Окупација Грчке од стране сила Осовине (, I Katochi, 'окупација') започела је у априлу 1941. године након што је Немачка напала Грчку како би помогла свом савезнику, фашистичкој Италији, која је ратовала са савезничком Грчком од октобра 1940. Након освајања Крита, читава Грчка била је окупирана до јуна 1941. Окупација копна трајала је све док Немачка и њен савезник Бугарска нису били принуђени да се повуку под притиском савезника почетком октобра 1944. Међутим, немачки гарнизони су и даље имали контролу над Критом и неким егејским острвима до краја Другог светског рата у Европи, предајући их у мају и јуну 1945.
Фашистичка Италија је у почетку објавила рат и напала Грчку у октобру 1940, али је Хеленска војска успела да потисне окупаторске снаге у суседну Албанију, тадашњем италијанском протекторату. Нацистичка Немачка интервенисала је у име свог савезника у јужној Европи. Док је већи део хеленске војске био дислоциран на албанском фронту како би се одбранио од немилосрдних италијанских контранапада, брза немачка блицкриг кампања започела је у априлу 1941. године, а до јуна (са освајањем Крита) Грчка је поражена и окупирана. Грчка влада је отишла у егзил, а у земљи је основана марионетска влада. Територија Грчке била је подељена на окупационе зоне које су водиле силе Осовине, а Немци су сами управљали најважнијим регионима земље, укључујући Атину, Солун и стратешка Егејска острва. Остале регије земље добили су немачки партнери, Италија и Бугарска.
Окупација је уништила грчку економију и донела страшне потешкоће грчком цивилном становништву.Martin Seckendorf; Günter Keber; u.a.; Bundesarchiv (ed): Band 6, У већем делу Грчке уништена је индустрија (80% уништено), инфраструктура (28% уништено), луке, путеви, железница и мостови (90%), шуме и други природни ресурси (25%) и губитак цивилног живота (7.02–11.17% становништва).Gregory, Frumkin. , Geneva Преко 40 000 цивила умрло је само у Атини од глади, а још десетине хиљада умрло је од одмазде нациста и сарадника.
Грчко јеврејско становништво готово је истребљено. Од предратног становништва које је бројало око 77.000, само око 12.000 је преживело, било придруживањем отпору или скривањем.Munoz, Antonio J. The German Secret Field Police in Greece, 1941–44, Jefferson: MacFarland & Company, Inc., 2018 pages 95. Већина умрлих депортована је у логор Аушвиц, док су они у Тракији, под бугарском окупацијом, послати у логор Треблинка. Италијани нису депортовали Јевреје који су живели на територији под њиховом контролом, али када су је Немци преузели, депортовани су и Јевреји који су тамо живели.
У исто време формиран је и грчки покрет отпора. Те групе отпора су покренуле герилске нападе на окупаторске силе, бориле се против колаборационистичких батаљона безбедности и успостављале шпијунске мреже. Крајем 1943. групе отпора почеле су да се међусобно боре. Када је у октобру 1944. дошло до ослобађања копна, Грчка је била у стању политичке поларизације, што је убрзо довело до избијања Грчког грађанског рата. Грађански рат који је уследио пружио је прилику многим истакнутим нацистичким сарадницима не само да избегну казну (због свог антикомунизама), већ и да на крају постану владајућа класа послератне Грчке, након комунистичког пораза.Giannis Katris, The Birth of Neofascism in Greece, 1971Andreas Papandreou, Democracy at Gunpoint (Η Δημοκρατία στο απόσπασμα)
Грчки покрет отпора убио је 21.087 војника Осовине (17.536 Немаца, 2.739 Италијана, 1.532 Бугара) и заробио 6.463 (2.102 Немца, 2.109 Италијана, 2.252 Бугара), и имао губитак од 20.650 грчких партизана и непознати број заробљених.
Пад Грчке
thumb|Немачка артиљерија гранатира Метаксасову линију thumb|Немачки војници у Атини, 1941. У раним јутарњим сатима 28. октобра 1940, италијански амбасадор Еммануел Граци пробудио је грчког премијера Јоаниса Метаксаса и поднео му ултиматум. Метаксас је одбио ултиматум и италијанске снаге напале су Грчку из свог протектората Албаније три сата касније. (Годишњица одбијања ултиматума сада је државни празник у Грчкој.) Италијански премијер Бенито Мусолини покренуо је инвазију делом да би доказао да Италијани могу да парирају немачким војним успесима, а делом зато што је сматрао да југоисточна Европа лежи у сфери Италије. утицаја.
Хеленска војска се показала као страховит противник и успешно је експлоатисала планински терен Епира. Хеленске снаге су извршиле контранапад и приморале Италијане на повлачење. До средине децембра, Грци су заузели скоро четвртину Албаније, пре него што су италијанска појачања и оштра зима зауставили грчко напредовање. У марту 1941. године велики италијански контранапад није успео. Почетни пораз италијанске инвазије сматра се првом савезничком победом на копну у Другом светском рату, иако је због немачке интервенције на крају резултирала победом Осовине. Петнаест од 21 грчке дивизије било је распоређено против Италијана, тако да се само шест дивизија суочило са нападом немачких трупа на „Метаксасовој линији“ (близу границе између Грчке и Југославије / Бугарске) током првих дана априла. Грчка је добила помоћ од трупа Британског Комонвелта, пресељених из Либије по наређењу Винстона Черчила.
Немачка је 6. априла 1941. године прискочила у помоћ Италији и напала Грчку преко Бугарске и Југославије. Грчке и британске трупе Комонвелта узвратиле су ударац, али су биле свладане. 20. априла, након престанка грчког отпора на северу, бугарска војска је ушла у грчку Тракију, без испаљеног метка,K.Svolopoulos, Greek Foreign Policy 1945–1981 са циљем да поврати свој излаз на Егејско море у Западној Тракији и источној Македонији. Бугари су заузели територију између реке Струме и линије разграничења која је пролазила кроз Александруполи и Свиленград западно од реке Марице. Грчка престоница Атина пала је 27. априла, а до 1. јуна, након заузимања Крита, цела Грчка је била под окупацијом Осовине. После инвазије краљ Ђорђе II је побегао, прво на Крит, а затим у Каиро. Из Атине је владала номинално грчка десничарска влада, али била је окупаторска марионета.Bamberry, Chris, The Second World War: A Marxist History, 2014, Pluto Press (pg. 182)
Тројна окупација Окупирана Грчка била је подељена између Немачке, Италије и Бугарске. Немачке снаге заузеле су стратешки најважнија подручја, наиме Атину, Солун са Средишњом Македонијом и неколико егејских острва, укључујући и већи део Крита. У почетку су немачком зоном управљали амбасадор Гинтер Алтенбург из немачког Министарства спољних послова и фелдмаршал Вилхелм Лист. Од 1942, немачком окупационом зоном владао је дуумвират опуномоћеника за Југоисточну Европу, Херман Нојбахер, и фелдмаршал Александер Лер.Mazower, Mark Inside Hitler's Greece: The Experience of Occupation, 1941–44, New Haven: Yale University Press, 2001 page 222. У септембру – октобру 1943, Јирген Строп, новоименовани виши вођа СС полиције, покушао је да оспори дуумвират Нојбахер-Лер и брзо је отпуштен након мање од месец дана на послу. Валтер Шимана је заменио Строопа на месту вишег вође СС полиције у Грчкој и успео је да успостави бољи радни однос са дуумвиратом Нојбахер-Лер.Mazower, Mark Inside Hitler's Greece: The Experience of Occupation, 1941–44, New Haven: Yale University Press, 2001 page 223.
Источна Македонија и Тракија дошле су под бугарску окупацију и припојене Бугарској, која је дуго полагала право на ове територије. Преостале две трећине Грчке заузела је Италија, са јонским острвима која су била директно под управом италијанских територија. Гроф Пелегрино Гиђи заступао је италијанске интересе код грчке владе, док је генерал Карло Ђелосо командовао 11. армијом која је окупирала Грчку.Mazower, Mark Inside Hitler's Greece: The Experience of Occupation, 1941–44, New Haven: Yale University Press, 2001 pages 22 & 145. Односи између Немаца и Италијана нису били добри и често је долазило до сукоба између немачких и италијанских војника.Mazower, Mark Inside Hitler's Greece: The Experience of Occupation, 1941–44, New Haven: Yale University Press, 2001 pages 145-146. Немачка политика била је да снажно обесхрабри односе између немачких војника и Гркиња, јер су се немачки лидери плашили мешања између Немаца и (према нацистичком становишту) расно „инфериорних“ Грка.Mazower, Mark Inside Hitler's Greece: The Experience of Occupation, 1941–44, New Haven: Yale University Press, 2001 page 146. Супротно томе, Италијани нису имали такве инхибиције, што је стварало проблеме међу официрима Вермахта и СС-а. Немачки официри често су се жалили да су Италијани више заинтересовани за вођење љубави него за ратовање и да Италијани немају „чврстину“ да воде кампању против грчке гериле, јер су многи италијански војници били у везама са Гркињама. Након италијанске капитулације у септембру 1943. године, италијанску зону су преузели Немци, који су често нападали италијанске гарнизоне. Британци су покушали да искористе италијанску предају како би поново ушли у Егејско море, што је довело до битке за Додеканезе.
Немачка окупацијона зона Економско искоришћавање и Велика глад thumb|right|Универзални вести о дистрибуцији хране грчком народу 1944. године thumb|right| Немачка економска експлоатација довела је до растуће инфлације: новчаница од 200.000.000 драхми, издата у септембру 1944. године Грчка је тешко страдала током окупације. Економија земље је већ била уништена од шестомесечног рата, а потом је уследила немилосрдна економска експлоатација од стране нациста."Secret Not for Publication: Famine and Death Ride into Greece at the Heels of the Nazi Conquest", Life, 3 August 1942, Заплењене су сировине и намирнице, а колаборационистичка влада била је присиљена платити трошкове окупације, што је довело до инфлације. Будући да одлив сировина и производа из Грчке ка Немачкој није надокнађен немачким плаћањима, дошло је до значајних неравнотежа на рачунима поравнања у Грчкој националној банци. У октобру 1942. основано је трговачко предузеће ДЕГРИГЕС, два месеца касније, грчка колаборациона влада била је принуђена да се сложи да баланс третира као зајам без камате који треба да се отплати по завршетку рата. На крају рата, овај принудни зајам износио је 476 милиона рајхсмарака (еквивалентно 2 милијарди евра).
Хитлерова политика према економији окупиране Грчке названа је „Вергелтунгсмаснахме“ или, отприлике, „мере одмазде“, при чему је „одмазда“ уследила због тога што је Грчка изабрала погрешну страну, додатно мотивисана жељом да се опљачка највећи део пре него што би га преузели Италијани. Групе економских саветника, бизнисмена, инжењера и руководилаца фабрика дошле су из Немачке са задатком да заплене све што сматрају економски вредно, при чему су у операцију били укључени и Министарство привреде и Министарство спољних послова, ти људи нису били конкуренција само Италијанима за пљачку земље, већ и једни другима. Примарни задатак, међутим, био је проналажење што више хране за издржавање немачке војске.Glenny, Misha. The Balkans. Pages 478-480 Реквизиције окупаторских сила и пука пљачка, пад пољопривредне производње услед ратних поремећаја, квар дистрибутивних мрежа у земљи услед комбинације оштећења инфраструктуре, крах централне владе и фрагментација земље у рукама Осовине, довела је до озбиљног недостатка хране у главним урбаним центрима током зиме 1941–1942. С обзиром на то да је и у мирно време Грчка била зависна од увоза пшенице како би покрила око трећину својих годишњих потреба, савезничка блокада Европе којом су доминирали Немци додатно је погоршала ситуацију стварајући услове за „Велику глад" (грч. Μεγάλος Λιμός): само на ширем подручју Атине–Пиреја, око 40.000 људи умрло је од глади, а до краја окупације „процењено је да је укупно становништво Грчке [...] смањено за 300.000 због глади или неухрањеност "(П. Воглис).ff.