 1857 — 26. октобра 1944) била је пета ћерка и најмлађе дете краљице Викторије и принца Алберта. Беатрис је уједно и последње од деце краљице Викторије која је умрла, 66 година након првог детета — њене старије сестре Алисе.
Беатрисино детињство поклопило се са тугом краљице Викторије након смрти њеног мужа Алберта 14. децембра 1861. Како су се њене старије сестре удавале и напуштале мајку, краљица се ослањала на друштво своје најмлађе ћерке, коју је већину звала „Беба” током њеног детињства. Беатрис је васпитана да увек остане са мајком и убрзо се помирила са судбином. Краљица је била толико постављена против удаје своје најмлађе ћерке да је одбила да разговара о тој могућности. Ипак, изнети су многи удварачи, укључујући Луја Наполеона, принца Империјала, сина прогнаног цара Наполеона из Француске, и Луја, великог војводу од Хесена, удовца Беатрисине старије сестре Алисе. Привукао ју је принц Империјал и говорило се о могућем браку, али он је убијен у англо-зулујском рату 1879. године.
Беатрице се заљубила у принца Хенрија од Батенберга, сина принца Александра од Хесена и Рајне и Јулије вон Хауке и девера њене нећакиње принцезе Викторије од Хесена и Рајне. После годину дана наговарања, краљица, чији је пристанак био потребан у складу са Законом о краљевским браковима, коначно је пристала на брак, који се догодио у Випингаму на острву Вајт 23. јула 1885. године. Краљица Викторија пристала је под условом да Беатрис и Хенри направе свој дом са њом и да Беатрис настави своје дужности као краљичина незванична секретарица. Принц и принцеза имали су четворо деце, али десет година у браку, 20. јануара 1896, принц Хенри умро је од маларије док се борио у англо-асанте рату. Беатрис је остала уз мајку док краљица Викторија није умрла 22. јануара 1901. године. Беатрис је наредних 30 година посветила уређивању часописа краљице Викторије као свог одређеног књижевног извршиоца и наставила је да се појављује у јавности. Умрла је у 87. години, надживевши сву своју браћу и сестре, двоје своје деце и неколико нећака, укључујући Џорџа V и Вилхелма II.
Младост left|thumb|Краљица Викторија држи Беатрис 1862. године Беатрис је рођена у Бакингамској палати. Била је пета ћерка и најмлађа од деветоро деце владајућег британског монарха, краљице Викторије, и њеног супруга, принца Алберта. Рођење је изазвало контроверзу када је најављено да ће краљица Викторија потражити спас од порођајних болова употребом хлороформа који је примењивао др Џон Сноу. Хлороформ се сматрао опасним за мајку и дете, а Енглеска црква и медицинске власти га нису одобравале. Краљица Викторија није била суздржана и користила је „тај благословени хлороформ” за своју последњу трудноћу. Дванаест дана касније, краљица Викторија је у свом дневнику известила: „Била сам обилно награђена и заборавила све што сам прошла кад сам чула како најдражи Алберт говори” То је лепо дете и девојчица! ". Алберт и краљица Викторија изабрали су имена Беатрис Мери Викторија Феодора: Мери по принцези Мери, војвоткињи од Глостера, последњем преживелом детету краља Џорџа III из Уједињеног Краљевства; Викторија после краљице; и Феодора после Феодоре, принцезе од Лејнингена, краљичине старије полусестре. Крштена је у приватној капели у Бакингамској палати палати 16. јуна 1857. Кумови су јој били војвоткиња од Кента (бака по мајци); принцеза Ројал (најстарија сестра); и пруски принц Фридрих (њен будући зет).
Од рођења, Беатрис је постала омиљено дете. Старија омиљена ћерка принца Алберта, принцеза Ројал, спремала се да се настани у Немачкој код свог новог супруга Фредерика („Фриц”) из Пруске. Истовремено је новопридошла Беатрис показала обећање. Алберт је написао Августи, Фрицовој мајци, да „Беба вежба своју вагу као добра примадона пре наступа и има добар глас!” Иако је било познато да краљица Викторија не воли већину беба, свидела јој се Беатрис, коју је сматрала привлачном. То је Беатрис обезбедило предност над старијом браћом и сестрама. Краљица Викторија једном је приметила да је Беатрис била „лепо, пунашно и цветно дете … са финим великим плавим очима, [прилично] малим устима и врло фином кожом”. Њена дуга, златна коса била је у фокусу слика које је наручила краљица Викторија, која је уживала да се купа Беатрис, у изразитом контрасту са њеним склоностима према другој деци. Беатрис је показала интелигенцију, што ју је додатно привукло њој, која је била забављена њеном детињством.
Барону Стокмару написао је Алберт да је Беатрис „најзабавнија беба коју смо имали”. Упркос томе што је делила ригорозни образовни програм који су осмислили принц Алберт и његов блиски саветник, барон Стокмар, Беатрис је имала опуштеније детињство од своје браће и сестара због везе са родитељима. До четири године, најмлађе и признато последње краљевско дете, Беатрис није била приморана да дели пажњу својих родитеља онако како су то имала њена браћа и сестре, а њени забавни начини пружали су утеху њеном посрнулом оцу. left|upright|thumb|Беатрис 1868. године
У марту 1861. године мајка краљице Викторије, војвоткиња од Кента, умрла је у Фрогмору. Краљица се сломила од туге и кривице због њиховог отуђења на почетку своје владавине. Беатрис је покушала да утеши мајку подсећајући је да је војвоткиња од Кента била „на небу, али Беатрис се нада да ће се вратити”. Ова утеха била је значајна јер се краљица Викторија изоловала од своје деце, осим најстарије неудате, принцезе Алисе и Беатрис. Краљица Викторија се поново ослањала на Беатрис и Алису након смрти Алберта, од тифусне грознице, 14. децембра.Bolitho, Hector, Reign of Queen Victoria (Macmillan, London, 1948), 195—196
Дубина краљичине туге због смрти њеног супруга изненадила је њену породицу, дворјане, политичаре и ширу популацију. Као и када јој је мајка умрла, затворила се од своје породице — нарочито, од принца од Велса (којег је кривила за смрт свог мужа), са изузетком Алисе и Беатрис. Краљица Викторија је често узимала Беатрис са креветића, журила је у њен кревет и „лежала је неиспавана, привијајући се уз своје дете, умотана у ноћну одећу човека који их више неће носити.”Duff, David, The Shy Princess (Evans Brothers, Great Britain, 1958), 10 После 1871. године, када се последња Беатрисина старија удала, краљица Викторија се ослонила на своју најмлађу ћерку, која је од малих ногу изјављивала: „Уопште не волим венчања. Никада се нећу удати. Остаћу са мајком.” Као мајчина секретарица обављала је дужности као што је писање у име краљице и помагање у политичкој преписци. Ове приземне дужности одражавале су оне које су узастопно обављале њене сестре, Алиса, Хелена и Луиз. Међутим, краљица је убрзо додала још личних задатака. Током озбиљне болести 1871. године, краљица је диктирала Беатрис своје записе у часопису, а 1876. године дозволила је Беатриси да сортира музику коју су свирали она и Алберт, неискоришћену од његове смрти петнаест година раније.
Оданост коју је Беатрис показала према мајци препозната је у краљичиним писмима и часописима, али њена стална потреба за Беатрис постајала је све јача. Краљица је претрпела још једну несрећу 1883. године, када је њен брдски слуга Џон Браун умро у Балморалу. Још једном, краљица је упала у јавну жалост и ослањала се на Беатрис за подршку. За разлику од своје браће и сестара, Беатрис није показивала несклоност Брауну, а њих двоје су често виђани у друштву других; сарађивали су како би испунили све краљичине жеље.
Брак
Удварачи Иако је краљица била против Беатрис да се уда за било кога, очекујући да ће увек остати код куће с њом, пред Беатрисин брак са принцом Хенријем од Батенберга постављен је низ могућих удварача. Један од њих био је Наполеон Еугене, француски принц Империјал, син и наследник прогнаног цара Наполеона из Француске и његове супруге царице Евгеније. Након што је Пруска поразила Француску у Француско-пруском рату, Наполеон је свргнут и преселио је своју породицу у Енглеску 1870. После цареве смрти 1873. године, краљица Викторија и царица Евгенија створиле су блиску везу, а новине су извештавале о скором веридби Беатрис са принцом Империјалом. Ове гласине су се завршиле смрћу принца Империјала у англо-зулујском рату 1. јуна 1879. Часопис краљице Викторије бележи њихову тугу: "Драга Беатрис, плачући као и ја, дала ми је телеграм … Зора је сванула и мало сам спавала … Беатрис је тако узнемирена; сви су прилично запањени ".
После смрти принца Империјала, принц од Велса предложио је да се Беатрис уда за удовца њихове сестре Алисе, Луја IV, великог војводу од Хесена. Алиса је умрла 1878. године, а принц је тврдио да Беатрис може да делује као мајка замене за Лујову малу децу и проводи већину свог времена у Енглеској чувајући мајку. Даље је сугерисао да би краљица могла с већом лакоћом надгледати васпитање својих унука. Међутим, у то време је Беатрис било забрањено законом да се уда за удовица своје сестре. Овоме се супротставио принц од Велса, који је жестоко подржао пролазак домова парламента сестре закона преминуле супруге, који би уклонио препреку. Упркос народној подршци овој мери и иако је донета у Доњем дому, Дом лордова одбацио ју је због противљења Лордова духовних (26 бишопа). Иако је краљица била разочарана што план није успео, била је срећна што је држала своју ћерку уз себе.
Остали кандидати, укључујући два брата принца Хенрија, принц Александар („Сандро”) и принц Луј од Батенберга, предложени су да буду Беатрисини супружници али нису успели. Иако Александар никада није формално прогонио Беатрис, само тврдећи да се „можда чак и у једном тренутку заручио са пријатељицом мог детињства, Беатрис из Енглеске”, Луј је био више заинтересован. Краљица Викторија позвала га је на вечеру, али је села између њега и Беатрис, којој је краљица рекла да игнорише Луја како би обесхрабрио његов план. Луј, неколико година не схватајући разлоге ове тишине, оженио се Беатрисином сестричином, принцезом Викторијом од Хесена и Рајне. Иако су њеним брачним надама задали још један ударац док је присуствовала Лујовом венчању у Дармштату, Беатрис се заљубила у принца Хенрија, који јој је узвратио наклоности. right|thumb|Принцеза Беатрис у венчаници 1885. године
Веридба и венчање Када је Беатрис, по повратку из Дармштата, рекла мајци да се планира удати, краљица је реаговала застрашујућом тишином. Иако су остале раме уз раме, краљица није разговарала с њом седам месеци, већ је комуницирала преко порука. Понашање краљице Викторије, неочекивано чак и од стране њене породице, изгледало је подстакнуто претњом губитком њене ћерке. Краљица је Беатрис сматрала својом „бебом” — својим невиним дететом — и физички секс који ће уследити са браком сматрала је крајем невиности.
Суптилна наговарања принцезе од Велса и престолонаследнице Пруске, која је подсетила мајку на срећу коју је Беатрис донела принчевој супрузи, навела је краљицу да настави разговор са Беатрис. Краљица Викторија пристала је на брак под условом да Хенри одустане од својих немачких обавеза и да стално живи са Беатрис и краљицом.Purdue, Oxford Dictionary of National Biography
Беатрис и Хенри венчали су се у цркви Свете Милдред у Випингаму, близу Озборна, дана 23. јула 1885. Беатрис, која је носила венчани вео своје мајке од чипке Хонитон, пратили су краљица и најстарији Беатрисин брат, принц од Велса. Принцези Беатрис на венчању присуствовало је десет краљевских деверуша из редова њених нећакиња: принцезе Луизе, Викторија од Велике Британије и Мод од Велса; Принцезе Ирене и Александре Фјодоровне; Принцеза Марија, Викторије Мелите и Александре од Единбурга; и принцезе Хелена Викторије и Марије Луиз. Младожењина пратња била су његова браћа, бугарски принц Александар и принц Фрањо Јосиф од Батенберга.