Луиза, војвоткиња од Аргајла или Луиза Каролина Алберта (18. март 1848 – 3. децембар 1939) је била британска принцеза и шесто дете, односно четврта ћерка Викторије и њеног супруга Алберта.

У свом јавном животу била је снажни заговорник уметности и високог образовања у феминистичке сврхе. Њен рани живот почео је крећући се по разним краљевским резиденцијама у друштву своје породице. Када је њен отац, преминуо децембра 1861. године, двор је ушао у дуг период жалости, на шта је Луиз гледала подозриво. Луиз је била способна вајарка и уметница, а неколико њених скулптура остало је и до дана данашњег. Такође је била присталица феминистичког покрета, дописујући се са Жозефином Батлер, и у посети Елизабет Гарет Андерсон.

Пре удаје, од 1866. до 1871. године, Луиза је служила као незванична секретарица своје мајке, краљице. Питање о Луизином браку расправљало се крајем 1860-их. Предлагани су просци из краљевских кућа Пруске и Данске, али Викторија није желела да се она уда за страног принца и зато је предложила високог члана британске аристократије. Упркос противљењу чланова краљевске породице, Луиза се заљубила у Џона, маркиза од Лорна, наследника војводе од Аргајла. Викторија је пристала на брак, који је склопљен 21. марта 1871. године. После срећног почетка, њих двоје су се удаљили, вероватно због брака без деце и краљичиних ограничења у њиховим активностима.

Године 1878. њен супруг је именован за генералног гувернера Канаде, на функцији коју је заузимао 1878–1884. Луиз је била са њим, започињући трајни интерес за Канаду. Њена имена су коришћена за именовање многих обележја у Канади.

Након Викторијеине смрти 1901. године, Луиза је ушла у друштвени круг који је успоставио њен старији брат, нови краљ, Едвард VII. Луизин брак опстао је захваљујући дугим периодима раздвајања; пар се помирио 1911. и била је схрвана смрћу њеног супруга 1914. Након завршетка Првог светског рата 1918, у доби од 70 година, почела је да се повлачи из јавног живота, предузимајући неколико јавних дужности испред Кенсингтонске палате, где умрла је у 91. години.

Луиза је рођена 18. марта 1848. у Бакингамској палати у Лондону. Била је четврта ћерка и шесто дете владајућег британског монарха, краљице Викторије и њеног супруга, принца Алберта од Сакс-Кобурга и Гота. Њено рођење поклопило се са револуцијама које су захватиле целу Европу, што је навело краљицу да примети да ће се Луисе показати као „нешто необично“. Краљичин порођај са Луизом први је добио помоћ са хлороформом.

Младост Алберт и Викторија су изабрали имена Луиза Каролина Алберта, названа по њеној баки по оцу, принцези Луизи од Сакс-Гота-Алтенбург. Крстио ју је 13. маја 1848. године у приватној капели Бакингамске палате Џон Бирд Сумнер, надбискуп Кантербрија. Иако су је крстили Луизом на служби, током свог живота била је увек позната као Луиз. Кумови су јој били војвода Густав од Мекленбург-Шверина (њен пра-пра-стриц по оцу, за кога је принц Алберт био пуномоћник); војвоткиња од Сакс-Мејнингена (за коју је пуномоћник била њена стрина краљица Аделаида); и наследна велика војвоткиња од Мекленбург-Стрелица (њен први рођак једном уклоњен, за кога је војвоткиња од Кембриџа била пуномоћник). Током церемоније, војвоткиња од Глостера, једно од ретке деце краља Џорџа III које је још увек било живо, заборавила је где је била и изненада устала усред службе и клекнула пред краљичина стопала, на велики шок краљице. left|thumb|Портрет Луизе који је насликала краљица Викторија Као и њена браћа и сестре, Луиз је одгајана са строгим програмом образовања који су осмислили њен отац, принц Алберт, и његов пријатељ и поверљиви човек, барон Стокмар. Мала деца су подучавана практичним задацима, као што су кување, пољопривреда, кућни послови и столарија.

Од својих раних година, Луиз је била талентовано и интелигентно дете, и њени уметнички таленти су брзо препознати. Током посете дому Озборн 1863. године, Халам Тенисон, син песника Алфреда, Лорд Тенисон, приметио је да је Луиза могла „лепо цртати“. Због њеног краљевског ранга није се разматрала уметничка каријера. Међутим, краљица јој је прво дозволила да похађа уметничку школу под паском вајарке Мери Торникрофт, а касније (1863) дозвољава јој да студира у Националној школи за уметничко образовање, сада Краљевском уметничком колеџу. Луиз је такође постала способна плесачица, а Викторија је, након плеса, написала да је Луиз „плесала плес са мачевима са више одушевљења и тачности него било која од њених сестара“. Због своје духовитости и интелигенције постала је омиљена код оца, јер је радознала природа зарадила надимак „Мала госпођица зашто“ од осталих чланова краљевске породице.

Посао секретарице thumb|Принцеза Луиза око 1860. године Луизин отац, принц Алберт, умро је у Виндзору 14. децембра 1861. Краљица је била схрвана и наредила је свом домаћинству да се пресели из Виндзора у кућу Осборне на острву Вајт. Атмосфера краљевског двора постала је суморна и морбидна након принчеве смрти, а забаве су постале суве и досадне. Луиз је брзо постала незадовољна продуженим туговањем своје мајке. За свој седамнаести рођендан 1865. године, Луиза је затражила отварање плесне дворане за дебитантски плес, какав није изводјен од смрти принца Алберта. Њен захтев је одбијен, а досада свакодневне рутине путовања између различитих краљевских резиденција у одређено време иритирала је њену мајку, која је Луиз сматрала индискретном и аргументованом.

Краљица се утешила ригидним настављањем планова принца Алберта за њихову децу. Принцеза Алиса била је удата за принца Лудвига, будућег великог војводу од Хесена, на Озборну 1. јуна 1862. Године 1863. Едвард VII, принц од Велса, оженио се данском принцезом Александром. Краљица је традицију претпоставила да ће најстарија невенчана ћерка постати њена незванична секретарица, а то је место које је Луиз заузела 1866. године, упркос краљичиној бризи да је индискретна.

Луиз се, међутим, показала као добра у послу: Викторија је недуго затим написала: „Она је (а ко би то пре неколико година могао помислити?) Паметна драга девојка финог снажног карактера, несебична и привржена.“ Међутим, када се Луиз заљубила у тутора, брата Леополда, пречасног Робинсона Дакворта (14 година старијег), између 1866. и 1870. године, краљица је реаговала отпуштањем пречасног 1870. Касније је постао канон Вестминстерске опатије.

Луизи је било досадно на двору и испуњавајући своје дужности, које су биле мало више од мањих секретарских задатака, попут писања писама у краљичино име; бављење политичком преписком; и пружајући краљици друштво, имала је више одговорности. Такође је преузела свој део јавних и филантропских дужности, на пример, свечано отворила нову североисточну болницу за децу 1867. године.

Брак Удварачи Као кћи краљице, Луиза је била пожељна невеста; тим више што је и савремени и модерни биографи сматрају најлепшом ћерком краљице. Међутим, штампа ју је, без поткрепљења, оптужила за романтичне афере. То је, заједно са њеним либерализмом и феминизмом, подстакло краљицу да јој нађе мужа. Избор је морао одговарати Викторији као и Луизи, а краљица је инсистирала да муж њене ћерке живи у њеној близини, обећање које је такође издато од мужа Хелене, Луизине сестре. Водеће европске краљевске куће предложиле су разне просце: принцеза Александра предложила је свог брата, престолонаследника Данске, али се краљица оштро противила другом данском браку који би могао да антагонизира Пруску у време дипломатских напетости око питања Шлезвиг-Холштајна. Викторија, Луизина најстарија сестра, предложила је високог и богатог принца Алберта од Пруске, али краљица Викторија није одобравала још један пруски брак који у Енглеској не би био популаран. Принц Алберт такође није желео да се настани у Енглеској по потреби. Вилијам од Оранског, такође се сматрао удварачем, али због његовог екстравагантног начина живота у Паризу, где је отворено живео са љубавницом, краљица је брзо ставила вето на ту идеју.

Луизи је брак са било којим принцом сматрала непожељним и објавила је да жели да се уда за Џона Кемпбела, маркиза од Лорна, наследника војводства Аргајл. Ниједан брак између ћерке монарха и британског поданика није добио службено признање од 1515. године, када се Чарлс Брандон, 1. војвода од Сафока, оженио сестром краља Хенрија VIII Маријом. Луизин брат, принц од Велса, био је оштро против брака са не посредованим племићем. Даље, Лорнин отац, Џорџ Кемпбел, био је ватрени присталица Вилијама Еварта Гладстоуна, а принц од Велса био је забринут да ће увући краљевску породицу у политичке спорове. Па ипак, краљица је сломила противљење и написала принцу од Велса 1869: left|thumb|Слика са веридбе Луизе и Лорна 1870. године Оно чему се буните [да се Луиз уда за неку особу] мислим да ће то бити за Луизину срећу и за мир и тишину породице ... Времена су се променила; на велика инострана савезништва гледа се као на узроке невоља и стрепње и не доносе никакву корист. Шта може бити болније од положаја у којем је била смештена наша породица током ратова са Данском и између Пруске и Аустрије? ... Можда нисте свесни, као што сам и ја, са чиме не воле бракове принцеза краљевске породице са малим немачким принчевима (немачки просјаци, како су их највише вређали) ... Што се тиче положаја, не видим никакву потешкоћу без обзира ; Луиз остаје оно што јесте, а њен супруг задржава свој ранг ... само се у породици третира као однос када смо заједно ...Buckle, George Earle (1926). Letters of Queen Victoria 1862–1878. London: John Murray. 622-623

Краљица је тврдила да ће Луизин брак са браком донети „нову крв“ у породицу, док су сви европски принчеви били у сродству. Била је уверена да ће ово ојачати краљевску породицу и морално и физички.

Веридба и венчање Луиза се верила за војводу од Лорна 3. октобра 1870. док су били у посети Балморалу. Лорн је позван у дворац Балморал у Шкотској и пратио је Луиз у вожњи. Касније тог дана, Луиз се вратила и саопштила краљици да је Лорн „говорио о својој привржености“, а она је прихватила његов предлог знајући за одобрење краљице. Краљица је касније поклонила леди Ели наруквицу у знак обележавања те прилике и зато што је била са њима у току посете Балморалу. thumb|Луиза у венчаници

Краљици је било тешко да пусти ћерку, поверивши у свом дневнику да је „болно осећала мисао да је изгуби“. Ново кршење краљевске традиције изазвало је изненађење, посебно у Немачкој, а краљица Викторија писала је пруској краљици да су принчеви малих осиромашених немачких кућа у Британији „веома непопуларни“ и да је Лорд Лорн, „особа која се разликује од куће“ са „независним богатством“ није било „заиста нижег ранга од мале немачке краљевске породице“.

Викторија је на Луиз намирила ануитет непосредно пре брака. Церемонија је одржана у капели Светог Ђорђа у дворцу Виндзор 21. марта 1871. године а гомила људи испред била је толико велика да су по први пут полицајци морали да формирају ланчане препреке да би задржали контролу. Луиз је носила венчани вео од чипке Хонитон који је сама дизајнирала, а у капелу су је спровеле мајка и два најстарија брата, принц од Велса и војвода од Единбурга. Овом приликом, обично тешку црну боју краљичине жалосне хаљине ослободили су гримизни рубини и плаве боје звезде Гартер. После церемоније, краљица је пољубила Луиз, а Лорн - сада члан краљевске породице, али и даље поданик - пољубио је краљицу у руку.

Пар је потом отпутовао у Клермон на медени месец, али присуство других људи на путовању и током оброка онемогућавало им је приватни разговор. Кратка четвородневна посета није прошла без прекида од стране краљице, која је била радознала због размишљања своје ћерке о брачном животу. Међу венчаним поклонима био је и сто од јаворовог дрвета краљице Викторије, који се сада налази у замку Инверареј.

Канада left|thumb|Принцеза у Канади