Јован VII Палеолог

Јован -{VII}- Палеолог (, живео 1370— 22. септембар 1408) је био византијски цар (током пет месеци 1390. године, од 14. априла до 17. септембра), син цара Андроника -{IV}- (1376—1379) и његов савладар (1376—1379), царски намесник (1399—1403) у име свог стрица цара Манојла -{II}- (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и управник Солуна (1403—1408). Био је ожењен Ирином Гатилузио са којом је имао неколико деце, од којих је најзначајнији његов син цар Андроник V.

Неколико извора сугерише да је цар Јован VII понекад користио име Андроник (Ανδρονικος), вероватно у част успомене на свог оца, цара Андроника IV Палеолога, иако је владао под својим рођеним именом.

Андроник IV је био прворођени син цара Јована V Палеолога (1341–1391), и стога је био наследник престола. Након неуспеле побуне 1373. године, Андроник IV је затворен и делимично ослепљен, а иста казна је вероватно извршена и за Јована VII, који је тада имао само три године. Андроник IV је побегао 1376. године, из заточениптва и успешно је заузео Константинопољ, владајући као цар до 1379. године. Јован VII је у време владавине свога оца цара Андроника IV био цар - савладар, вероватно му је да титула додељена 1377. године. Иако су га 1379. године, збацили његов брат цар - савладар Манојло II Палеолог и њихов отац цар Јован V, Андроник IV се никада није одрекао царске титуле. Да би се спречио даљи сукоб, 1381. године, је договорено да Андроник IV наследи цара Јована V, чиме ће Јован VII бити други у реду наслеђивања.

Након смрти Андроника IV 1385. године, Јован VII је наследио његове претензије на трон. Упркос претходном договору, цар Јован V је за наследника фаворизовао Манојла II. Јован VII се побунио против деде цара Јована V и успешно заузео Константинопољ 1390. године. После само пет месеци, Манојло II је успео да свргне свог синовца уз помоћ Османлија и витезова Хоспиталаца. Након смрти цара Јована V 1391. године, Манојло II га је наследио на престолу. И даље поседујући моћну мрежу савезника, Јован VII никада није одустао од својих претензија да буде легитимни цар, а напети односи између њега и његовог стрица су неколико пута довели царство близу грађанског рата. Иако га је цар Манојло II само у ограниченој мери почастио, неколико споразума у ​​вези са статусом и линијом наслеђивања склопљено је између њих двојице како би се избегао сукоб, потврђујући да је Јован VII остао цар - савладар и да ће наследити цара Манојла II након његове смрти.

Године 1394. османски султан Бајазит I опсео је Цариград. Цар Манојло II је напустио град 1399. године, да би путовао по западној Европи у потрази за војном помоћи, а цару - савладару Јовану VII је поверио да служи као намесник у Цариграду, надгледајући његову одбрану. Упркос наводима о завери са Османлијама, цар - савладар Јован VII је лојално управљао градом све време Манојловог три и по године дугог путовања, одбијајући да га преда султану Бајазиту I. Претња за Цариград окончана је Бајазитовим поразом од Тимурида у бици код Ангоре 1402. године. После ове битке, цар - савладар Јован VII је склопио повољан уговор са једним од Бајазитових синова, емиром Сулејманом Челебијем, који је обезбедио да важан град Солун који је изгубљен од стране цара Манојла II 1387. године, сада враћен под царску контролу. Упркос лојалној служби цара - савладара Јована VII, цар Манојло II га је прогнао када се вратио 1403. године, а њих двојица су поново били непријатељи. Ова свађа се показала кратком, пошто су неколико месеци касније се помирили и склопљен је нови споразум, којим је цару - савладару Јовану VII дозвољено да преузме Солун и признат му је пуна царска титула. Од 1403. до своје смрти 1408. године, цар Јован VII је тако владао у Солуну као „цар целе Тесалије“, са својим посебним царским двором. Солуњани су га сматрали способним владаром, а његов рад на локалним црквеним пословима и унапређењу одбрамбених структура града изазвао је позитивне успомене.

Биографија

Порекло и младост мини|Портрет цара Јована VII из XV века (из кодекса из XV века који садржи копију Одломака историје Јована Зонаре) Јован VII Палеолог је рођен 1370. године као једини синОпште је прихваћено да је цар Јован VII био једини син Андроника IV. Неки извори сугеришу да је цар Андроник IV имао и млађе синове. Одломак из Историја Лаоника Халкокондила сугерише да је цар Андроник IV имао синове Андроника (вероватно Јован VII, који је повремено узимао ово име), Димитрија, Манојла и Теодора. Османски историчар Нешри из XV века, говорећи о рату 1413. године, између османских принчева Мусе Челебија и Мехмеда Челебија, написао је да је међу Мехмедовим присталицама био „син слепог принца“. Пошто је „слепи принц“ вероватно био Андроник IV, а Јован VII је у том тренутку био мртав већ пет година, ово би могло бити референца на другог сина цара Андроника IV. Кастиљски путник Руј Гонзалес де Клавијо, који је посетио Цариград, бележи да је срео Димитрија, сина цара Андроника IV. Иако је из Клавијовог извештаја јасно да је он заправо срео Јована VIII Палеолога, сина цара Манојла II Палеолога, понављање имена Димитрије, које је Халкокондил такође користио за једног од синова цара Андроника IV, је чудна коинциденција. Андроника IV Палеолога и Кераце Бугарске, ћерке цара Јована Александра Бугарског.PLP, 21438. Παλαιολόγος, Ἀνδρόνικος IV. [Κομνηνός]. Андроник IV је био прворођени син цара Јована V Палеолога (1341–1391) и тиме легитимни наследник византијског престола.

Династија Палеолога, која је била на власти од 1259/1261. године, је често била оптерећена сукобима, при чему су цареви и принчеви породице често били неспособни да сарађују међу собом, на штету царства. Главни непријатељ Византинаца у то време било је Османско царство, које је током XIV века освајало огромне делове некадашње царске територије. Цар Јован V је чак пристао да служи османском султану Мурату I (1362–1389) као трибутски вазал. У то време, упркос геополитичким недаћама, византијска и османска аристократија су били у блиском контакту једни са другима.

Док је цар Јован V учествовао у османском походу на Анадолију, према његовом вазалном уговору са султаном Муратом I, Андроник и један од синова султана Мурата I, Савџи бег, координирали су истовремене побуне против својих очева. Два принца су поражена, ухваћена и затворена у року од неколико месеци, пошто су њихови очеви удружили снаге да угуше побуне. Андроник и Савџи су претрпели оштру казну. Савџи је био ослепљен и погубљен по наређењу султана Мурата I, и иако је султан Мурат I наредио цару Јовану V да ослепи и његовог сина Андроника, византијски цар Јован V није желео да изврши наређење, само је делимично казнио сина. Андроник је био само делимично ослепљен, ослепљен је само на једно око.ODB, "Andronikos IV Palaiologos" (A. M. Talbot), . Неки извори сугеришу да је Андроников син Јован, потоњи цар Јован VII, који је тада имао само три године, такође био делимично ослепљен на исти начин. Штавише, Андроник је изгубио право наследства престолА, а његов млађи брат, Манојло II Палеолог, проглашен је од стране оца цара Јована V за наследника.

Затворен са својом породицом у затвору Анема у Цариграду, Андроник је јула 1376. године побегао, заједно са женом и сином, у Галату, колонију Ђеновљанске републике на другој страни Златног рога, где су га Ђеновљани са одушевљењем примили. Ђеновљани су пружили подршку Андронику у односу на цара Јована V, јер је цар Јован V недавно дао острво Тенедос њиховом ривалу, Венецијанској републици, чиме је наштетио њиховим трговачким интересима. Андроник је такође задржао подршку великог дела византијског друштва, упркос својим побуњеничким акцијама, и успешно је заузео Константинопољ 12. августа исте године, уз подршку Ђенове и Османлија. Јован V и Манојло су били затворени, а Андроник IV је владао као цар три године пре него што су Јован V и Манојло побегли из заточеништва и свргнули га са трона. За време владавине његовог оца (12. август 1376. – 1. јул 1379.) Јован VII је проглашен за цара - савладара, вероватно 1377. године. Чак и након што је свргнут, Андроник IV се никада није одрекао својих права на престо, живећи у Галати и отворено изјављујући своје намере да поново преузме престоницу.

Сукоб између Андроника IV и цара Јована V у Цариграду трајао је до 1381. године, када је постигнут договор да Андроник IV и његов син Јован VII буду наследници цара Јована V на престолу. Штавише, Андроник IV је још једном признат као млађи цар - савладар и дозвољено му је да задржи и користи титулу василевса (цара). Цар - савладар Андроник IV је такође добио земље око Селимбрије као апанажу 1382. године.

Цар - савладар Андроник IV је преминуо пре цара Јована V, умро је 25. или 28. јуна 1385. године. Јован VII је наследио очев посед око Селимбрије и, према споразуму из 1381. године, такође је наследио право на коришћење титуле базилеус, постајући млађи цар - савладар Византијског царства. Такође је наследио претензије свог оца да је легитимни наследник цара Јована V. Са своје позиције млађег цара - савладара, Јован VII је добијао подршку од Османског царства, посебно од ступања на трон султана Бајазита I (1389. године), па надаље, и од Ђеновљана. Подршка Ђенове није промакла пажњи цара Јована V. У неком тренутку између 1387. и 1391. године забележено је да се цар Јован V жалио Ђеновљанима да становници Галате поздрављају и проглашавају цара - савладара Јована VII као да је он старији цар, док су цару Јовану V одбили да одају одговарајуће почасти.

Побуне Андроника -{IV}- мини|Портрети цара Андроника IV, цара Јована VII и цара Манојла II из XV века (из кодекса из XV века који садржи копију Одломака историје Јована Зонаре) После прве побуне свога оца 1373. године која није успела, заједно са њим је делимично ослепљен, али га то није спречило да настави да игра важну улогу у борби за власт у Византији. Након друге побуне његовог оца и преузимања власти уз помоћ Ђеновљана 12.08. 1376. године, трогодишњи Јован је овенчан за савладара. Међутим свега три године касније, у Византији је 01.07. 1379. године дошло до новог преврата којим су Јован -{V}- (1341—1376, 1379—1390, 1390—1391) и Манојло (-{II}-) враћени на трон, а цар Андроник IV и његов син Јован VII су збачени са власти, али им су им на управу додељени поседи око Селимврије, Хераклеје Родоста и Панидоса. Претпоставља се да је јуна 1385. године после смрти свога оца који је поново неуспешно покушао да преузме власт, Јован VII преузео самосталну управу над тим поседима.

Јованова побуна и владавина мини|Харисијева капија, кроз која је цар Јован VII ушао у Цариград 14. априла 1390. године. Развој ситуације на Балканском полуострву после Косовског боја 15.06. 1389. године и долазак Бајазита -{I}- (1389—1402) на власт, довели су до новог притиска на Византију. Нови султан је свог противника решио да ослаби подстицањем Јована на побуну против његовог деде и имењака који је владао Царством. Уз помоћ османлијских снага, подршку дела властеле и права примогенитуре, он је 14.04. 1390. године преузео контролу над Цариградом и прогласио се царем. Његова узурпација престола и јасна Бајазитова подршка, тумачени су на Западу као увод у османлијско заузеће Цариграда, о чему сведочи и чињеница да је Млетачки сенат у то доба својој делегацији коју је упућивао у Цариград дао посебне инструкције, за случај да у доба када они пристигну до Царице свих Градова на Златном рогу буде владао Бајазит. Међутим, као и приликом свргавања његовог оца, поново је на сцену ступио његов стриц Манојло (-{II}-) који је пред Јованом побегао на Лемнос. Он је два пута неуспешно покушао да продре у град, да би му 17.09. 1390. године то и успело, чиме је Јован V по четврти пут враћен на престо.

Узурпација престола и владавина