Буњевци су етничка група насељена претежно у Бачкој, око Суботице, затим у Барањи, Банату, и Мађарској (у чонградској и пештанској жупанији). Према попису становништва из 2011. године, на територији Србије било их је укупно 16.706, што је чинило 0,23% од укупног становништва земље. На основу процене, у општини Суботица је међу Буњевцима, исте године било 7.240 особа или 46,58%, које нису користиле буњевачки говор као свој матерњи језик, а у општини Сомбор је било око 1.671 или 81,19% таквих случајева. Популација Буњеваца, у њиховом традиционалном завичају, показује дугорочни тренд смањивања (од 70,5 хиљада у 1910. години, њихов број је, у 2002. години, опао на 40,1% те популације; део ове буњевачке популације из 1910. године, у протеклом веку је обухваћен хрватском националном заједницом у Војводини и Мађарској).Isti. (februar 2010). „Nacionalna zajednica Bunjevaca i Statut AP Vojvodine“. Isto, br. 56. Народна скупштина Мађарске је одбила захтев тамошњих Буњеваца да им се призна статус националне мањине, пре свега се водећи стајалиштем Мађарске академије наука да су Буњевци етничка група Хрвата, као и због негодовања Хрватског националног већа у тој земљи, који је поднео приговор Уставном суду (додуше, сам приговор је одбијен пошто је постојао довољан број потписа поднет државном гласачком одбору).
Порекло
Постоје многе теорије о пореклу Буњеваца. Вук Караџић изнео је претпоставку да се Буњевци зову по херцеговачкој реци Буни, са које су доселили у Бачку. За Буњевце се сигурно зна, да су као католици дошли у Бачку, у пратњи католичких калуђера, а сем тога их у свим тадашњим војним документима називају католичким Србима. Доселили су се са територије око Свилаје и Динаре, најпре у Лику и Славонију, а затим и на територије у којима и данас живе.
Прошлост и порекло Буњеваца непознато је, такорећи и за њих саме и за остали свет, јер се није нигде очувао никакав поуздан податак, који би у том погледу дао веродостојна разјашњења. Мађарски писци, који су више писали о обичајима и оделу Буњеваца него о њиховој историји, ипак помињу да су они пореклом из Херцеговине. Вероватно је да Буњевци заједно са Шокцима припадају оној скупини Јужних Словена који у данашњој Босни, Херцеговини и Далмацији станују од 6. или 7. века.
Историчар Петар Пекић у својој књизи „Повијест Хрвата у Војводини” поистовећује постојбину Буњеваца са колевком хрватске државе. Историчар Душан Поповић га исправља, тврдећи да су Буњевци потекли са територије која није припадала ни Србији ни Хрватској, те према томе Буњевци нису ни Срби ни Хрвати.
Крајем тридесетих година 20. века поново је отворено питање националног идентитета Буњеваца.
Име Буњевци се у најстаријој мађарској литератури најчешће називају управо Буњевцима, католичким Рацима, Илирима или Далматима.Nevenka Bašić Palković. (mart 2010). „Bunjevci u mađarskoj literaturi“. Bunjevačke novine, br. 57.
Др Алекса Ивић наводи да се Буњевци у најстаријој литератури најчешће називају католичким Србима, а тек касније Далматинцима и Буњевцима.Isti. (jun 2006). „Nemac sačuvao dokument o Bunjevcima“. Isto, br. 12.
Пал Телеки, Мађар, познати стручњак за географију, универзитетски професор и каснији председник мађарске владе на својој етнографској карти Мађарске из 1910. године, Буњевце описује као католичке Србе.
Лички и сењски Буњевци Сењски бискуп М. Брајковић пише 1700. године да у личком Пазаришту живе "покатоличени Власи (Срби) који се друкчије зову Буњевци.""Дело", Београд 1911. године
Италијански путописац Фортис среће Буњевце у Сењу 1774. године и примећује да су то планински, католички МорлациФортис Алберто: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984., који су се доста изменили - постали мирни. Део њих се одатле много раније преселио у Мађарску а део у Италију, уз помоћ Аустрије.
Манојло Грбић у првој књизи „Карловачко владичанство” из 1891. на pp. 235. пише: „Декретом цара Леополда од 3. марта 1691. подвлаштена је Лика с Крбавом под сењску бискупију. Тамо је било неколико стотина римокатоличкијех породица: Бунијеваца, Хрвата, Крањаца и покрштенијех Турака, што но их насели ђенерал Херберштајн и..поп Марко Месић.” На 76. стр. пише: „...како су насељени по Лици и по Крбави: Бунијевци, Хрвати и Крањци поред и између православнијех Србаља. Бунијевци су дошли из сјеверне Далмације, гдје их је од старине доста било. У старијем листинама зову се они "католичкијем Власима и највише Морлацима", као што су страни писци звали и православне Србе или Влахе. Говоре чисто српски, западнијем говором, те се они по томе зову и икавци... и они су војевали на Турке заједно са Србљима. Кад су Турци прогнати из Лике и из Крбаве, насељено је туда до 160 кућа Бунијеваца, што из Далмације а што отуда из Приморја. Бунијевци су населили: Ловинац, Ричицу, Св. Рок, Смиљан, Бужим, Трновац, онда мјестау подгорју око Бага, за тијем Пазариште и Св.Јурај.”
Историја Сеоба из прапостојбине мини|Миграције Буњеваца
Када су Османлије 1464. године освојили Босну тада је Мехмед II Освајач свакоме осигурао свој посед, али после смрти Бајазита -{II}- и Селима -{I}-, у доба султана Сулејмана Величанственог дошло је до харања бегова, те су многи избегли у Угарску, а беглербези су после њихова имања уврстили у вакуфе.. Hrvatski znanstveni zavod, Pečuh Иако је старешина босанског реда фрањеваца, фра Анђео Звиздовић, 1463. године издејствовао код Мехмеда -{II}- да босанским католицима изда тзв. „-{Magnu chartu}-” („Слободну вероисповести“), одрубљивање глава водећих босанских људи још исте године у Сарајеву пољуљало је поверења народа у Турке.: Birografika,
Отимање деце, потајно убијање одраслих, несносни данци, ратни терети, немилосрдна злостављања, отимачине, стегнута слобода вероисповести и тиранско понашање према хришћанима, биле су главне беде и невоље подјармљеног народа. Напослетку је народу било доста робовати, те је кренуо у крајеве где се надао да ће бити поштеђен од турских угњетача, али где ће и са више изгледа моћи да се освети Турцима за све беде.
Почетком 17. века помиње се парохија Буњевци у Калочкој архиепископији, која се протезала и на простор данашње Бачке у Србији.
Бечки рат 1683-1699.
Сеоба Буњеваца у Далмацију одвијала се у највећој мери током ослободилачког рата 1683—1699. година, када је Лудвиг Вилхелм Баденски, након ослобођења Беча и враћања Будима, са својом победничком војском кренуо према југу, да би после ослобођења Мађарске ослободио Босну од владавине Турака.: Birografika, Турци су спречавали исељавање из Босне и исељеници су обично ноћу морали да путују. Но, како су Турци напредовали, ови су прелазили у Мађарску. Славонија, иако је и даље била под Турцима, била је за тадашње прилике доста насељена непрекидним досељавањем православних и католичких Срба (доцнијим Шокцима славонским), те су у њој Буњевци само мања насеља основали, док су се у групама били упутили у Горњу Бачку.
Након пада Будима Турци су брзо губили град за градом тако да је већ године 1687. хришћанска војска, прогонећи Турке, дошла у Бачко Потисје и ту се утаборила. Буњевци, пошто су чули да је у табору сам главни војсковођа царске војске, баварски изборни кнез Максимилијан II Емануел, послали су му посланство с намером да се ставе у службу царске војске, желећи заузврат да им он преда власт над Суботицом, Бајом и Сегедином. Баварски кнез је 9. јула, у Иригу (Срем), препоручио Буњевце Војном савету у Бечу, да би им саградио, ради становања, три плота у Сегедину, Суботици и Баји.: Birografika, Буњевци су дошли под вођством осамнаест фрањевачких калуђера у Суботицу. Једни су се настанили у Суботици, на месту данашњег фрањевачког манастира, а други су се преселили у Сегедин. За време турских освајања Бачка је много опустела, нарочито су се мађарске насеобине растуриле и тако направиле места српским, које су и пре биле јаке, а које су се нарочито умножиле за време многих сеоба Срба са Балкана у Угарску.
Ракоцијев устанак Читавих педесет и седам година били су Буњевци граничари и за све то време служили су аустријску монархију верно. Док Турци нису истерани из Средње Европе, Буњевци су се као чланови српске милиције борили против Турака.
Карловачким миром завршио се седамнаести век са не великим резултатима, јер је Банат и даље остао под Турцима, а Бачка припала Угарској. Да би се заштитило становништво од напада Турака на граници, основана је још 1697. године потиска и тамишка војна крајина. И Суботица је потпала под војну крајину, па је тако и у Суботици била војничка управа, милиција (1714—1743), чији капетани су бирани из породице Сучић. Буњевци, који су се настанили у Суботици, желели су мирније дане. Док су уз раме са Србима борили против непријатеља на страни, дотле су им код куће војници Ракоција и Имра Текелије убијали децу и жене. У Бач, где тада била врло слаба војничка посада, буњевачка нејач скривала се по суботичким ритовима и јанковачким шумама. То крвопролиће и пустошење трајало је све до 1711. године када је дошло до тзв. Сатмарског мира. Те године су се вратили из Петроварадина буњевачке породице, које су тамо избегле од Ракоцијевог терора.
Ракоцијев устанак опустошио је Бачку, а куга из 1709. године уморила је доста народа у Бачкој, a нарочито у буњевачким крајевима. После страдања и невоља око ратовања са Турцима, проласка великих војски, померања границе, устанка Ференца Ракоција, и поновних ратних пустошења која су једно време зауставила привредни опоравак, Суботица је почела полако да напредује и постаје занатски и трговачки центар регије и то добрим делом захваљујући Буњевцима.Zo. Ve. (jul 2006). „Subotički vašari i pijace u prošlosti“. Bunjevačke novine, br. 13.
Хабзбуршки ратови
Буњевци, као и српска милиција у Бачкој, нису се ишли само на Турке, већ су одаслани неколико пута на запад. Године 1734. били су у Шлезији, а 1740-42. у Шлезији и Моравској под капетаном Арсеном Вујићем и Јованом Савићем. Уочи свог поласка за Баварску, суботичка пешачка и коњичка чета замолила је генерала Енгелс-Хофена, тадашњег команданта тамишког Баната, да могу и надаље под својим капетанима војевати, што им је и одобрено. Буњевци су доцније били посадне трупе у Шапцу (1738) и у другим местима у Србији, када је тамо образована аустријска власт. Под Београд су били послату Буњевци 1739. на тзв. „галијима”, да са њих оперишу. За све то време кући су их сналазиле несрећа за несрећом.
Елибертација Суботице и Сомбора Буњевци су играли угледну улогу у доба дугих расправа између бачке и бодрошке жупаније, пошто је било оних Буњеваца и Шокаца који су потпадали под жупанијску власт, и оних који су били под војном управом Војне крајине. Са Буњевцима и Шокцима измешано, становали су у тим местима и православни Срби, а у осталим бачким местима сами Срби, нарочито у Доњој Бачкој и Шајкашкој (куда су се становници доселили из Горњег Карловца где је владала глад, како се приликом тога пописа тврдило). Расправе око поседа биле су дуготрајне, а парнице су се чешће понављале, као што су комисије излазиле.
Поред свих заслуга, које је бачка милиција имала у ратовима против Турака, Угарски сабор никако није радо гледао и чешће је покушавао, да се она укине, извесно за то, што није хтео да има „државу у држави“. Законом (3. §. XVIII) укине се 1742. године војна крајина у Бачкој, а 7. маја 1743. године поста Суботица повлашћена камерална варошица под именом „Szent Mária“. Војнички живот замењен је грађанским и Буњевце су постали грађани, исто тако коректни, као што су били и добри војници. Постали су и вредни земљорадници и добри поштени грађани. Према царској привилегији у варошици је дозвољено право одржавања три земаљска вашара (16. маја, 8. септембра, и 1. новембра) и један недељни (понедељком).Isti, Isto