Пољски покрет отпора у Другом светском рату, са Домовинском армијом на челу, био је највећи подземни покрет отпора у целој окупираној Европи, покривајући и немачку и совјетску зону окупације. Пољски отпор најзначајнији је по прекиду немачких линија снабдевања Источног фронта (оштећивање или уништавање 1/8 свих железничких транспорта), пружање обавештајних извештаја британским обавештајним службама (обезбедили су 43% свих извештаја из окупиране Европе) и спасивши више Јевреја у Холокаусту него било која друга организација или влада западних савезника. Била је део Пољске подземне државе.
Организације Највећа од свих пољских организација отпора била је Армија Крајова (Домовинска армија, AK), одана Пољској влади у егзилу у Лондону. AK је формирана 1942. године од Савеза за оружану борбу (, скраћено -{ЗВЗ}-, који је формиран 1939) и на крају је укључивала већину других пољских оружаних група отпора (осим комуниста и неких крајње десничарских група).. Translated from Polish by Antoni Bohdanowicz. Article on the pages of the London Branch of the Polish Home Army Ex-Servicemen Association. Retrieved 14 March 2008.. Encyklopedia WIEM. Retrieved 2 April 2008. Била је војна рука Пољске подземне државе и одана Пољској влади у егзилу.
Већину осталих пољских подземних оружаних организација организовале су политичке странке или фракције, укључујући: Народни батаљони. Створени од левичарске Народне партије око 1940–1941, делимично се стопили са АК око 1942–1943. Гвардија Лудова (Народна гарда) Пољске социјалистичке партије (ППС) (придружила се ЗВЗ-у око 1940., а затим је спојена у АК) Народна конфедерација. Створена 1940. од крајње десничарског Националног радикалног кампа Фаланга. Делимично се спојила са ЗВЗ око 1941. и коначно се придружила АК око јесени 1943. Национална борбена организација, основана од стране Националне партије 1939. године, углавном се интегрисала са АК око 1942. Националне оружане снаге, створене 1943. од незадовољних НОВ јединица, које су одбиле да буду потчињене АК. Строј борбене Пољске, успостављен од стране Кампа националног јединства око 1942., потчињен АК 1943. године.
Највеће групе које су одбиле да се придруже АК биле су Националне оружане снаге и просовјетска и комунистичка Армија Лудова (АЛ), подржана од Совјетског Савеза и основана од стране Пољске радничке партије (ППР).. Encyklopedia PWN. Retrieved 21 December 2006.
"У оквиру целокупних непријатељских обавештајних операција усмерених против Немачке, обавештајна служба пољског покрета отпора имала је велики значај. Обим и значај операција пољског покрета отпора, који је био распарчан на више група и сјајно организован, откривени су (разни извори) током извођења главних полицијских безбедносних операција." Хајнрих Химлер, 31. децембар 1942.
Величина У фебруару 1942. године, када је Домовинска армија формирана из „Савеза за оружану борбу“, бројала је око 100.000 људи. До почетка 1943. године тај број се попео на 200.000 војника. У лето 1944, почетком Операције „Темпест“, АК је достигла врхунац своје бројности. Зависно од извора овај број се процењује од 300.000 до чак 500,000. Снага друге по величини организације отпора, Народних батаљона, може се проценити за лето 1944. (у то време су углавном били спојени са АК) на око 160,000 људи. Трећа највећа група биле су Националне оружане снаге са приближно 70.000 људи око 1943–1944, а само су мали делови те силе спојени са АК. На врхунцу 1944. године, комунистичка Армија Лудова, која се никада није спојила са АК, бројала је око 30.000 људи. Једна процена снаге АК и њених савезника, укључујући НСЗ, за лето 1944., износи 650.000. Генерално, пољски отпор се често описује као највећа или једна од највећих организација отпора у Европи у Другом светском рату.
Акције, операције и обавештајни подаци, 1939–1945
1939 thumb|upright|Витолд Пилецки - оснивач Тајне пољске армије и тајни агент пољског отпора у Аушвицу
Дана 9. новембра 1939., два војника пољске војске—Витолд Пилецки и мајор Јан Влодаркјевич—оснивају Тајну пољску армију (ТАП), једну од првих подземних организација у Пољској након пораза. Пилецки је постао њен организациони заповедник како се ТАП проширивао не само на Варшаву већ и на Сједлице, Радом, Лублин и друге веће градове централне Пољске. До 1940. ТАП је имао приближно 8.000 људи (више од половине их је било наоружано), око 20 митраљеза и неколико противтенковских пушака. Касније је организација инкорпорирана у Савез за оружану борбу (пољ. Związek Walki Zbrojnej), касније преименован и познатији као Домовинска армија (Армија Крајова).
1940 256x256px|thumb|left|Мајор Хенрик Добжањски познат као "Хубал"
У марту 1940. године, партизанска јединица првих герилских команданата у Другом светском рату у Европи под мајором Хенриком Добжањским "Хубалом" потпуно је уништила батаљон немачке пешадије у окршају у близини села Хућиска. Неколико дана касније, у заседи у близини села Шаласи нанела је велике губитке другој немачкој јединици. Да би се супротставиле овој претњи, немачке власти формирале су посебну противпобуњеничку јединицу од 1.000 људи комбинованих снага СС–Вермахт-а, укључујући и оклопну групу. Иако јединица мајора Добжањског никада није бројила преко 300 људи, Немци су на то подручје упутили најмање 8.000 људи како би га осигурали.
Витолд Пилецки, обавештајни официр пољског отпора, је 1940. године представио претпостављенима план уласка у немачки концентрациони логор Аушвиц, ради прикупљања обавештајних података о кампу изнутра и организовању отпора затвореника. Армија Крајова је одобрила овај план, обезбедила му лажну личну карту и 19. септембра 1940. намерно је упао у заседу у Варшави, а Немци су га ухватили и заједно са осталим цивилима и послали у Аушвиц. У логору је организовао подземну организацију -Савез војних организација – (пољ. Związek Organizacji Wojskowej, ЗОВ). ЗОВ је послао свој први извештај о логору и геноциду у новембру 1940. у седиште Армије Крајове у Варшави путем мреже отпора организоване у Аушвицу. thumb|"Хубал" и његова партизанска јединица - зима 1940.
Током ноћи са 21. на 22. јануара 1940. године, у совјетски окупираном подољском граду Чорткиву, започео је Чорткивски устанак, први пољски устанак током Другог светског рата. Антисовјетски Пољаци, већином тинејџери из локалних средњих школа, упали су у локалну касарну Црвене армије и затвор, како би ослободили тамо задржане пољске војнике.
Крајем 1940. Александар Камински створио је пољску организацију отпора младих, познату као "Вавер". Била је део „Шаре Шереги-ја“ (подземног пољског удружења извиђача). Ова организација је извела многе мање диверзантске акције у окупираној Пољској. Његова прва акција била је цртање графита у Варшави око Божића 1940. у знак сећања на Ваверски масакр. Припадници јединица АК Вавер „Мала саботажа“ исписивали су су „Осветићемо Вавер“ (пољ "Pomścimy Wawer") на зидовима Варшаве. У почетку су исписивали цео текст, а затим су га, ради уштеде времена, скратили на два слова, П (P) и В (W). Касније су цртали Котвицу -"Сидро" - која је постала симбол целокупног пољског отпора у окупираној Пољској.
1941 thumb|right|,,Лапанка“, вероватно она у којој је у јесен 1941. заробљен Витолд Пилецки, Варшава, Жолиборж.
Од априла 1941. Биро за информисање и пропаганду Савеза за оружану борбу започео је операцију „Н“ којом је руководио Тадеуш Женчиковски. Укључивала је саботажу, субверзију и црне пропагандне активности.
Од марта 1941. извештаји Витолда Пилецког прослеђивани су Пољској влади у егзилу а преко ње и британској и другим савезничким владама. Ови извештаји информисали су савезнике о холокаусту и били су главни извор обавештајних података о логору Аушвиц-Биркенау за западне савезнике.
Дана 7. марта 1941. године, два пољска агента Армије Крајове убила су нацистичког сарадника глумца Игоа Сима у његовом стану у Варшави. Као одмазду, погубљен је 21 пољски талац. Нацисти су такође ухапсили неколико пољских глумаца и послали их у Аушвиц, међу њима су били и познати редитељи Стефан Јарач и Леон Шилер.
У јулу 1941. Мјечислав Словиковски (користио кодно име "Ригор") основао је „Агенцију Африка“, једну од најуспешнијих обавештајних организација Другог светског рата. Његови пољски сарадници у овим подухватима били су потпуковник Гвидо Лангер и мајор Максимилијан Ћемжки. Информације које је прикупила Агенција користили су Американци и Британци при планирању искрцавања амфибије у новембру 1942. године у операцији Бакља у северној Африци. То су била прва велика савезничка искрцавања у рату, а њихов успех отворио је пут савезничкој кампањи у Италији.
1942 thumb|upright|Пољски партизан Зђислав де Вил "Зђич", члан AK "Јендрусје" са пољском верзијом пушке M1918 BAR Дана 20. јуна 1942., десило се најспектакуларније бекство из концентрационог логора Аушвиц. Четворица Пољака, Еугењуш Бендера, Przedborski Słownik Biograficzny, via Internet Archive. Казимјерж Пјеховски, Станислав Густав Јастер и Јозеф Лемпарт извела су одважни бег. Бегунци су били обучени у униформама 3. СС оклопне дивизије, потпуно наоружани и у возилу СС-а. Прошли су главну капију украденим аутомобилом Рудолфа Хеса Штајр 220, носивши са собом извештај Витолда Пилецког о холокаусту. Немци никог од њих више нису заробили.
У септембру 1942. године Зофја Косак-Шчуцка и Ванда Крахелска-Филипович основале су "Савет за помоћ Јеврејима Жегота" а чиниле су га пољске демократе као и други католички активисти. Пољска је била једина земља у окупираној Европи у којој је постојала таква посвећена тајна организација. Половини Јевреја који су преживели рат (дакле преко 50.000), Жегота је помогла у неком облику. Најпознатија активисткиња Жеготе била је Ирена Сендлерова, шефица дечјег одељења, која је спасила 2.500 јеврејске деце тако што их је тајно извела из варшавског гета, обезбедивши им лажна документа и смештај у домовима ван гета.
Јан Карски је 1942. извештавао пољску, британску и америчку владу о ситуацији у Пољској, посебно о холокаусту Јевреја. Састао се са пољским политичарима у емиграцији, укључујући премијера, и члановима политичких партија као што су Социјалистичка партија, Национална партија, Лабуристичка странка, Народна партија, Јеврејски Бунд и Поалеи Зион. Такође је разговарао са Ентонијем Идном, британским министром иностраних послова, и и предао му детаљну изјаву о ономе што је видео у Варшави и Белжецу.
Устанак у Замошћу био је оружани устанак Армије Крајове и Народних батаљона против присилног протеривања Пољака из региона Замошћа у оквиру нацистичког Генералплана Ост. Немци су покушали да уклоне локалне Пољаке са подручја Великог Замошћа (присилним уклањањем, премештањем у логоре за присилни рад или, у неким случајевима, масовним убиствима) како би га припремили за немачку колонизацију. Трајало је од 1942. до 1944. године и упркос великим жртвама које је претрпело подземље, Немци нису успели да остваре план.
У ноћи са 7. на 8. октобар 1942. започела је операција „Вјењец“. Циљ је била железничка инфраструктура у близини Варшаве. Сличне операције усмерене на ометање и пресретање немачког транспорта и комуникација у окупираној Пољској организоване су токоом наредних месеци и година рата. Циљеви су били железнице, мостови и складишта, пре свега у близини транспортних чворишта попут Варшаве и Лублина.
1943 thumb|right|Војници Колегијума "A" из Кедива у Вола дистрикту - Варшавски устанак 1944. thumb|right|Пољски партизани из околине Кјелцеа, 1945. Почетком 1943. два пољска заробљеника логора Трасенхајд у Пенеминдеу обезбеђивали су мапе, скице и извештаје обавештајној служби Армиа Крајова, а у јуну 1943. британска обавештајна служба добила је два таква извештаја у којима је идентификована „ракетна сала“, „експериментална јама“, и лансирни торањ. Када су извиђачки и обавештајни подаци у вези са ракетом V-2 постали убедљиви, Одбор за одбрану ратног кабинета извео је бомбардовање Пенеминдеа у августу 1943. године.