Крајем осамнаестог века, Османско царство (Стагнација и реформа Османског царства) суочило се са бројним непријатељима. Као одговор на ове претње, царство је покренуло период унутрашњих реформи, које су познате као Танзиматске реформе, који је успео да значајно ојача османску централну државу, упркос несигурном међународном положају царства. Током деветнаестог века, османска држава је постала све моћнија и рационализованија, вршећи већи степен утицаја на своје становништво него у било којој претходној ери. Процес реформи и модернизације у царству започео је проглашењем Низам-и Џедида (Нови поредак) током владавине султана Селима III и испрекидан је са неколико реформских декрета, попут Хатишерифа од Гилхане 1839. године и Хатихумајуна 1856. године. До 1908. године, османска војска је модернизована и професионализована по узору на западноевропске војске. Период је завршен поразом и распадом Османског царства (1908–1922).

Главна питања тог периода Успон национализма захватио је многе земље током 19. века и захватио је територије у оквиру Османског царства. Растућа национална свест, заједно са појачаним осећајем етничког национализма, учинила је националистичку мисао једном од најзначајнијих западних идеја увезених у Османско царство. Царство је било приморано да се носи са национализмом и унутар и изван својих граница. Број револуционарних, тајних друштава која су се током наредног периода претворила у политичке странке драматично је порастао. Устанци на османској територији имали су много далекосежних последица током 19. века и одредили су већи део османске политике током раног 20. века. Много османлијске владајуће елите постављало је питање да ли је за то крива политика државе: неки су сматрали да су извори етничких сукоба спољни и да нису повезани са питањима управљања. Иако ово доба није било без неких успеха, способност османске државе да има било какав ефекат на етничке побуне озбиљно је доведена у питање.

Руски интереси у овом веку развили су се са главном темом подржавања независности бивших османских провинција, а затим постављање свих словенских народа на Балкану под Бугарску или коришћење Јермена на истоку. Крајем века, из руске перспективе, постигнута је Румунија, Србија и Црна Гора и аутономија Бугарске. То је узбунило Велике силе. После Берлинског конгреса руска експанзија је контролисана заустављањем ширења Бугарске. Руска јавност је оценила да су на крају Берлинског конгреса хиљаде руских војника страдали узалуд.

Војска Османског царства била је ефикасна борбена снага све до друге половине осамнаестог века када је претрпела катастрофалан пораз против Русије у рату 1768-1774. Селим III је на престо дошао амбициозним напорима да спроведе војне реформе 1789. године. Није успео и заменио га је Махмуд II 1808. који је успоставио војно стање преко Алемдара Мустафа-паше. У почетку се удружио са јањичарима да би сломио моћ покрајинских гувернера, а затим се окренуо против јаничара и потпуно их уклонио током повољног инцидента 1826. године. Напори за новим системом (1826–1858) почели су након повољног инцидента.

Економски историчар Пол Бајрох тврди да је слободна трговина допринела деиндустријализацији у Османском царству. За разлику од протекционизма Кине, Јапана и Шпаније, Османско царство је имало либералну трговинску политику, отворену за страни увоз. Ова политика је своје порекло имала у капитулацијама Османског царства, још од првих комерцијалних уговора потписаних са Француском 1536. године и настављених капитулацијама 1673. и 1740. године, којима су царине снижене на 3% за увоз и извоз. Либералну османску политику похвалили су британски економисти као што је Џон Ремзи Макалох у свом Трговинском речнику (1834), али су је касније критиковали британски политичари као што је премијер Бенџамин Дизраели, који је Османско царство навео као „случај повреде коју је нанела необуздана конкуренција“ у расправи о кукурузним законима 1846. године:

Стагнација и реформа Османског царства (1683–1827) завршени су распадом Османске класичне војске. Питање током пропадања и модернизације Османског царства (1828–1908) било је стварање војске (безбедносног апарата) која би могла да добија ратове и да својим поданицима донесе сигурност. Тај циљ су спроводили више султана са вишеструким реорганизацијама током овог периода. На крају овог периода, са Другом уставном ером 1908. године, османска војска се модернизује и професионализује по узору на европске војске.

Модернизација 1808–1839 1808–1839 Махмуд II Махмуд II се морао бавити вишеструким питањима наслеђеним из прошлих генерација. Ова издања трајала су све време његове владавине. Укратко, Источно питање са Русијом, Енглеском и Француском, и војни проблеми који настају због побуњених јањичара и заразних Улема. Такође се суочио са бројним унутрашњим сукобима са Египћанима, Вехабијама, Србима, Албанцима, Грцима и Сиријцима, а имао је и административних проблема са побуњеним пашама, који су желели да оснују нова царства на рушевинама Османске државе.

Махмуд II је разумео растуће државне проблеме и приближавање рушења монархије и почео је да се бави проблемима онако како их је видео. На пример, затворио је Суд за конфискацију и одузео већи део моћи пашама. Лично је дао пример реформе редовно присуствујући Дивану, односно државном већу. Пракса да султан избегава Диван уведена је пре два века, за време владавине Сулејмана I, и сматрала се једним од узрока пропадања царства. Махмуд II се такође позабавио неким од најгорих злоупотреба повезаних са Вакуфима, стављајући њихове приходе под државну управу. Међутим, није се усудио да ову огромну масу имовине примени у опште сврхе владе.

Срби, 1810-их На Балкану је 1804. године избила Српска револуција против османске владавине, која се одвијала паралелно са Наполеоновом инвазијом. До 1817. године, када се револуција завршила, Србија је подигнута на статус самоуправне монархије под номиналним османским сизеренством.L. S. Stavrianos, The Balkans since 1453 У 1821. години Прва грчка република постала је прва балканска земља која је постигла независност од Османског царства. Званично је призната од стране Порте 1829. године, након завршетка Грчког рата за независност.

Грци, 1820-их У 1814. години, основана је тајна организација Хетерија са циљем ослобађања Грчке. Хетерија је планирала да покрене побуне на Пелопонезу, Дунавским кнежевинама, и главном граду са околним областима. Прва од ових побуна започела је 6. марта 1821. у дунавским кнежевинама коју су Османлије угушиле. Дана 17. марта 1821. године, Маниоти су објавили рат што је био почетак револуционарних акција других контролисаних држава. У октобру 1821. године, Теодорос Колокотронис заузео је Триполицу, након чега су уследиле и друге побуне на Криту, Македонији, и централној Грчкој. Убрзо су се развиле тензије међу различитим грчким фракцијама, што је довело до два узастопна грађанска рата. Мухамед Али Египатски пристао је да пошаље свог сина Ибрахим-пашу у Грчку са војском како би сузбио побуну за узврат за територијалну корист. До краја 1825. године већи део Пелопонеза био је под египатском контролом, а град Мисолонги је био под опсадом и пао је априла 1826. Ибрахим је успео да сузбије већи део побуне на Пелопонезу и Атина је поново заузета. Русија, Британија и Француска одлучиле су да се умешају у сукоб и свака нација је послала морнарицу у Грчку. Након вести да ће комбинована османско-египатска флота напасти грчко острво Хидру, савезничка флота пресрела је османско-египатску флоту у бици код Наварина. Након недељног сукоба, започела је битка у којој је уништена османско-египатска флота. Уз помоћ француских експедиционих снага Грци су кренули ка заузетом делу Централне Грчке до 1828. године.

Грчки рат за независност започео је ширење западног појма национализма, подстакао успон национализма под Османским царством и на крају изазвао слом османских милета. Несумњиво, концепт државности који је превладавао у Османском царству био је другачији од садашњег јер је био усредсређен на религију..

Повољни инцидент, 1826

Најзначајнија достигнућа Махмуда II укључују укидање јањичарског корпуса 1826. године, успостављање модерне османске војске и припрему Танзиматских реформи 1839. До 1826. године султан је био спреман да крене против јањичара у корист више модерније војске. Махмуд II их је намерно подстакао на побуну, описујући то као султанов „пуч против јањичара“. Султан их је путем фатве, обавестио да формира нову војску, организовану и обучену по узору на модерне европске војске. Као што је и предвиђено, они су се побунили, напредујући према султановој палати. У борби која је уследила, јањичарска касарна је запаљена артиљеријском ватром, што је резултирало са 4.000 јаничарских смртних случајева. Преживели су или прогнани или погубљени, а султан им је запленио имовину. Овај догађај се сада зове Инцидент у добар час. Последњи јаничари су потом усмрћени обезглављивањем у ономе што је касније названо крвном кулом Солуну.

Они су означили почетак модернизације и имали су тренутне ефекте као што су увођење одеће у европском стилу, архитектуре, законодавства, институционалне организације и земљишне реформе.

Русија, 1828–1829 Руско-турски рат (1828—1829) није дао султану времена да организује нову војску, и био је приморан да ове младе и недисциплиноване регруте користи у борби против руских ветерана. Рат је приведен крају катастрофалним Једренским миром. Иако су се реформе о којима је реч углавном спроводиле ради побољшања војске, најзначајнији развој који је произашао из ових напора био је низ школа које подучавају све, од математике до медицине, за обуку нових официра.

Египат, 1830-их

Касније током своје владавине Махмуд се умешао у спорове са египатским и суданским валијом Мухамедом, који је технички био Махмудов вазал. Султан је затражио помоћ Мухамеда у сузбијању побуне у Грчкој, али није платио обећану цену за своје услуге. Године 1831. Мухамед је објавио рат султану и успео да преузме контролу над Сиријом и Арабијом до краја рата 1833. године. Махмуд је 1839. године наставио рат надајући се да ће надокнадити своје губитке, али је умро у тренутку кад су вести биле на путу за Константинопољ да је царску војску код Низипа поразила египатска војска коју је предводио Мухамедов син, Ибрахим-паша од Египта.

Економија У његово доба финансијска ситуација Царства била је лоша, а одређене друштвене класе дуго су биле потлачене тешким порезима. Бавећи се компликованим питањима која су се појавила, сматра се да је Махмуд II показао најбољи дух још од Ћуприлића. Ферман је 22. фебруара 1834. укинуо злобне намете које су јавни функционери, прелазећи провинције, одавно навикли да узимају од становника. Истим едиктом свако прикупљање новца, осим два редовна полугодишња раздобља, проглашено је злоупотребом. „Нико није неупућен“, рекао је султан Махмуд II у овом документу, „да сам дужан да пружим подршку свим својим поданицима против узнемирујућих записничара, да се непрестано трудим да олакшам, уместо да повећавам њихов терет, и да осигурам мир и спокој. Стога су та дела угњетавања истовремено у супротности са вољом Божијом и мојим царским наредбама."

Харач, иако је био умерен и ослобађао оне који су га плаћали од служења војног рока, одавно је постао покретач тираније дрскости и лошег понашања државних сакупљача. Ферман из 1834. године укинуо је стари начин наплате и одредио да га треба сакупљати комисија састављена од Кади, муслиманских гувернера и Ајанаца или општинских поглавара Рајаса у сваком округу. Остварена су многа друга финансијска побољшања. Другим важним низом мера управна влада је поједностављена и ојачана, а велики број синекурних канцеларија је укинут. Султан Махмуд II дао је драгоцен лични пример доброг разума и економичности, потиснуо све титуле без дужности и елиминисао све положаје плаћених службеника без функција.

Танзиматска ера 1839–1876

thumb|Коча Мустафа Решид-паша, главни креатор хатишерифа од Гилхане.