Српскохрватски језик (према ISO класификацији српскохрватски макројезик) је вишезначни лингвистички термин, који се према различитим класификацијама јужнословенских језика користио за означавање посебног дијасистемског или макројезичког склопа, у који поред српског и хрватског језика спадају и данашњи бошњачки и црногорски језик. Термин је скован у 19. веку, а усвојили су га лингвисти који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика на српско-хрватским просторима.
За време постојања ДФЈ (1943-1945) и ФНРЈ (1945-1963), питање о односу између два сродна језика, српског и хрватског, пролазило је кроз неколико развојних фаза, од званичног признавања њихове посебности (одлуке из 1944. и 1945. године), до склапања Новосадског договора о заједничком језику (1954), који је током наредних година постепено спроведен у дело. Тек након уставних промена из 1963. године, појам српскохрватски језик (односно хрватскосрпски језик) озваничен је као назив за службени језик у тадашњој СФРЈ и њеним федералним јединицама: Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Такво стање је на савезном новоу трајало само до доношења новог Устава СФРЈ из 1974. године из кога је изостављен поименични помен службених језика, али термин српскохрватски је ипак задржан у уставима федералних јединица.
У периоду након 1954. године, заједничке језичке особине промовисане су не само из лингвистичких, већ и из политичких разлога, уз умањивање и занемаривање значајних језичких разлика, што је након губљења политичке подршке у време распада Југославије (1990-1992) довело до коренитог редефинисања језичких односа у свим државама-наследницама. У савременој лингвистици постоје различита гледишта о природи српско-хрватско-бошњачко-црногорског дијасистема, који неки лингвисти сматрају плурицентричним језиком са четири стандардизована варијетета, док га други класификују као макројезик, који је састоји од четири сродна, али посебна језика.
Питање о дефинисању овог лингвистичког појма је било предмет бројних расправа, како стручних тако и политичких. Након губитка званичног ISO статуса и укидања посебног "sh" кода 2000. године, дошло је до озваничења посебних ISO кодова за српски и хрватски, односно бошњачки и црногорски језик, а нови ISO код hbs је у међувремену дефинисан као српско-хрватски макројезик, с тим што новопризнати кајкавски (2015) и чакавски језик (2020) нису укључени у ту макројезичку групу, тако да се званична ISO дефиниција српско-хрватског макројезика по том основу разликује од традиционалног поимања српскохрватског језика.
На дијаметрално супротним позицијама су представници србистике, који тврде „да српскохрватски језик није ништа друго него преименовани српски (вуковски) књижевни језик…“.Милош Ковачевић и Михаило Шћепановић, Српски језик у вртлогу политике, Никшић, 2011, стр.151 Они тврде да: „Термин српскохрватски није лингвистички утемељен” и да „представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима“.„Овај нови назив вуковског језика, не само да је етнолингвистички споран, него представља и терминолошки нонсенс“.
Историја десно|мини|265п|Распрострањеност српских и хрватских дијалеката пре миграција из 16. века
Прве замисли о стварању јединственог књижевног језика, који би служио као заједнички језик свих Срба и свих Хрвата, јавиле су се током прве половине 19. века међу јужнословенским књижевницима у тадашњем Аустријском царству. Од самог почетка, међу заговорницима таквих замисли постојала су различита мишљења о опсегу и називу будућег заједничког језика. На другој страни, постојале су бројне недоумице о природи читавог подухвата, који је задирао у осетљива етничка и политичка питања. Посебну пажњу на ток и развој овог подухвата обраћале су аустријске власти, које су промовисале политику аустрославизма. Један од главних заговорника те политике, која је подразумевала не само политичко, већ и културно везивање Словена за бечки двор, био је словеначки слависта Јернеј Копитар који је захваљујући својим високим положајима у државној управи вршио знатан утицај на развој културног живота међу Јужним Словенима у Аустријском царству.
десно|мини|180п|Правопис српскохрватског језика (1960)
Кључни корак ка стварању заједничког књижевног језика учињен је 1850. године, склапањем Бечког књижевног договора од стране осморице књижевника (пет Хрвата, два Србина и један Словенац). Српски учесници у склапању овог договора су били Вук Стефановић Караџић и Ђура Даничић.Голуб Добрашиновић, "140 година Бечког договора", Књижевност: месечни часопис, год. 45, књ. 89, св. 4 (1990), стр. 690-704. Овај договор је био плод разних компромиса, те је стога срочен на уопштен начин, без задирања у кључна питања као што су опсег и назив заједничког језика. Ове неодређености су довеле до различитих тумачења и расправа, које су вођене током читаве друге половине 19. века, да би почетком 20. века, у време заоштравања политичке кризе, добиле додатну политичку тежину.
Од самог почетка, постојале су одређене разлике између српске и хрватске литералне форме иако су обе базиране на штокавском наречју, односно на источно-херцеговачком дијалекту. У исто време, поставило се питање о статусу књижевног стваралаштва на другим наречјима и дијалектима. Тим поводом је долазило до честих размимоилажења између поборника језичке унификације, који су се залагали за убрзану изградњу и промовисање заједничке језичке норме, и поборника локалних језичких традиција, који су се залагали за полицентрични развој језика и књижевности.
Током 20. века, промовисани су различити концепти заједничког језика, те је тако званични језик у Краљевини Југославији називан "српско-хрватско-словеначки" (југословенски устави из 1921. и 1931. године).Члан 3. Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921): Члан 3. Устав Краљевине Југославије (1931): Насупрот томе, након стварања ДФЈ (1943-1945) озваничена су четири службена језика: српски, хрватски, словеначки и македонски. Одлуком од 19. децембра 1944. године, НКОЈ је прописао да ће се "Службени лист Демократске Федеративне Југославије" објављивати у посебним издањима на поменута четири језика,Одлука о Службеном листу Демократске Федеративне Југославије Службени лист Демократске Федеративне Југославије, год. 1, бр. 1, од 1. фебруара 1945. године, стр. 10. а потом је 15. јануара 1945. године донета и посебна одлука којом се додатно регулише издавање аката државних органа "на српском, хрватском, словеначком и македонском језику. Сви ови језици су равноправни на целој територији Југославије",Одлука о објављивању одлука и прогласа Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, његовог Претседнишва и Националног комитета на српском, хрватском, словеначком и македонском језику Службени лист Демократске Федеративне Југославије, год. 1, бр. 1, од 1. фебруара 1945. године, стр. 5. што је значило да су два сродна језика, српски и хрватски, за време постојања ДФЈ били признавани као посебни језици.
Током наредних година, дошло је до постепених промена у односу према језичким питањима, што је 1954. године довело до споразума између водећих лингвиста и склапања Новосадског договора о заједничком језику. Тај споразум је потом и формализован, путем уставних промена које су спроведене током 1963. године. Доношењем новог Устава СФРЈ из 1963. године, по први пут је уставно озваничен и српскохрватски, односно хрватскосрпски језик (131. члан устава: "Савезни закони и други општи акти савезних органа објављују се у службеном листу федерације у аутентичним текстовима на језицима народа Југославије српскохрватском односно хрватскосрпском, словеначком и македонском"). Сличне одредбе су исте године унете и у уставе федералних јединица (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска).
До одступања од поменуте норме дошло је већ 1972. године, када је Хрватска путем доношења уставних амандмана дефинисала свој службени језик као "хрватски књижевни језик", напустивши тиме термин "хрватскосрпски језик" који се налазио у уставу Хрватске од 1963. године. Потом је приликом доношења новог Устава СФРЈ из 1974. године донета одлука да се називи језика у потпуности изоставе из текста устава, тако је је термин "српскохрватски језик" након 1974. године изгубио своје уставно упориште на савезном нивоу, али је ипак задржан у новим уставима појединих федералних јединица (Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина) из 1974. године. У периоду од 1988. до 1990. године, учињени су покушаји да се појам "хрватскосрпски језик" врати у устав Хрвастке, али предложени амандман бр. 41 је одбијен од стране Сабора.
Након распада Југославије (1990-1992), концепт заједничког језика је изгубио политичку подршку, тако да је у српској и хрватској средини дошло до повратка на претходно стање, које је подразумевало постојање посебних језика, српског и хрватског. Крајем 20. века, новопроглашени бошњачки језик је постао званична норма међу етничким Бошњацима, а исто се почетком 21. века догодило и са новопроглашеним црногорским језиком, који је постао званична норма међу етничким Црногорцима.
Питање опсега
Већ током 19. века, пред српске и хрватске лингвисте који су се залагали за стварање јединственог књижевног језика заснованог на штокавском наречју, поставила су се три посебна питања, од којих се прво односило на статус чакавског, друго на статус кајкавског, а треће на однос према словеначком језику. Пошто целовитост српско-хрватског језичког склопа у смислу обухватања свих Хрвата није могла бити остварена без укључивања не само чакавског, већ и кајкавског, тим поводом се прешло преко лингвистичких показатеља, који су сведочили да је кајкавски знатно ближи словеначком но штокавском.
Корак даље је учињен након стварања Југославије (1918), када је извршен покушај условног укључивања словеначког језика у заједнички "српско-хрватско-словеначки" склоп, уз позивање на претходно укључивање кајкавског у српско-хрватски склоп. Већ приликом доношења Видовданског устава (1921) у члану 3. је званично прописано: "Службени језик Краљевине је српско-хрватски-словеначки". Иста одредба је задржана и у Уставу Краљевине Југославије из 1931. године. Иако је ова замисао након Другог светског рата напуштена, питање о постојању или непостојању лингвистичких разлога за истовремено укључивање кајкавског, а искључивање словеначког, постало је главни камен спотицања у расправама о опсегу језика и критеријумима за његово дефинисање.
На питање, због чега се кајкавски укључује, а словеначки искључује из заједничког језичког склопа, поборници заједничког језика никада нису успевали да пруже одговор који би био заснован на лингвистичким критеријумима, тако да је то питање заобиђено и приликом доношења Декларације о заједничком језику (2017). Међу поборницима заједничког српско-хрватско-бошњачко-црногорског језика построји струја која се залаже за свођење језичког опсега на штокавско наречје, што се у хрватској средини доживљава као покушај разбијања хрватског језичког корпуса, који укључује чакавски и кајкавски. Сва ова питања су предмет честих расправа, не само међу лингвистима, већ и у широј јавности.
Особине језика Попут осталих јужнословенских језика, српскохрватски има просту фонологију од пет самогласника и двадесет и пет сугласника. Граматика се развила првобитно из прасловенског језика са комплексним променама задржавши систем од седам падежа по којим се мењају именице, придеви, заменице и бројеви. Глаголи се мењају по временима. Српскохрватски језик толерише различит распоред истих речи мада уобичајен распоред је субјекат, предикат и објекат. Може бити писан на српској ћирилици или Гајевој латиници са тридесет слова са одговарајућим гласовима. Ортографија је веома фонемична у свим нормама.
Називи језика у СФРЈ и федералним јединицама Српскохрватски језик је имао различите називе у СФРЈ и федералним јединицама: СФРЈ: српскохрватски или хрватскосрпски (1963-1974) СР Србија: српскохрватски (1963-2006), српски (2006-данас)